03.04.2020.

И ево, понављам, у време Великог Поста једна недеља је посвећена Јовану Лествичнику, јер нас он учи усхођењу, каже нам да је оно могуће. Ево, иди по овој лествици, бори се са својим страстима и узићи ћеш на ову висину на којој ћеш постати свет! Зато нас Црква у ову недељу, претпоследњу у Светој Четрдесетници. Одмах након њега, пред наш духовни поглед ставља преподобну Марију Египћанку – ове недеље ће се читати њено житије (на првом бдењу), а одмах затим и прослављање, Похвала Богородици. Зато што ако будеш ишао по овој лествици, можеш доћи до стања преп. Марије Египћанке, која се подигла из дубине свога пада и узишла тако високо да је могла да стоји у ваздуху док се моли! А затим похвала Богородици: човек се може толико узвисити, дотле да жена може да постане Божија Мати, да је она, Приснодјева Марија, достојна да да људско тело Самоме Богу, Који се оваплотио од Ње, наше славе, славе читавог људског рода. У таквом озарењу пролази Велики Пост… Ето чему нас може привести истинско покајање!

19.03.2018.

Гордост је крајња беда душе која у своме помрачењу мисли да је богата. Та погана страст не само што нам не допушта да напредујемо, него нас и са постигнуте висине руши. Гордост је нар, унутра гњио, а споља гладак и леп.
Већина гордих људи (како, не знам) заварава се све до смрти уверењем да су бестрасни. Тек тада они увиде колика је њихова беда.
Човеку кога је уловила гордост, само Господ може помоћи. Свако људско средство за спасавање било би му некорисно.
Многи од нас називају себе грешнима, а можда се одиста и сматрају таквима. Но, тек трпљење увреда показује какво је срце.
Почетак духовног здравља препознаје се у томе што се помисао наша више не хвали природним даровима. А докле год се осећа смрад сујете, дотле ни пријатан мирис мира не може да се осети.
Ко се избави од гордости, лако се оправдава за све остале грехе, као што показује пример јеванђелског цариника (Лк.18,9-14).

18.03.2018.

Хоћеш ли да трчиш тако да задобијеш нетрулежни венац – тада живи суров живот. Да неко не би помислио да избегне ово, апостол и самога себе описује као онога који трчи: „И ја“, каже, „тако трчим, тако се борим“ (1Кор. 9, 26). Како заправо? „изнуравам тијело своје и савлађујем га“ (1Кор. 9, 27). Апостол, који је сасуд благодати, изнурава своје тело и савлађује га. И за кога, након овога, то неће бити неопходно? И немојте помишљати да он има плод сувишне ревности. Не. „Без овога“, каже, „могу доћи у опасност“: „да проповиједајући другима не будем сам одбачен“ (1Кор. 9, 27). Апостол, устројитељ Царства Божјег, путовођ свих ка спасењу, боји се да сам не буде одбачен, уколико не буде изнуравао и савлађивао своје тело. Ко ће се након овога понадати да ће бити саудеоник без изнурвања и савлађивања тела?