18.09.2016.

Страшно је, браћо и сестре, кад се на некога спусти тешка рука те тајанствене и неумитне Правде Божије.
Не може се живети против закона Божијег, па да се очекује срећа, и спокојство и задовољство. Ако се извесна удобност тим путем и нађе, нестална је и кратког века.
На дну грешникове и најслађе чаше налази се увек горчина и отров.
Нема већих мука, него кад човека мучи савест, нема веће страхоте, него не смети остати сам са собом и загледати у своју празну и изгубљену душу.
Ко од вас не зна бар за један случај како се страшно свети проливена крв?
Ко не зна како страшно пролазе они који се криво закуну, који невиног оклеветају, који светињу оскрнаве, који кума и родитеља увреде, који свој пород убијају, који туђе бракове и куће растурају?
На наше очи затиру се куће тих грешника…

28.03.2016.

Да, браћо и сестре, хришћани првих векова разликовали су се од осталог света честитошћу, чистотом и лепотом свога домаћег живота, и њихове су породице биле расадници хришћанског духа. У то доба и неколико стотина година касније нису уопште постојале хришћанске, него само јеврејске и незнабожачке школе. Кроз те су школе прошли свети апостол Тимотеј, свети Иринеј епископ лионски, свети Василије Велики, Јован Златоусти, Григорије Богослов и многи други хришћански светитељи. Али су они били добили хришћанско васпитање у својим породицама и постали велики носиоци јеванђелског духа у свету.
И наше хришћанске породице не би требало у томе давању јеванђелског духа да изостану од хришћанских породица првих векова. И ми смо дужни да своју децу и речју и делом научимо основним јеванђелским начелима: да у њихове младе душе унесемо што више тежње према ономе што је добро, честито и племенито; да настојимо да се прво у наше, а потом у њихове душе усели Христос са својом благошћу, праведношћу, и поштовањем, и љубављу према човеку. Редак је труд који може бити тако богато награђен као тај. Кад се човек радује маломе цвету који је стрпљиво однеговао у својој башти, колико се тек радује лешим и благородним душама своје деце које је он васпитао и које излазе из његовог дома и улепшавају овај Божји свет!

27.01.2016.

Многи су истакнути људи кроз историју хтели да усреће свој народ. Имали су пред собом добар циљ. Али су скоро увек ишли том циљу преким и стрмим путем. Скоро увек су се лаћали мача и насиља. И — њихове лепе замисли обично би се скрхале заједно са њима: уместо очекиваног добра, доносиле су свету само још више мука и страдања. „Пут у пакао”, написао је Данте, “поплочан је — добрим намерама . . ”

И свети Сава је хтео да усрећи свој народ, али је узео један други пут, пут благог успона: мирио је, убеђивао, подизао, зидао, просвећивао. . . И његово — наизглед крхко дело остало је и, ето, траје кроза све буре и вихоре.

Истински велики људи велики су у првом реду баш тиме што ни под каквим изговором, нити у име не знам како узвишеног циља, не праве компромисе са злом. То је оно што њиховим делима даје величину и трајну вредност.