свети Јован Златоусти: РЕЧ О СВЕТОМ МУЧЕНИКУ ВАРЛААМУ

[dropcap letter=“Н“][/dropcap]а ово свето славље и празнични сабор сазва нас блажени Варлам, не само да га величамо него и да се на њега угледамо, не само да будемо слушачи похвале њему него да будемо подражаваоци његових славних подвига. Људи узвођени на високе световне положаје не воле да виде друге да учествују с њима у истој части, јер тамо такмичење и завист нарушавају љубав. У духовним пак стварима не бива тако већ сасвим супротно: мученици тада нарочито и осећају част када виде да сличне њима слуге имају удела у њиховом благу. Зато, ко хоће да хвали мученике, нека им следује; ко хоће да слави поборнике побожности, нека подражава подвиге њихове. To ће мученицима причинити задовољство, не мање од њихових добрих дела. А да се ти убедиш да они заиста јаче осећају своја блага онда када нас виде у безопасности, и то сматрају за највећу част своју, чуј Павла који каже: Ми смо сад живи кад ви стојите у Господу (1 Сол. 3, 8). А пре апостола Павла Мојсије говораше Богу: Ако им опростиш грех, опрости им; ако ли нећеш, избриши ме из књиге своје у коју си ме уписао (2 Мојс. 32, 32); небеску почаст примити нећу због њихове муке. – Друштво верних је некакво састављено и повезано тело: каква је корист глави од круне када се ноге муче?

Како је могуће, рећи ћеш, да сада следујемо мученицима када није време гоњења? О, да! знам то и ја да сада није време гоњења, али време мучеништва јесте; није време таких борења, али време венаца јесте; не гоне људи, али гоне демони; не злоставља мучитељ, али злоставља ђаво, свирепији од свих мучитеља; ти не гледаш жеравицу прострту преда те, али видиш распаљени пламен похоте. Мученици потираху жеравицу, а ти потири огањ природе; они се бораху са зверима, а ти обуздавај гњев, тог дивљег и неукротивог звера; они се чврсто држаху усред неподношљивих мука, а ти побеђуј рђаве и нечисте помисли које из срца твог излазе, – тако ћеш следовати мученицима. Јер наш рат није с крвљу и телом, него с поглаварима и властима и с управитељима таме овога света, с духовима зла испод неба (Еф. 6, 12). Похота природе јесте огањ, огањ неугасив и свагдашњи, пас љут и бесан; макар га ти хиљаду пута отерао, он хиљаду пута напада и не престаје нападати. Нема сумње пламен огња је опак, али пламен похоте је још гари; никада у том рату немамо примирја, никада у том борењу немамо предаха докле год се налазимо у овом животу; непрекидна борба, да би и венац био блистав. Због тога нас апостол Павле и наоружава непрекидно: јер рат непрекидно траје, јер враг непрекидно бди. Хоћеш ли да сазнаш да похота пали не мање од огња? Чуј Соломона који каже: Хоће ли ко ходити по живом угљевљу а ногу да не ожеже? Тако бива ономе који иде к жени удатој; неће бити без кривице ко је се год дотакне (Прич. Сол. 6, 28-29). – Ето видиш како је природа похоте слична природи огња. Јер као што је немогуће да се не опече онај који се дотиче огња, тако и поглед на лепа лица брже од огња зграби душу која бестидно гледа; и што је за огањ нека горива материја, то је телесна лепота за бестидне очи. Стога не треба огњу похоте давати храну – гледање спољашњости, него се на ове могуће начине уздржавати од тога и гасити га богоугодним размишљањима, спречавајући даље ширење пожара и не дозвољавајући му да руши чврстину нашега духа. Јер свака наслада, у часу страсног узбуђења и пометености, обично јаче од огња сажиже душу, ако се човек храбро, са трпљењем и вером, не окоми против сваког таквог страсног узбуђења и пометености, као што блажени и храбри борац Христов Варлам поступи са својом руком. Он држаше у својој руци читаву ломачу, али се не подаваше болу, и тако јуначки стајаше као да је неки безосећајни камени кип, неприступачан боловима. Разуме се, он осећаше болове и страдаше, јер имађаше тело а не гвожђе; али осећајући болове и страдајући, он показиваше у смртном телу философију Бестелесних Сила.

Но да би ова повест била јаснија, ја ћу ево испричати о његовом мучеништву, а ти обрати пажњу на ђаволову злобу. Јер неке свете ђаво стављаше на усијане тигање, неке бацаше у казане кипеће смоле, некима ребра ломљаше, неке у мору потапаше, неке зверовима предаваше, неке у пећ вргаваше, некима зглобове разглобљаваше, некима још живима кожу дераше, некима испод искрвављених тела жеравицу стављаше, и варнице које падаху на ране кидаху их страшније од сваког звера, за неке измишљаше друге најтеже муке. Но када ђаво виде да је све то исмејано, и да страдалци победише то доста лако и са великим трпљењем, и да ти њихови подвизи служаху као изванредан подстрек за неустрашивост онима који после њих иђаху њиховим трагом, шта он онда предузима? Он измишља нову врсту замки, да би неочекиваношћу и необичношћу мучења преврнуо душу мученику и уплашио, пошто оно што знамо и о чему смо слушали, нека је и неподношљиво, бива путем расуђивања лако пренебрегнуто, а оно што је неочекивано, макар било и лако, постаје неподношљивије од свега. Стога, нека буде нова борба, нека буде необичан изум, да би новина и необичност изума лако преокренула смућеног подвижника. И шта враг ради? Изводи из тамнице светитеља окована. И то би дело његова лукавства: у самом почетку не употребити тешка оруђа за мучење, нити ставити на страшне муке, него почети борбу од најмањег. Зашто тако? Зато да би, ако подвижници буду побеђени, пораз њихов био сраман, пошто не одолеше ни малим искушењима; а ако одоле и победе, онда да би, изнуривши њихову снагу малим мукама, могли бити лакше савладани већим мукама, Са тог разлога враг прво употреби мале муке да, победио он или не, ипак све испадне по његовом плану: ако победим, – говораше он -, онда ћу им се насмејати; и ако не победим, онда ћу их изнурити за нове муке. Тако дакле, он изведе мученика из тамнице; а мученик се појави као храбри ратник, дуго школован у ратној школи: јер мученику тамница беше ратна школа, и тамо, насамо разговарајући с Богом он се научи од Њега свакој борби, сваком ратовању, јер где су такве узе тамо је и Христос.

И тако, мученик се појави поставши далеко јачи од веома дугог боравка у тамници. А када га ђаво преко служитеља свога безакоња изведе на средину, он га не привеза одмах за мучилишни стуб, нити га окружи мучитељима, пошто виде да он то жели, а и унапред беше смислио казну, него употребљује против ове тврђаве неко необично, ново, неочекивано оруђе које би јe могло срушити, јер он више свега жели ово: да светитеље обори већма преваром него ли болом. А какво јe то ново оруђе? Наредише мученику да над „Жртвеником држи испружену руку са дланом окренутим навише, метнуше на длан жар са тамјаном, да би мученику, ако под притиском болова окрене руку, они то урачунали као приношење жртве и одречење од вере хришћанске. Видиш ли како је ђаво препреден? Но погледај како Онај који „хвата премудре у њиховом лукавству“ (1 Кор. 3, 19) развеја замке његове, и све човекоубиствене препредености његове окрену на још веће прослављење мученика. Јер када враг, пошто употреби безбројна лукавства, најзад побеже побеђен, тада се поборник вере појављује још славнији, као што би случај и овде. Блажени Варлам простоја не мрднувши и не окренувши руку. као да је од гвожђа искована. Међутим да се је рука и окренула, и у том случају то не би била мученикова кривица.

Сада ме пажљиво слушајте сви, да се убедите да, ако би се десница мученикова чак и окренула, то не би био пораз. A зашто? Зато што ми расуђујемо о онима којима стружу ребра или их муче на који било начин, тако је потребно и у овом случају изложити своје расуђивање. Ако они не издрже и принесу жртву, крива је њихова слабост, јер не издржавши страдања до краја они принеше жртву; ако пак, претрпевши мучења до краја, они се разболе од тих мучења али не одступе од вере, онда их нико не окривљује за те болести, него их још више хвалимо и величамо што они, изнемогавајући од страдања, отрпеше и не одрекоше се вере. Тако и овде: да је блажени Варлам, не подносећи сагоревање длана, обећао принети жртву, онда би био побеђен; а да се његова рука, без икаквог пристанка његовог, окренула, то већ не би била кривица мученикове воље: то би се догодило по немоћи не воље него природе жила, лишених својих сила, јер и против светитељеве воље рука би клонула од огња. To је као и ово: онима којима стружу ребра ми не уписујемо у кривицу што им месо отпада. Али ево јаснијег поређења: као што оне који болују од грознице или грчења нико неће кривити што им руке бивају искривљене, пошто то долази не оД њиховог нехата него од ватруштине која сасушује сокове и влагу и неприродно стеже и затеже жиле и нервне сплетове, тако и овог светитеља нико не би могао назвати кривим ако би му се рука окренула. Јер кад врућица, и без воље болесникове, обично стеже и савија удове, онда је утолико пре могао то учинити жар, стављен на мучеников длан, макар то мученик и не хтео. Но жар то не учини, да би се ти потпуно убедио да тамо беше присутна благодат Божја, која укрепљаваше подвижника и исправљаше немоћ природе; стога и сама рука његова не осећаше оно што јој је својствено, него остајаше непомична као да је од дијаманта. Ко се тада, видећи то, не би удивио? Ко се не би запрепастио? Посматраху с неба Ангели, гледаху Архангели: призор беше чудесан, и очигледно превазилажаше људску природу. И стварно, ко не би желео видети човека који се на бојишту бори а не преживљује оно што је својствено људима? који је сам у исто време и жртвеник и жртва и свештеник? Због тога се и двоструки кад уздизаше: један од запаљног тамјана а други од растапаног тела. И овај други кад беше пријатнији од првог; и овај други мирис беше миомириснији од првог. И догоди се ту оно исто што и са купином: као што она купина гораше и не сагореваше, тако и овде рука гораше али се душа не oneкотинаше; тело се распадаше али вера не ишчезаваше; тело малаксаваше али ревност душе не изнемогаваше; жар, прогоревши длан руке, доле падаше, али јунаштво духа не опадаше; рука сагоре и истопи се, јер беше од меса а не од дијаманта, али душа захтеваше још другу руку да би и на њој показала своје трпљење. И као што храбри војник, улетевши међу непријатеље и секући их десно и лево сломи мач, окреће се и тражи други мач да би и даље косио непријатеље, тако и душа блаженог Варлама, када јој рука настрада секући пукове демона, захтеваше другу десницу да би и на њој показала своју ревност. He реци ми: „та он је дао само једну руку!“ – Али, пре свега помисли ово: онај који је дао руку дао би и главу, дао би и ребра, противстао би и огњу, и зверовима, и мору, и провалијама, и крсту, и точку, и свима познатим мучењима, и све би претрпео, ако не самим опитом онда свакако намером душе. Јер мученици иду не на одређене муке него припремају себе на непозната мучења: јер они немају власти над вољом својих мучитеља, нити им прописују начин и границе мучења, него ма каква зла измислио бешчовечни и зверски ум њихових мучитеља, они на све то излазе с решеношћу да све то претрпе, сем када им усред мучења тело изнемогне, те жеља њихових мучитеља остане неиспуњена. – И тако, тело мученика Варлама се топљаше, али воља његова постајаше све ревноснија, превазилазећи својим блеском сам жар и сијајући јаче од њега, јер унутра у мученику гораше духовни огањ, далеко јачи од онога огња. И свети мученик ни најмање не осећаше спољашњи пламен зато што унутра у њему гораше претопли и свепламени огањ љубави Христове.

Све ово, драги моји, ваља не само да слушамо него и да подражавамо. Јер као што испрва рекох, тако и сада говорим: сваки од нас нека не само овога часа овде прославља светог мученика, него нека га сваки одлазећи дому свом поведе са собом и уведе у дом свој, или боље: у срце своје кроз сећање на речи овде изговорене. Прими њега, као што рекох, и у срцу свом постави га са испруженом руком; прими овенчаног победника, и никада не допусти да ти се скине с ума. Тога ради вас и доведосмо на саме гробове светих мученика, да би вас сам поглед на њих побудио на врлину и ви наоружали себе истом ревношћу. Јер војника узбуђује и само причање о неком славном храбром јунаку, а далеко више лице његово и поглед на њега; нарочито када војник, ушавши у сами шатор јунаков, угледа окрвављени мач, одсечену главу непријатељеву, план, свежу крв на рукама победника, свуда копља и штитове и стреле и свако друго оружје. Тога ради се и ми сабрасмо овде. Јер гроб мученика је војнички шатор; и ако ти отвориш очи вере, угледаћеш ту где лежи оклоп правде, штит вере, шлем спасења, обућу благовешћења, мач духовни, и саму главу ђавола бачену на земљу. Јер када крај мученикова гроба видиш бесомучника где лежи полеђушке и грчи се и кида, онда видиш не што друго него одсечену главу нечастивога. To оружје и сада још лежи крај Христових војника. И као што цареви своје најхрабрије војнике сахрањују са њиховим оружјем, тако поступи и Христос са мученицима: сахрани их са њиховим оружјем, да би и пре васкрсења показао сву славу и силу светих. Стога познај њихово духовно оружје, и ти ћеш отићи одавде са великим добитима. Велики је, мили мој, и у тебе рат са ђаволом, велики, силан и непрекидан. Зато изучавај начине ратовања, да би и победама следио: презири богатства, новац и сву осталу славу овога света; не сматрај блаженима богаташе, него сматрај блаженима мученике, не оне у сластима – него оне на усијаним тигањима, не оне за раскошном трпезом – него оне у врелим казанима, не оне у телоугодним купатилима – него оне у усијаним пећима, не оне што на мирисе миришу – него оне што сагоревани у огњу пуштају из себе дим и смрад. Ово је далеко мирисније и корисније од онога: јер оно води у муку оне који га употребљавају, а ово одводи к наградама и небеским венцима. А да би се ти убедио да је раскош велико зло, као и мазање мирисима, и пијанство, и неумерено употребљавање вина, и раскошна трпеза, чуј шта каже пророк: Тешко вама који спавате на одрима од слонове кости и разнежавате се на постељама својим, и једете јагањце из стада и телад угојене; који пијете вино великим чашама, и мажете се скупоценим мирисима (Амос. 6, 3. 4. 6). А када се ово забрањивало у Старом Завету, онда утолико пре у Новој Благодати где је свевишња премудрост. Ово ја говорим како мужевима тако и женама; бојиште је заједничко: у Христовој војсци нема разлике између мушкога пола и женскога већ сви сачињавамо један збор: и жене могу да се облаче у оклоп, да ограђују себе штитом и да употребљавају стреле, како у време мучења тако и у друго време када се тражи велика храброст. Као што одличан стрелац вешто одапевши с тетиве стрелу, доводи у забуну сав непријатељски строј, тако и свети мученици и сви поборници истине, који ратују противу лукавстава и напасти ђавола, вешто пуштају са језика свог, као с тетиве, речи, и оне летећи по ваздуху као стреле падају на невидљиве пукове демона и стварају пометњу у свој војсци њиховој.

To се исто догоди и са овим блаженим Варламом: речима истине, као летећим стрелама, он изазва пометњу у свој ђаволовој војсци. Хајде, подражавајмо и ми такву вештину стрељања. He видите ли како се гледаоци позоришних представа некако измењени враћају са тих представа? Разлог је тај што они будно прате оно што се тамо збива, и отуда одлазе носећи у душама својим утиске и слике од превртања очима, и покрета руку, и кружења ногу, и сваковрсних извијања и прегибања тела. Није ли жалосно што они показују толику марљивост за оно што душу убија и стално имају у сећању оно што се у позоришту догађало, а ми, који треба да смо ревносни као анђели, не подражавамо њихову марљивост у памћењу и држању онога што нам је овде речено? О, ја вас од ове душе молим и преклињем: немојмо бити тако немарни према свом спасењу, него сви држимо мученике у душама својим, са њиховим усијаним тигањима, узаврелим казанима, и осталим мукама. И као што сликари слику, поцрнелу од дима, чађи и дугог времена, често очишћавају, тако и ти, мили, искоришћуј сећање на свете мученике: када животне бриге помраче душу твоју, ти је очишћуј сећањем на мученике. Ако то сећање будеш имао у души својој, онда се нећеш ни богатству дивити, ни због убоштва жалити, ни славу и власт хвалити, нити ишта земаљско и људско сматрати великим, него ћеш, уздигавши се изнад свега тога, то сећање имати као учитеља сваке врлине. Ко сваки дан гледа војнике који се боре у ратовима и биткама, тај никада неће пожелети раскош, нити ће се одушевљавати сластољубивим и мекушачким животом, него животом строгим, тврдим и борбеним. Та шта има заједничко између чревоугодија и јунаштва, између мириса и оружја, између рата и пировања?, Ти си, мили мој, војник Христов: наоружај се, а не кинђури се! ти си храбри борац! зато буди јунак, а не гиздај се! – Тако да следујемо овим светитељима, тако да указујемо поштовање овим храбрим војницима, овенчаним победиоцима, Божјим пријатељима. И када будемо ишли с њима истим путем, ми ћемо добити исте венце с њима, којих нека се удостојимо сви ми, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, са којим Оцу слава, заједно са Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Објавио Манастир Подмаине уз благослов игумана Рафаила (Бољевића) 2. децембар 2014.

Оставите коментар

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Слични чланци