04.03.2018.

Када хришћанство изгуби своје назначење, тако да не буде више никоме опасно, тада ће његови непријатељи, јавни или тајни, са усхићењем фокусирати поглед ка временима његове минуле славе. Без страха од благодати која љубављу сагорева срца, они неће штедети на похвалама монашког делања, ни са чим упоредиве лепоте богослужења, црквене речи, савршенства његове философије. Био је то, рећи ће они, велики тренутак наше цивилизације. Они ће признати способност хришћанства да продре у дубине људског духа. О његовим моралним и културним вредностима говориће са уважавањем, помешаним са жалошћу. Подвући ће да без обзира на неке непожељне карактеристике, на сувишни догматизам и елементе фанатизма, оно је помогло људском роду у његовм формирању и развоју. Постепено изгубивши своју бескорисну устремљеност ка небесима, оно је успело да се оваплоти у земаљском. Али, додаће они, на крају крајева, као и све на свету, оно је исцрпљено, превазиђено. У то време у предивним храмовима са иконама ремек-делима, чуће се древни знамени распеви и на очиглед радозналаца биће демонстрирани евхаристијски сасуди – драгоцени музејски експонати.

15.02.2016.

Ко не зна за Содомљане и за њихово распаљивање противприродним блудом, за којим је уследила огњена киша и њихова пропаст? Често је и цео град страдао због једног развратника, као што се житељима Сихема догодило да их потпуно истребе Јаковљеви синови зато што је Сихем уграбио Дину, Јаковљеву кћер. Оставимо сада оно што је било пре (Мојсејевог) Закона и упитајмо: зар и сам Закон не заповеда да се невеста која није сачувала девственост убије камењем? Да се кћи свештеника која је пала у телесни грех сажеже огњем? Не забрањује ли да се плата блуднице даје као принос у храм? Зар није због Израиљаца који су блудничили са Моавкама у једном дану било побијено двадесет и три хиљаде њихових мушкараца? Зато нам и велики Павле каже: Нити да блудничимо, као што неки од њих блудничише, и паде их у један дан двадесет и три хиљаде (1. Кор. 10; 8). Овако је пре Мојсејевог Закона, у време Закона и после њега кажњаван блуд.

18. Шта онда рећи за нас, који имамо заповест да распнемо тело са његовим страстима и похотама, а ипак поново падамо у оно за шта долази гнев Божији на синове противљења? Упозорени смо на то да треба да умртвимо своје удове на земљи, и блуд, и нечистоту, и злу страст, и похоту, али не обраћамо пажњу на упозорења. Зар се не плашимо, ако ничег другог, а оно макар гнева Божијег, који нам прети и са неба и са земље, како овдашњим тако и вечним мукама? Не осећамо ли побожни страх пред јављањем у телу Сунца Правде, Христа, и зар никако нећемо да долично ходимо, као по дану? Не задрхтимо ли пред апостолским претњама, судовима и саветима, у којима се каже: Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама? Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог (1. Кор. 3; 16-17),

21.01.2015.

Изговорена на свети празник Богојављења и обухвата откривење тајне Христовог Крштења 1. уче, када смо се сабрали у цркви и заједно прославили претпразновање Богојављења, објаснио сам што је било неопходно, говорећи вашој љубави о ономе што се односи на крштење у Христу којега смо се удостојили. Оно се појављује као богопознање и обавеза према Богу,

27.11.2014.

Уко­ли­ко је дух на­ро­да жив, ако ни­је по­стао зем­ни у по­ми­сли­ма, и ако ни­је по­стао су­је­тан до те ме­ре да се на­ла­зи на иви­ци смр­ти, он­да је у ње­му жи­во стре­мље­ње ка под­ви­гу ра­ди уз­ви­ше­них и веч­них на­че­ла и за­да­та­ка ду­ха. Та­да мо­же­те да за­бра­њу­је­те под­виг, уни­шта­ва­те ма­на­сти­ре, ра­за­ра­те мо­на­шке оби­те­љи, за­бра­њу­је­те пост, мо­ли­тву, по­кло­ње­ња све­тим ме­сти­ма, али ни­шта ти­ме не­ће­те по­сти­ћи. Исти­на са не­ба за­си­ја, из зе­мље из­ни­че. Исти­на је ве­ли­ка и над­ја­ча­ће. Љу­ди ве­ре, љу­ди ду­ха на­ћи ће пу­те­ве и сред­ства за про­ја­вљи­ва­ње уро­ђе­ног стре­мље­ња ка под­ви­гу и под­ви­жни­штву пред Бо­гом, за ис­пу­ња­ва­ње Спа­си­те­ље­ве за­по­ве­сти: ко же­ли за мном да иде, не­ка се од­рек­не се­бе… (Мк. 8, 34). Ис­па­да да та скло­ност ни­је про­тив­при­род­на, већ да је, на­про­тив, нај­ду­бља и нај­при­род­ни­ја, да ни­је на­си­ље над ду­хом, већ да је ње­но од­ри­ца­ње и про­га­ња­ње нај­ве­ће на­си­ље над жи­вом ду­шом и да је ње­но по­ти­ски­ва­ње уисти­ну и про­тив­при­род­но и Хри­сто­вој ре­чи су­прот­но. На За­па­ду је на­че­ло под­ви­га уна­ка­же­но у ка­то­ли­ци­зму и пот­пу­но од­ба­че­но у те­ле­сном про­те­стан­ти­зму, ина­че та­ко оми­ље­ном код на­ших ру­ских сек­та­ша и по­кло­ни­ка те­ла. По­ста­вља се пи­та­ње до че­га је све то до­ве­ло. Је­дан од нај­ве­ћих са­вре­ме­них умо­ва, за ко­јег се, на­жа­лост, мо­же ре­ћи да уоп­ште ни­је хри­шћа­нин, умом је до­ку­чио тај­ну си­ле сва­ке ре­ли­ги­је и скре­ћу­ћи па­жњу на аске­ти­зам ре­као: „Са ове тач­ке гле­ди­шта ка­то­ли­ци­зам је огром­на зло­у­по­тре­ба хри­шћан­ства, а про­те­стан­ти­зам ње­го­во пот­пу­но од­ри­ца­ње“. Ослу­шни­те ту­гу ве­ру­ју­ћих про­те­ста­на­та, по­гле­дај­те ка­ко хр­ле к под­ви­жни­ци­ма, ка­ко су жу­ди­ли за оцем Јо­ва­ном Крон­штат­ским и ка­ко се из све сна­ге тру­де да у Аме­ри­ци, Ен­гле­ској и Не­мач­кој ство­ре не­што слич­но на­шим ма­на­сти­ри­ма, и уве­ри­ће­те се у си­лу на­че­ла под­ви­га и са­мо­о­дри­ца­ња, ко­је је шти­тио и жи­во­том оправ­дао све­ти Гри­ро­ри­је Па­ла­ма.