27.02.2016.

Човјечанство само себе убија кроз гријех, и сваки човјек чини то исто. Узбуркујући се, узбуђујући се злом, разуздавајући своје најприземније нагоне, човјечанство себи спрема страшну судбину, као што то чини и сваки човјек који иде тим путем. Онај који сије вјетар – жање буру. И ето, над тим, јединствено важним питањем – „нема се кад“ замислити… „Живи (садашњим) тренутком“, „шта треба да деси – десиће се“ – одмахује саму себе душа од – у њој гореће – истине, а та истина каже да душа мора да уђе у себе, да се усредсреди, да проучи привезаности свог срца и поразмисли о свом удјелу у вјечности. Творац свијета је заповиједио човјеку да се брине само за данашњи дан; свијет наређује човјеку да се брине само за „садашњи тренутак“, утапајући човјека у море брига о читавом животу!

30.01.2016.

Да ли је у природи човјека да ситно, наркотички гријеши – да „пуши“? Само питање је чудно. Да ли је у природи човјека да иде против своје природе? Да ли је у твојој природи да се дрогираш? Наслађивање кокаином држава забрањује; трговину дуваном – поспјешује. Ситне гријехе људски закон дозвољава; они не одводе човјека у затвор. Сви су криви у ситним гријесима, и нико неће да због њих на људе баци камен. Дуван, тај „мали кокаин“ је дозвољен, као мала лаж, као незнатна неправда, као убиство човјека у срцу или у утроби. Али не говори тако Откровење Божије – воља Живог Бога. Господ се не мири ни са малом лажју, ни са једном једином убиственом рјечју, ни са једним јединим прељубодејним погледом. Малена травчица беззакоња исто је тако грешна пред Господом, као што је и велико дрво злочина. Мноштво ситних сагрешења пада несумњиво теже на душу човјека, него неколико великих, која увијек стоје у човјековом памћењу и која увијек могу бити скинута покајањем.

15.08.2015.

Да ли је могуће вољети човјека, а немати у њега повјерења? Могуће је. Истинита љубав према човјеку уопште не значи обоготворење свих његових особина и преклањања пред свим његовим дјелима. Истинита љубав може да примјећује и недостатке човјека, исто тако оштро као и злоба. Чак и још оштрије. Али се љубав – не као злоба, него по свом, по љубавном – односи према недостацима човјековим. Љубав брижно чува и спашава људску душу за вјечност; злоба, пак, утапа, убија. Љубав воли самог човјека; не његове гријехе, не његово безумље, не његово сљепило… И оштрије, него злоба, види сво несавршенство овог свијета.

04.07.2015.

Како често ми бивамо слични Гадарињанима! Легиони грешних навика и пристрасности држе нас далеко од Сладчајшега Господа… Чак и некакав смотуљак дувана људе неријетко одлучује од Светих Тајни! Ми Њега молимо, у многим животним ситуацијама, да нам Он „не прилази“; или – да нам не прилази баш увијек…

06.02.2015.

Тајанствено је и страшно рођење човјека на свијет. Страшан је човјеку и прелаз из тамне утробе свијета у тајанствену вјечност. Страшна је, својом уникалношћу и одговорношћу, свака минута овог живота. Али човјек је научио да замазује свој страх, да га сакрива, чак и да се смије над њим, да га лаже; он му се чак потчињава и приноси му жртве – да би обезбиједио лакоћу постојања под његовом влашћу. Таква је суштина и древног и савременог идолопоклонства: култивирања вјештачког врта живота и мисли изван Бога… Човјек себе само обмањује, живећи бездушно и „неустрашиво“