10.08.2020.

свети праведни Алексеј Мечев: БЕСЕДА У 9. НЕДЕЉУ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

Бог никада не оставља без помоћи

Данашње Јеванђелско читање нам говори о чудесном хођењу Спаситеља по води, о томе, како је Господ умирио буру и спасао апостола Петра од потопа, када је овај, питавши Господа да му допусти, пошао помору, али, посумњавши у заштиту Божију, почео да тоне, вапијући: „Господе, спаси ме“ (Мт. 14: 28-30).

Наш живот је исто што и житейское море, воздвизаемое напастей бурею (море живота, узбуркано буром искушења). Као што се на мору често подижу буре и дешавају се непогоде, тако је и у човековом животу. Не можемо знати шта ће нам се догодити ни у најскорије време. Не само да се смрт прикрада као сенка. Исто тако се прикрадају све напасти. Наш је живот изложен многобројним нападима од лукавих духова и људи које ови наводе. Немогуће је предвидети или предупредити шта помишља злоба, шта ће послужити као повод и средство напасти, откуда се јавља искушење. Али, не смућујмо се, када нас стигну искушења, немојмо роптати на Бога, чије промислитељско око не дрема над нама. Као што је апостол Петар, у тешком и по живот опасном тренутку завикао ка Господу: „Господе спаси ме, гинем“, тако и ми, браћо и сестре, у свим тужним, тешким и опасним околностима нашег живота треба да се уздамо само у Јединога Бога, да се ка Њему обраћамо и од Њега молимо за помоћ. „Призови Ме у дан жалости“, говори Господ кроз св. пророка Давида, „и избавићу те, и прославићеш Ме“ (Пс. 49, 15). Ма како да је тешко искушење, ма како да су тешке и опасне околности, човек не треба да заборавља да није сам: с њим је увек Господ, брз да помогне.

Читајте Житија Светих и тамо ћете наћи поражавајуће, упечатљиве примере чудесне заштите и помоћи Деснице Божије. Живот светог великомученика Пантелејмона, кога данас прослављамо сведочи како је људима близак наш Милосрдни Промислитељ – Бог. Пантелејмонова мати, пошто је била хришћанка, васпитала је сина у хришћанској вери, али је убрзо умрла и захваљујући утицају оца паганина, готово да је потпуно избрисана из сећања. Али Милосрдни Господ не напушта Пантелејмона. Евсторгије, Пантелејмонов отац, у почетку шаље сина у (редовну) школу, а затим га даје код у то време познатог лекара Ефросина, који, пошто је био царски лекар, често је водио Пантелејмона са собом код цара. Спољашња лепота и Пантелејмонова мудрост, привукли су на себе пажњу императора Максимијана, те је овај скренуо пажњу Ефорсину да се још усрдније позабави Пантелејмоном, како би овај постао лекар на двору.

Свакодневно посећујући свога учитеља, Пантелејмон је пролазио покрај једног сиромашног дома у коме је живео престарели хришћански свештеник Ермолај. Свети старац је једном приликом зауставио Пантелејмона и позвао га себи, почео га подучавати хришћанској вери, открио му итину о Богу, о доброти Исуса Христа и о чудесима која је чинио док је живео на земљи. Слушајући све ово Пантелејмон се присећао поука његове покојне мајке. Већ је и само то сећање орасположило Пантелејмона да обрати пажњу на учење које му је Ермолај проповедао, и Пантелејмон је почео да долази код њега свакога дана.

Убрзо је овај чудесан догађај изнутра препородио Пантелејмона. Враћавши се од свога учитеља, Пантелејмон је на путу сусрео дечака кога је ујела отровна змија и који је лежао мртав. Змија је лежала испод дечака. Пантелејмон се најпре уплашио, али се затим сетио чудеса Исуса Христа и почео да призива свето име Христово. Дечак као да се одједном пробудио из дубоког сна, а Пантелејмон је свом душом поверовао у Исуса Христа, дошао до Ермолаја и рекавши му о ономе што се догодило, молио га је да га без одлагања крсти.

Поставши хришћанин, Пантелејмон је пожелео да преведе у хришћанство и свога оца Евсторгија и ускоро му се указала прилика за то. Једном су Пантелејмону довели слепога, кога су лечили сви лекари, али без успеха. „Скоро читаво своје имање сам потрошио на лекаре и ништа није помогло. Помози ми, и даћу ти све што ми је остало“. „Исцељење ће ти дати Отац Светлости, истинити Бог, кроз мене, недостојног слугу Свога, а то све што си обећао, раздај сиромасима“. Слушајући ове речи, Евсторгије је узвикнуо: „Сине, не прихватај се тога, слепога су лечили познати лекари, међу којима и твој учитељ, па нису помогли. Како ти можеш то учинити“? Пантелејмон, пришавши слепоме, рекао му је: „У име Господа Исуса Христа, говорим ти, прогледај!“ Истог тренутка су се очи слепога отвориле и он је прогледао. Овај је догађај тако силно деловао на оца и исцељеног, да су они поверовали у Господа. Лекари који су лечили слепога, из злобе су пријавили Пантелејмона, да је он хришћанин, да посећује хришћане у тамници и помаже им, а као потврду својих оптужби су довели исцељеног слепца. Цар је питао: „Како си се исцелио?“ „Призивањем имена Христовог“. „Шта мислиш, да ли те је исцелио Христос или Богови?“ „Христос“, одговорио је исцељени, за шта је и био осуђен на смртну казну.

Позвали су Пантелејмона. Цар га је питао: „Да ли је истина да хулиш на наше богове, а верујеш само у Исуса Христа?“ „Да, Христос је истинити Бог“, и као потврду својих речи предложио је да пронађу неког неизлечивог болесника, па да жречеви ради исцељења призову своје Богове, а после њих ће и он призвати свога Господа. Ко исцели болесника, тога је и вера истинита. Пагански жречеви су упорно молили богове за болесника, а Пантелејмон је једним призивањем имена Исуса Христа исцелио болеснога. Видећи такво чудо, многи од присутних су поверовали у Господа, док су се цар и жречеви још више огорчили. Цар је наредио Пантелејмону да се баци у котао са кипућим оловом, али је мученик остао неповређен. Сматрајући да је Пантелејмон чаробњак, цар је наредио да му око врата привежу велики камен и да га баце у море, али је светитељ остао неповређен. Тада је цар наредио да га баце зверима да га поједу, али оне му нису ни најмање наудиле, већ су се умиљавале око њега и лизале му ноге. Цар је измислио ново мучење за мученика: заповедио је да га привежу за точак начичкан оштрим сечивима, али Богом заштићаван, страдалац је остао неповређен. Видећи да је немогуће Пантелејмона приморати да се дорекне Христа, цар је заповедио да га сурово избију и погубивши га мачем, да спале тело, али је оно остало неповређено у огњу. Тако је на чудесан начин Божија благодат спасавала св. Пантелејмона.

Браћо и сестре! Над нама бди Промисао Божији. У тешким животним тренуцима, увек је спремна помоћ Божија и на наше вапаје: „Господе, спаси нас, погибосмо“ (Мт. 8, 25), спремна је увек утешна реч Спаситељева: „Ја сам (с вама), не бојте се“ (Мт. 14:27).

Амин.

Оставите Коментар