13.11.2018.

Хоћу ли вам рећи због чега се у нама јавља то осећање узнемирујуће забринутости, та болна сумња око спасења душе? Због тога што ми сматрамо да ћемо спасити сами себе, мислимо да једино својим напоримо можемо да достигнемо Царство Небеско, да једино за своја дела треба да задобијемо вечно блаженство. Тако размишљамо и по свом животу, по својим делима видимо, осећамо, схватамо да смо далеко од свога спасења, да смо недостојни Царства Небеског и да нисмо спремни, нисмо способни за вечно блаженство и схватајући то ми се патимо, узнемиравамо, обеспокојавамо. Онај који се нада на себе, а не на Бога, никада ни у чему не може бити спокојан.

17.06.2018.

Није тако тешко одредити границу између здраве бриге и сујете. Све што је здраво носи конструктивни карактер. Када човек прорачуна своје снаге, средства, промисли о свим околностима, и не узнемирава се због овога, већ се, напротив осећа још спокојније и сигурније, онда се то може назвати здравом, нормалном, бригом. При томе, уколико је човек верујући, онда он схвата да се његови планови могу и кориговати у сагласности са вољом Божјом. Што значи: нека и буде тако, јер ће се на крају све окренути на корист. Када се, пак, човек непрестано налази у овим мислима, у бригама, када га овај страх мучи и приморава да користи средства за смирење, онда је човек свакако већ преступио границу здравог односа.

07.12.2017.

– Да ли осећаш забринутост? Ово питање сам постављао великом броју људи и већина ме је гледала, осмехујући се и питајући ме: – Оче, да ли је то реторичко питање? Наравно да сви осећамо забринутост. Можда се једино ти не бринеш? Тада бих се нашао у тешкој ситуацији: када сам себи постављао ово питање, схватао