свети Кирил Туровски: БЕСЕДА НА ЦВЕТНУ НЕДЕЉУ

Велике су и древне ризнице, предивно је и прерадосно откривење, дивно и непроцењиво богатство, неисцрпни су дарови који се раздају ближњима, славни су и часни неимари дома, обилни и велики су остаци царске трпезе којима се хране убоги – не трулежном храном, већ оном која се налази у вечном животу! Јер речи Јеванђеља, које је Господ тако пуно говорио ради спасења људи, храна су за наше душе. Славни, пак, и часни дом Његов, Црква, за искусне неимаре има патријархе и епископе, свештенике и игумане и све учитеље црквене, који су се вером и чистотом приближили Богу и по благодати Духа Светог, добили различите дарове поучавања и исцељења, по мери коју им је Христос даровао. Стога и ми, убоги, сакупљајући мрве са ове трпезе, насићујемо се, јер сваки слуга хвали свога домаћина.

Сада нам је радост и весеље свету, браћо, због празника у коме се налазимо, у коме се збило оно о чему су писали пророци, знамењем које је данас Христос учинио. Сада Христос улази у Јерусалим из Витаније, севши на младунче магаричино, да би се испунило Захаријино пророштво које каже: „ево, цар твој иде… кротак и јаше на… младунчету магаричину“ (Зах. 9, 9). Схватајући ово пророчанство, ми се веселимо.

Кћерима вишњега Јерусалима назване су душе светих, а младунче магаричино – народи од незнабожаца, који су поверовали у Њега, које је Он ослободио од ђволске прелести, пославши им апостоле.

Сада народи изиђоше у сусрет Исусу, држећи у рукама гранчице и тиме му указујући поштовање, након што је позвао Лазара из гроба и васкрсао га из мртвих. Предивно људско сведочанство, коме поверовавши, народи су у Њему познали Сина Божијега. Чинио је чуда међу Јудејима, а спасење и благодат даровани су незнабошцима. Они Га нису познали, а незнабошци су Га прихватили. Изаиљ се одрекао од Онога Који их је призвао ка вечном животу, а незнабошце који су поверовали, привео је у Небеско Царство. За оне пад и саблазан, а за читав свет – устајање и вера.

Сада апостоли полажу своје ризе на младо магаре и Христос седи на њима. О, пројаве велике тајне! Јер апостолске ризе представљају хришћанске врлине, будући да су својим прихватањем (Христовог) учења, благоверни људи начинили престо Богу и станиште Светоме Духу. „Уселићу се у њих“, речено је, „и живјећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ“ (2Кор, 6, 16).

Народи му обасипају пут својом одећом, док су други одрезали гранчице са дрвећа и њима махали. Христос је постао праведни и благи пут за владаре овога света и за све велможе; обасипајући ове путеве милостињом и кротошћу, они без превеликих напора улазе у царство небеско. А они који су ломили гранчице са дрвећа, то је прост народ, али и грешници, који прилазе Богу, крчећи свој пут сакрушењем срца и умиљењем душе, постом и молитвама, јер је речено: „Ја сам пут, истина и живот“ (Јн. 14, 6).

Сада и они који иду напред, и они који који иду позади кличу: „Осана сину Давидовом! Благословен који долази у име Господње“ (Мт. 21, 9). Они који иду напред јесу пророци и апостоли: први су раније пророковали о Христовом доласку, а други читавом свету објавили о Богу који је дошао и у Његово име крстили народе. А они који иду иза јесу светитељи и мученици: једни су се силно борили против јеретика и откинули их као непријатеље од свете Цркве, други су до крви пострадали за Христово име и оставивши све, пошли за Њим, да би постали судеоници Његових страдања. Сви су они клицали и узвикивали: „Ти си Син Божији, који је на земљи узео тело, да би подигао преступањем заповести палога Адама; ради Твога благослова и ми се подвизавамо да чинимо добра дела у име Господње“.

Сада је на ногама сав Јерусалим, ради Господњег доласка: журе старци, да би се поклонили Исусу као Богу; хитaју деца, да би Га прославили због чуда Лазаревог васкрсења; узвикују одојчад, као на крлима ношени око исуса: „Осана Сину Давидовом! Благословен Који долази у име Господње! Бог – Господ и јави се нама!“ (Мт. 21, 9; Пс. 117, 27). О, откривене тајне и разгонетнута пророчанства! Старцима су названи незнабошци: јер пре Авраама и Израиља постојали су народи; тада, будући прелештени, удаљили су се од Бога, а сада се са вером поклањају Сину Божијем. Децом је назван часни, који је заволео девственост, монашки чин, јер он непрестано слави Христа и чини чудеса по благодати Божијој. А у младенцима су осликани сви они хришћани што никако не умују о Христу, већ за Њега живе и за Њега умиру и приносе му завете и молитве.

Данас Ана и Кајафа негодују: свима је догађај донео весеље, а њима тугу и недоумицу. Требало би да они који су у свештеничком чину имају расуђивање и да по пророчким списима схвате, није ли то Христос, о коме је Јаков заповедао својим синовима, рекавши им: „Из твога потомства, Јудо, изићи ће владика неба и земље, Он је надање народа, који је уз свој чокот привезао магаре своје“ (уп. Пост. 49, 10 – 11). Нису се сетили ни Давида, који је о Њему пророковао и рекао: „Из уста деце и одојчади начинио си себи хвалу“ (Пс. 8, 3), и нису разумели (пророка) Софонија, који је писао: „Радуј се Јерусалиме и приправи пут Богу своме, јер ће доћи у Своју Цркву, творећи чудеса и чинећи знамења“ (уп. Соф. 3, 14), него су учинили заверу против Дародавца свих добара, да би погубили, не само Исуса, већ и Лазара и нису хтели да заједно са народом говоре тако: „Велики си, Господе! Глас Твој је потресао дубине адове и истргао из њих душу умрлога и спашен, Лазар се поново вратио у живот!“

Данас се свака твар весели, ослобођена од вражијег поробљавања! Данас су се потресла адска врата и довратници и ужаснуле су се силе ђавоље! Данас горе и брегови истачу сладост, њиве и поља приносе Богу плодове, горња (воинства) поју, а они из преисподње ридају. Задивљују се анђели видећи како иде по земљи Онога Који је и на небесима невидљив; како седи на магарету Онога Који седи на херувимском престолу; окруженом народима Онога, Који је неприступан и небеским силама. Данас дечица радосно похваљују Онога, Кога са страхом славе Серафими! Данас ходи путем у Јерусалим Онај, Који је измерио небо педљима и земљу стопама! Данас улази у Цркву Онај, Који је несместив за Небеса.

Данас се старешна жречева испуњава гневом против Творца великих чудеса, данас књижевници и фарисеји завиде деци, који са гранчицама хитају у сусрет Христу и ускликују: „Осана Сину Давидовом!“ Заиста чудно. Како су само заборавили пророке од којих је свако на свој начин писао о Христу, ради нашег, незнабожачког, спасења! „Већ“, речено је, „нема стремљења ка Мени међу синовима Израиљевим; јавих се онима који ме не тражише и рећи ћу народу туђем, ти си народ Мој“ (Ис. 65, 1; Ос. 2, 23).

Зато, браћо, приличи нама, Божијим људима, да прославимо Христа Који нас је заволео. Приђите, поклонимо се Њему и припаднимо као блудница, мислено целивајући Његове пречисте ноге и одступимо, попут ње, од злих дела; пролијмо, као миро на главу Његову, веру и љубав нашу; са љубављу му изиђимо у сусрет, као што му је тада народ (јерусалимски изишао), и као гранчице, сломимо своје злопамћење; простримо пред Њега, као ризе, добра дела; ускличимо молитвама и незлобивошћу, као деца; претходимо Му милостињом према сиромасима; следимо Га бдењем и постом – и не упропашћујмо труд четрдесетодневнога поста у коме смо се подвизавали, чистећи се од сваке нечистоте, да би сада и у наш Јерусалим ступио Христос. Јер је целокупан састав нашега тела назначен да постане Јерусалим, као што говори Исаија: „На Својим длановима, Јерусалиме, исклесао сам зидине твоје и населићу се у тебе“ (уп. Ис. 49, 16). Припремимо смирењем, горњу просторију наших душа, да би кроз Причешће ушао у нас Син Божији и начинио Пасху са ученицима Својим. Пођимо заједно са Ониме Који добровољно иде на страдања, понесимо свој крст, трпећи сваку увреду, распнимо себе супростављањем греху, умртвимо телесне жеље, ускликнимо: „Осана на висинама! Благословен си ти, који си пошао на добровољно мучење, којиме си уништио ад и победио смрт!“ и прекинувши овде беседу, овенчајмо песмама, као цветовима, Свету Цркву и украсимо празник, подајмо Богу славословље и Христа, Спаситеља нашег, узвеличајмо, осењавани благодаћу Духа Светога, да би, у радости отпразновавши празник, у миру достигли до тридневног васкрсења Господа нашег, Исуса Христа, Коме приличи свака слава, част, моћ и поклоњење, са Оцем и Пресветим и Благим и Животворним Духом, свагда и сада и увекове векова.

Објавио Манастир Подмаине уз благослов игумана Рафаила (Бољевића) 21. април 2019.

Оставите коментар

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Слични чланци