02.06.2016.

Слободно и без икаквог претеривања можемо рећи да је положај православних хришћана у са|временом свету крајње тежак. Сав савремени живот, у свим својим појавама, овако или онако, управљен је против хришћанства. Јер све је у том животу, у суштини, потпуно порицање истинског хришћанства. Ако је још у апостолско доба љубљени ученик Христов јеванђелиста Јован Богослов могао да пише да свет сав у злу лежи (1Јн. 5,19), онда са кудикамо већим правом ми можемо то рећи о нашем времену. Бити истински православни хришћанин, спреман да до смрти чува своју верност Христу Спаситељу, у наше дане много је теже него у првим вековима хришћанства

08.03.2016.

И ево, управо зато смо у наше зло доба постали сведоци појаве потпуно новог учења, досад нечувеног у нашој Цркви, о томе да и Други Христов долазак и Страшни суд треба схватати некако „алегорично“, „у преносном смислу“, а не буквално, и да Страшни суд у суштини уопште неће бити страшан. Пропагатори таквог „учења“ веома самоуверено и ауторитативно тврде да су „мрачни фанатици, монаси, измислили“ све што смо напред изнели, а да савремени „просвећени хришћани“ не могу и не треба да верују у све то. (А како пак, поставља се питање, да не верују у оно што је јасно и одређено речено у Светом писму, ако већ не верују великим оцима Цркве и славним духоносним подвижницима које је прославила света Црква), јер је сам Христос, веле, рекао: не дођох да судим свету, него да спасем свет (позивајући се при томе на Јн 12, 47; Мт 18, 11 и Лк 9,56).

31.12.2015.

Има ли ту макар и најмањег повода за оно разуздано весеље са пехарима вина у рукама и за плес, са којима се у наше време обично приређују такозвани „дочеци нове године“ у којима често узимају учешће и људи сами по себи тобоже озбиљни, који на тим „дочецима“ одједном губе сваку озбиљност и као да постају лакомислени ветропири? Да ли је то достојно узвишеног хришћанског звања?
Јер чини се да сваком правом хришћанину треба да буде јасно да је једини допустив и доличан „дочек нове године“ — његов дочек молитвом.

19.12.2015.

Свети Никола је био је ватрено одан својој светој Цркви и пламено је ревновао за њену Славу и за чистоту васправославне вере. Он није могао да подноси да у његовом присуству неко хули на свету веру и да је срамоти, и да понижава свето Име Божије. Крајње кротак и Смирен, пун љубави и благонаклоности према људима, он ипак није могао да издржи богохуљења јеретика Арија, којије понижавао божанско достојанство Сина Божијег, и у наступу свете ревности за Господа, не размишљајући о последицама, ошамарио га је у присуству свих учесника васељенског сабора. Због тога су хтели да му одузмy епископски чин, али сам Господ и Пречиста Мајка Божија оправдали су овај његов смели Поступак. У виђењу, пред очима чланова сабора Господ Исус Христос је уручио Светом Николи Јеванђеље, а пресвета Богородица је положилa На његова рамена архијерејски омофор.