18.12.2017.

свети Лука Кримски: БЕСЕДА НА ПРАЗНИК СВЕТОГ НИКОЛАЈА ЧУДОТВОРЦА

Почујте речи којима почиње Свето Писмо: „У почетку створи Бог небо и земљу. А земља беше без обличја и пуста, и беше тама над безданом; и дух Божји дизаше се над водом. И рече Бог: Нека буде светлост. И би светлост.И виде Бог светлост да је добра; и растави Бог светлост од таме. И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ.“

Људи који себе сматрају образованим, подсмевају се над библијским стварањем света, а нарочито над тиме да је светлост била створена у први дан, а сунце, месец и звезде тек у пети дан. Они се подсмевају томе што ми верујемо да је светлост могла да постоји и тада када није било небеских светила.

Али, шта, таквим ругањем они само откривају своје научно незнање. Они не знају да је васиона пуна сијајуће материје. Најмање честице материје имају способност да исијавају, у себи имају светлост.

А светлост небеских светила: сунца, месеца, звезда је само резултат згуснутости те светлеће материје. То је кондезација материје.

Сунце, месец и звезде су се образовали путем такве кондезације, згушњавањем материје која по природи зрачи светлост.

Дакле, ако је Бог првог дана створио небо и земљу, ако је створио сву ту безбројну материју, којом је васељена испуњена, нема ништа чудно, ако је првога дана материји доделио својство да зрачи светлост, да буде носиоц светлости. Такође знамо да у огромном универзуму има бескрајно много светлеће материје која се још није згуснула у звезде и сунца.

То као прво, а друго што не знају они који се подсмевају над данима стварања је да постоје разни облици светлости, а не само сунчева светлост.

Постоји и облик светлости која се назива фосфорном. Ова особина материје да зрачи нарочиту фосфорну светлост, која јој је својствена, пројављује се између осталог у томе да огромне дубине морских и океанских дна, до којих не допире сунчева светлост, уопште нису тамни. Тамо је светло. Тамо је све осветљено фосфорном светлошћу.

Такав облик светлости је такође својствен и самој материји.

Али оставимо науку, говорићемо о другоме. Зар не знате да када је велики пророк Мојсије силазио са Синајске горе, носећи две камене плоче, на којима је прстом Божјим било написано десет заповести, његово лице је засијало светлошћу која је била неподношљива за људске очи, тако да су га јевреји молили да покрије лице, јер нису могли да гледају у њега.

Знате да су на велики дан Преображења, лице и читава појава, сва одећа Господа Исуса Христа, блистали сличном светлошћу.

Вероватно сте читали у Делима апостолским, да када су првосвештеници и књижевници и фарисеји, узнегодовавши на проповед апостола, наредили да их затворе у тамницу, те ноћи се у тамници јавио анђео Божји и својом неземаљском светлошћу осветлио читаву тамницу.

Каква је то светлост? Каквом светлошћу је сијало лице пророка Мојсија? Каквом светлошћу је блистао Господ Исус Христос на Таворској Гори? Каква је светлост обасјала тамницу када је у њу ушао анђео?

Свакако да то није материјална светлост, не светлост сунца, месеца и звезда – то је светлост божанска, светлост која није позната овоме свету, светлост која исходи од Бога.

Постоји још један облик светлости, можда и најважнији за нас, а то је светлост несагледива, светлост коју људско око не види, светлост која своје порекло има такође у Богу.

Овом несагледивом светлошћу сијала су и до сада сијају тела и лица и очи људи, који су свецело заволели Бога и посветили му сав свој живот, људи који су за циљ свога живота поставили испуњавање заповести Христових.

Њихове очи, њихова тела, све је то прожето невидљивом светлошћу. Откуд ми знамо за ову невидљиву светлост, како је опажамо? Ми знамо за њу и спознајемо је зато што смо ми сами и духовна, а не само телесна бића. Осим тела, имамо такође и душу и дух – дух, близак Духу Божјем, дух који има почетак у Њему.

А све духовно можемо спознати људским духом, јер све форме духа: дух људски, дух анђеоски, Дух Божји сродни су међу собом и имају способност да се прожимају једни са другима.

Дух светих људи нам може невидљиво открити оно што је скривено у њиховим душама, јер има способност да проникне у наше душе, у наш дух.

Несагледива анђелска светлост, несагледива светлост Духа Светог, такође може ступати у општење са нашим људским духом.

И што је дубљи живот у Богу праведних људи, тим је више њихово биће прожето невидљивом светлошћу, том светлошћу која се спознаје људским духом, која се спознаје у трепету.

Људи попут највећих светитеља: Антонија Великог, Макарија Великог, и наших великих преподобних Антонија и Теодосија Печерских, Сергија Радоњешког и Серафима Саровског, били су носиоци ове невидљиве духовне светлости.

Читав њихов живот је био живот духа. Презрели су тело, нису се уопште бринули о њему, него су се бринули једино о духу. Читав је њихов живот протицао у непрекидној молитви, созерцању свега узвишеног, свега свештеног, непрекидном читању Светог Писма.

Испуњен несагледивом светлошћу је био и велики свети Николај, чији спомен данас прослављамо. Он је био преиспуњен овом светлошћу која је од њега исходила и препознавана у срцима и душама људи.

Где је извор ове светлости? Он се јавља у људском срцу, по мери тога, како човек све дубље и дубље испуњава закон Христов, како чини све више и више добрих дела, како постаје све више и више милосрдан, приближавајући се поменутом светом Николају, који је од срамне продаје у блудилиште својих трију кћери, избавио несретног гладујућег човека.

Зар нисте чули и за многа друга његова добра дела?

Зар не знате да је он био образац вере и правило кротости и несагледива светлост, као сунчеви зраци, исходила је из његовог срца и из читавог његовог бића. Био је кротак, јер је испунио Христове заповести. У смирењу и кротости приближио се сасвим Самоме Господу Исусу Христу, коме је вредно служио читавог свога живота.

И управо стога што ова несагледива светлост већ 500 година исходи од душе почившег светитеља, јер ова светлост није умрла са његовом смрћу – управо зато ми њега тако волимо, да и сами чезнемо за том, духовном невидљивом светлошћу.

Стремите, стремите сви ка невидљивој светлости, ка великој светлости, којом је био испуњен свети Николај.

Амин.

19. децембар, 1953.

Оставите Коментар