У име Оца и Сина и Светога Духа!

Овај страшни дан, у који је под мачем џелата, пала најсветија глава Јована Претече и Крститеља Господњег, највећег између рођених од жена, по речи Господа нашег Исуса Христа, је најсрамнија мрља у људској историји. Пала је његова глава и донешена на ђаволску гозбу, и била дата девојци-плесачици, а она ју је однела својој мајци, ученици најлукавијег ђавола – Иродијади. И сам се ђаво наслађивао овим призором, како је ова његова окајана ученица са злобним осмехом бола језик Претечине одсечене главе…

Радост ђавола је, међутим, била веома помрачена тиме, што је тањир на коме је лежала одрубљена глава Претече, био пун крви, и ђаво је и против своје воље удисао из ове крви, која је препуњавала тањир, Божански аромат Претечине душе, јер је душа – у крви, по речи Светог Писма (Понз. 12, 23).

О овај миомирис Христов се из крви најсветијег од мученика, уздизао високо, високо, изнад небеса, ка бестелесним силама. Оне су га удисале и радовале се великом радошћу, што се тако преславно и са неисказаном узвишеношћу завршила необична, препуна најтежих напора живот Анђела у телу Јована, који је припремио пут Господу и Спаситељу нашем, Исусу Христу.

У прва три века историје хришћанства, десетине хиљада мученика и мученица Христових настављали су подвиг Претече Господњег. По злоби ђавола, који не трпи проповед о оваплоћеном и распетом Сину Божијем, они су трпели најужаснија мучења и најљуће смрти. Али заједно са потоцима њихове крви, Христов миомирис, кога су биле пуне њихове душе, узносио се ка небу и то је непрекидно мучило ђавола.

Прошло је то време, када су мученици Христови, који су горели вером и љубављу ка Господу нашем Исусу Христу, приносили себе на жртву за Њега. Нема више таквих жртава.

Али још раније, са доласком у свет Сина Божијег, Који је примио људско тело прекинуле су се и све друге жртве, оне жртве које је приносио Израиљски народ хиљадама година. Зашто су се завршиле?

Да би смо одговорили на ово питање, треба да објаснимо смисао старозаветних жртви, које је сами Бог завештао кроз великог прорка Мојсија. Сами Бог устима пророка Исаије и Псалмопојца Давида говори:

„Што ће ми мноштво жртава ваших? вели Господ. Сит сам жртава паљеница од овнова и претилине од гојене стоке, и не марим за крв јунчију и јагњећу и јарећу“ (Ис. 1, 11).

„Зар ћу јести меса јунаца, или ћу крв јарчију пити?“ (Пс. 49, 13)

Ове жртве нису биле потребне самоме Богу, јер код апостола Павла у посланици Јеврејима читамо: „…јер није могуће да крв јунаца и јараца спере гријехе“ (Јевр. 10, 4). Ако је тако, ако Богу нису биле потребне наше жртве спеспаљенице, значи да Господ није захтевао приношење животиња ради Себе. Те су жртве биле потребне ради самих људи, који су их приносили. Људима су ове жртве биле потребне ради сталног напомињања о њиховим гресима и о покајању за њих.

Али крв жртвених животиња је имала и друго, веома важно значење, јер је она праобразовала најсветију и најдрагоценију Крв, оваплоћеног за спасење света, Предвечног Сина Божијег. Ово је значење праобраза Крст Христовог, крв жртвених животиња изгубила након доласка у свет самог Спаситеља. А жртве као напомињање о гресима и покајању, биле су замењене светом тајном исповести.

Шта то значи? Зар нам сада нису потребне никакве жртве?

О не, не! Још хиљаду година пре Христа, велики пророк и Псалмопојац Давид, разумео је да постоји још један облик жртве Богу, која Му је неупоредиво пријатнија, него спаљивање животиња. У свом педесетом псалму он је написао речи које су нам драгоцене: „жртва је Богу дух скрушен. Срце скрушено и смирено Бог неће унизити“ (Пс. 50, 19).

Свагда имајмо на уму то, мало Христово стадо, да управо ове жртве: дубоко смиренње срца и неуморног сакрушења Бог жели од нас. Сетимо се тога да је још једна жртва Богу угодна: жртва узношења Њему свагдашње хвале, по речи истог тога Псалмопојца: „Жртва хвале прославиће ме, и тамо је пут којим ћу му показати спасење Божије“ (Пс. 49, 23).

Бог не очекује од нас једино молитвене прозбе за наше потребе, већ и свагдашњу хвалу за Његове безмерне дарове према нама.

Да би смо боље запамтили ово, запевајмо сада сви једним устима и једним срцем хвалу Богу нашем.

Амин.