26.08.2018.

У првим вековима је постојао обичај да су исповедници имали право да опраштају грехе. И када би људи тешко сагрешили и када би их због тога одлучивали од Цркве, они су ишли исповедницима који су били прогањани, страдали, затварани у тамнице, протеривани у изгнанство и просили њихове молитве, молили њихово заступништво. И уколико би га исповедник заступао пред Црквом, овога су човека опет прихватали и разрешавали му да се причешћује. У наше време, свакако никога не одлучују. Насупрот: иди, спасавај се како знаш. Али да ли ово значи да је завршено са исповедништвом у Цркви? Никако. И ово погодно време у коме сада живимо неће дуго трајати. Оно и не може потрајати дуго, јер огроман део нашег народа није заиста православан, већ само толерише Цркву. Зато ће се ова толеранција још неко време наставити а онда ће нестати, јер ни сатана неће ни у ком случају дозволити да овде Црква процвета, да се овакакв раскошан живот на духовном плану настави: ако хоћеш – исповедај се, ако хоћеш – причешћуј се.

08.07.2018.

Апостол Павле нам излаже читави програм, али нам он не говори: чините хиљаде поклона дневно или: не једите ову или ону храну, постите недељама. А шта се захтева од нас? Да будемо нормални људи. У данашње време има јако мало поузданих и верних људи, на које се можемо ослонити, којима кажеш нешто и они то и учине, како си их и замолио, не размиљајући због чега, не склањајући се никуд, не чинећи ма шта по своме. И ево у датом тренутку, у овим годинама двадесетог века, у којима нам је по промислу Божјем допало да живимо, треба да се више од свега потрудимо да будемо нормални људи, и то ће, на фону свеопштег раслабљења и свеопште немоћи да се учини ма шта добро, већ бити подвиг.

06.05.2018.

Ми смо наизглед са једне стране Христови ученици, а са друге стране је наш отац ђаво. Зато што сви ми желимо да испуњавамо своје жеље, а наше жеље често, услед тога што смо грешни људи, происходе од ђавола. И у сваком човеку се јавља борба између вере, између Христових заповести и старог човека који је у нама. Зато се дешава да ми делимично припадамо Богу, а делимично ђаволу. И шта ће победити у овој борби? Достојевски је говорио да се у људском срцу бори Христос са сатаном. На чију страну се човек приклони, тај ће и победити. Живот хришћана се састоји управо у томе да човек сво време стоји на Христовој страни у своме срцу и да се бори са ђаволом. А човек веома често попушта ђаволу, односно, чини оно што је ђаволу, а не оно што је Богу по вољи. И тада се свакако поново враћа у своје старо, греховно, стање.

26.03.2018.

Господ ће свој Суд почети од Цркве, као што је код нас већ био први, припремни, суд, 1917. године. Кога су најпре почели да убијају? Свештенике. А онда су се дохватили и осталих. Ко је био први на списку државних непријатеља? Патријарх Тихон. Најљући непријатељ совјетске власти. Питаћете се шта је могао кротки Тихон? Он никада није ни нож узео у руке, а камо ли што горе. И зашто је он био тако опасан? Зато што је говорио и сведочио о другом (будућем) животу. И уколико поново буде суд, опет ће почети од нас. И шта? Од нас ће се само перје разлетети. Где нам је храброст? Где нам је љубав? Чак ни у споственој породици не можемо да сачувамо елементарни мир и поредак.

25.03.2018.

Премда и долазимо на исповест, многи сваке недеље, неки се труде чак и чешће а неки чак и ујутро и увече, али на следећој исповести говоре то исто, једне те исте грехове. Зашто тако? Зашто су њени греси нестали, а ми настављамо да се ваљамо у блату својих страсти и ништа на себи не можемо да поправимо? Одговор налазимо у истом овом Јеванђељу: „Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала“. А ми смо туђи Богу. Ми Га не волимо, нас привлачи једино гордост живота, а распети Христос нас не привлачи. Он у нама не изазива састрадање, не изазива у нама благодарност и ми једноставно не желимо да ради Њега ма шта поднесемо. Зато ми и све до сада не схватамо који је смисао нашег живота. Премда смо и крштени и добили дар Светога Духа у Миропомазању, и нама је на главу (стављен) знак, да смо од сада слуге Божје, постризавали смо власи унакрс, али ипак ове истине веома споро улазе у нашу душу. Зато што покајати се за грехе, односно изменити свој живот, изменити своје поступке, речи, осећања и мисли, можемо само уколико снажно заволимо Бога.

12.02.2018.

Стога, није циљ васпитања просто нахранити, оденути, обући дете, већ најпре мислити све време о његовој души, непрекидно. Да не буде ни једне речи противне души; да не буде ничега са страшћу, већ све са разумом; да све време мислимо хоће ли ово што чинимо бити на корист или на штету душе? Главни циљ васпитања се састоји у томе да се дете научи смирењу и послушању. Ово је веома важно. Ово је та благодатна подлога на којој може израсти хришћанин. А ми радимо скроз другачије. Ми децу упорно пропуштамо напред, дајемо им најбоље парче… а после се чудимо кад израсту у егоисте. Не. Дете треба да добије последње, обавезно. Ово свакако треба чинити с љубављу и без зла, али увек да буде последњи и никада не први.

10.02.2018.

Многи долазе да питају: шта да радим са сином или ћерком? Питам их: Колико им је година? Петнаест. Али шта да чиниш са петнаестогодишњим човеком? Никаквим више претњама, насиљем, нећеш ништа постићи. Дете треба васпитавати још од када је зачето у утроби. А када напуни петнаест година, зло је у њему већ узрасло, а добра уопште нема, јер се дете није причешћивало, не познаје Јеванђеље, никада није чуо за молитву.

13.01.2018.

Са тачке гледишта светског човека црквени живот је иззетно мучан. То је стога што светски човек не зна за радост коју даје духовни живот, радост која се не да упоредити ни са каквим светским радостима. Управо зато, када људи осете ту радост, они заувек постају ученици Христови и спремни су да се одрекну свих светских саблазни, које су им раније биле драгоцене.

04.01.2018.

сповест, покајање, јесте једна од црквених тајни. Када се исповедамо наглас пред свештеником, ту је невидљиво присутан сами Господ Исус Христос, Који прима ову исповест, и Који зна све наше грехове боље него ми сами, зато што ми, на жалост многе ствари и не примећујемо – у тој мери смо се навикли на грех, да