08.05.2020.

Митро је умрла са својих осам година, тражећи од мајке да јој чита „Оче наш“, јер она то више није успевала. Испустила је своју лутку из наручја, прекрстила је своје ручице и испросила молитву. Мајка јој није могла покварити вољу. Ово чињаше с јецајима. Оставила је по страни логику аргумената и доказа, уског разума и мисли и служила је свету свог детета. Заједно са сузом из ока, из свога срца је изнедрила и веру. Губивши Митро, задобијала је Бога. Њена ћеркица је њена духовна мати. Присетила се њених речи. У своме наручју више није имала своје живо дете, но задобила је снагу, трпљење и радост.

25.12.2016.

Прошле године, на једном часу у основној школи у којој радим, из радозналости предложим деци, ученицима тадашњег другог разреда, да запишу на папир неку своју кратку молитву… И шта рећи – опет сам се уверио у то да од деце итекако има шта да се научи… читавши њихове молитве и уздахе Богу постидео сам се… Колико покајања, колико вере, колико есхатологије у њима има! Погледајте сами:

14.09.2015.

Ви Срби спадате у оне народе у свету, који су понижени и уцвељени, а ја сам увек био с пониженим и уцвељеним. Ја сам друг и пријатељ ваш, који броји уздахе и мери сузе ваше. Ја ходим раме уз раме с вама кроз историју вашу и пратим ваша падања и ваша устајања. Ви сте ме често превиђали и избегавали, но ја вам се нисам никад ни наметао, као што се прави пријатељ никад не намеће, и ако га никад не упушта из очију и из срца свога. Други народи су ми подигли раскошне храмове и жртвовали неизмерно сребро и злато, ви то нисте, па ипак ви не стојите даље срцу моме од оних првих. Други народи посветили су мени велики део своје науке и уметности, ви то нисте, па ипак ви ми зато нисте немилији од тих других народа. Други народи посведневно више пале огња пред олтаром мојим и више клече пред ликом мојим, но ви, па ипак сам ја с вама као и с њима. И више сам с вама него с њима, јер њихов живот, живот засићености, док је ваш живот, живот глади и жеђи, а ја сам увек више друговао са гладним и жедним но са ситим. Историја великих и засићених народа престала је бити мојом историјом, док је ваша историја увек била, и још данас јесте моја историја, тј. историја глади и страдања. Оно, у чему се ви разликујете од мене и разликујете од бољих предака ваших, јесте то, што ваша вера не одговара вашој жељи. Ви желите једну срећну отаџбину, међутим ви не верујете у њу. Чујте мене, што ћу вам рећи:

Одбаците недостојно убеђење, да ће вас ослободити и ојачати један човек. Ослобађајте и јачајте сваки самог себе, и кад сви будете напосе слободни и јаки, онда ће и отаџбина ваша то бити. Гле, спољашња слобода не вреди много без унутрашње слободе, и спољашња моћ без унутрашње моћи. Ви у Србији имате спољашњу слободу, но шта вам она помаже, кад је душа ваша заробљена у сумњу и очајање?