09.05.2019.

свети праведни Алексеј Мечев: ТОМИНА НЕДЕЉА

Након што смо прошли кроз свету Четрдесетницу Великог Поста, ушли смо у нову четрдесетницу, која има потпуно другачији смисао. Тамо смо оплакивали своје грехове, исповедали своје немоћи, смиривали себе постом и уздржањем – у свему себе сматрали кривим и молили за милост и отпуштење грехова.

Нова четрдесетница, која почиње славним васкрсењем Исуса Христа, увела нас је у ново, светло и радосно стање хришћанина, ослобођеног осуде, васкрслог за нови свештени живот, увереног у даровано му већноблажено бесмрће.

Тамо смо у нашем Господу видели образац за себе, како Он, ступајући на дело спасења људскога рода, провео 40 дана у најстрожем посту, у усамљеној молитви у борби са невидљивим непријатељем.

Сада видимо истога тога Господа који се кроз 40 дана јављао Својим ученицима, али видимо Га прослављеног, као победника, као слављеника над свима непријатељима. Како су за нас утешна та вишеструка јављања Господа Својим ученицима, након Његовог васкрсења. Сва она сведоче о највеличанственијој љубави Господа према онима који верују у Њега.

Ево првог уверења у Господње благовољење које су задобили хришћани: Он, васкрсли, јављао се само Својима, само најближим ученицима, само верујућим у њега. Питамо се, зашто се Господ није поново јавио у Јерусалиму, пред својим поквареним непријатељима, првосвештеника, књижевника и фарисеја? До какве би их само смутње, стида, срамоте довео тада пред народом, пред онима које су нахушкавали против Господа.

Овако нам, браћо, изгледа, због наше сујете и властољубља: Нама је драго када видимо непријатеља посрамљеног и тада се хвалимо победом над противником. Нама годи да ногама својима газимо онога ко је био замислио да нам учини зло.

Господ наш је изобилан у љубави, Он поштеђује своје непријатеље, даје им да сами увиде своју кривицу, да увиде свој преступ и добровољно приђу Господу.

Каква би корист била од тога да се јавио својим непријатељима у слави? Могуће да би за тренутак били збуњени, али чему све то?

Уколико су сами ученици Господњи не једанпут сусрели Га с вером, али сматрали то за маштарију или привиђење или појаву духа, тим пре противници, ослепљени страстима, злобом, сусрели би Га са сумњом, неверјем и новим приливом злобе и мржње.

Уколико би се и обратили, али да ли би их то дуго држало?

Ми видимо да и међу нама има образованих људи који не желе да признају очигледну истину, већ је упорно одбацују, покренути гордошћу и жељом да прославе саме себе.

Не, Господ се јављао онима који, премда су били погођени тугом због Његове смрти, премда су, како је изгледало, изгубили и веру у Његово васкрсење, али у једном тренутку, када је Он био међу њима, када је, као и раније седео са њима, говорио им Своје чудесне речи, чак и јео и пио са њима, показивао им Своје ране – за само један тренутак се та туга, та сумња преображавала у радост, у увереност, у такву привезаност, ради које су били спремни да иду на тргове, да подносе страдања, да приме мученичку смрт. Погледајте, како су јављања Господња била разнолика! Он се најпре јавља женама, да би их наградио за ту храброст, што су биле са Њим до последњег тренутка. Јавља се и Петру, који Га се три пута одрекао, да би га охрабрио и поново му вратио звање апостола. Јавља се двојици ученика на путу (за Емаус), да би два сведока још више могла уверити апостоле. И на крају, када су сви апостоли били припремљени и налазили се у напрегнутом ишчекивању и већ постали веома нестрпљиви, тада је стао између њих, да би их благословио на велико дело, које су имали да изврше након Њега. Он се јавио свима верујућима, да би их уверио у Своје Божанство.

Ново сведочанство љубави према хришћанима Господ је пројавио у томе што је у Својим јављањима показао бригу за све потребе Својих ученика. Господ се јавља и свим ученицима и једном или двојици, насамо. То значи да се Господ брине, како о читаво Цркви у целини, тако и о сваком верујућем посебно.

Господ се није јављао једном или два пута, већ много пута. Ово значи да ма да у каквом смо стању и у ма каквим околностима, Он је свагда са нама. Господ је својим јављањима увек доносио извесну радост, помоћ, утеху. Марија стоји крај гроба и плаче, а Он иза ње, да би утешио они која тугује. Два ученика иду за Емаус, и у недоумици изливају тугу своје душе, своје развејане наде – а Господ је управо ту, са њима да би разгонио ове сумње. Апостоли су затворили своја врата, Тома не верује, док не опипа Његове ране, и Господ излази свима у сусрет.

Није ли и нама то утеха, хришћани? Христос је обећао да ће вечно бити са нама, чега да се бојимо?

Оставите Коментар