29.05.2020.

Свети Инокентије Херсонски: БЕСЕДА НА ВАЗНЕСЕЊЕ

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Сећате ли се, браћо и сестре, на шта нас је призивала Црква у празнику силаска Господњег на земљу? „Христос на земљи“, узвикивала је она, „узносите се!“. Уколико је тада био умесан и неопходан овакав позив, тим више је сада, када је Христос узишао на небо. Када је Он силазио на земљу, тада је наизглед било боље остати са њиме на земљи, чак се могло и ради Њега сићи са неба, како су и силазили многи анђели, а сада нема ниједног видљивог разлога остајати без Христа на земљи, боље је ићи ка Њему, бити на небу. „Христос на небу, узносите се!“.

„Па ко“, рећи ћете, „не би пожелео да буде на небу, уколкио томе не би сметало наше грубо тело?“ Али браћо, није ли и Енох имао тело исто као и ми? Међутим, он је био „пренесен на небо“ (Пост. 5, 24), не видевши смрти, односно, вазнео се тамо са телом. Није ли и Илија имао тело као и ми? Међутим и он је узет на небо на огњеним колима (2Цар. 2, 11). Није ли и Павле имао тело као и ми? Али он је био на трећем небу и чуо неизрециве речи. Није ли и Марија Египћанка имала тело као и ми? Али док се молила, свети Зосима је видео њено тело уздигнуто за лакат изнад земље. Нису ли и сви мученици имали тело као и ми, и нису ли они са њим ишли на сва страдања?

Тело истински све људе вуче ка земљи, јер је она од земље; али привлачи и задржава само оне који сами желе да буду привучени, којима је дух толико оземљанио, да су изгубили способност да стреме, сходно својој природи, на небо. Код оних који умеју да се супротстављају чулним захтевима, само тело се постепено одвикава од земљи, заузима правац ка небу, постаје духовно; и без претеривања се може рећи, да уколико се ови људи ускоро не би били одвојени од тела руком смрти, они би се временом са самим телом узнели на небо.

Али допустимо телу његову грубост, нећемо оспоравати трулеж трулежноме; оставимо то онима који могу то да приме. Нека тело остане на земљи; али шта спречава дух да се узнесе на небо? Нема ли он способност да буде – у мислима – тамо где хоће? Шта нам смета да ову драгоцену способност употребимо на то, да би смо, што је могуће чешће бивали духом и срцем на небу, код Свога Спаситеља, међу својом небеском сабраћом? Јели ово тешко? А ипак, не стреме многи ка томе, чак ни не дозвољавају да се мислима и жељама устремљуке ка небу!

Где све људи не лутају мислима, о чему све не размишљају? Ево, упитајте најумније људе, да ли они често мислима бивају на небу? А без овога, да ли је чудно што дух, непрестано се занимајући земљским, животним, трулежним, на крају и сам постане земљан, огрубљује и бива пун ниских и сујетних ствари!

„Али каква је корист од тога што ћемо се мислима узносити на небо, када ће читаво наше биће остати на земљи? Помаже ли сиромаху, што ће у мислима живети у царским дворовима?“ Сиромаху то неће користити, али нама ће бити корисно да размишљамо о небу. Јер царски дворци нису предвиђени за сиромахе, а небо је предвиђено за нас: мислећи о небу, мислићемо он нечему што је наше; а често мислити о нечему – није мала ствар. Код човека све почиње од мисли. Почните да чешће размишљате о некој ствари: та ће вам ствар бити све ближа и ближа; затим ће ући у вашу душу, испуниће је собом, истиснути све остале ствари из ње, постати основно начело свих ваших делања. Тако бива и онда када се чивек често мишљу узноси на небо. Тада се испуњава осећањем презира према свету,узвишује се изнад свега греховног и постаје лак на чињење добра – речју и сам постаје небески.

„Али“, рећи ћете, „има се када да мислимо о небу – онда када узиђемо на небо; сада нам је довољно и то што имамо земаљске бриге: зашто би смо преокретали поредак ствари?“ Стога што је садашњи поредак ствари уствари беспоредак; онда још и зато што онај ко не предухитри, сигурно ће закаснити; још и зато што без добровољног вазнесења у духу за живота, невољно вазнесење након смрти не само да нема никакве користи, већ постаје и извор мучења.

Дакле, браћо и сестре, ма како да је страшна ова истина, нема никакве сумње у њу, јер се веома очигледно показује и у наше време. Шта се дешава са онима који се успињу на високе планинске врхове? Поглед је предиван, али дисање постаје отежано, јавља се бол у глави, свест отупљује и на крају се сасвим губи. Тако бива и са онима који се без претходне припреме руком смрти насилно престављају на небо. Небеска стихија у којој блаженствују духови чистоте, неиздржива је за нечисто срце. Оно не може дисати овим духом, и само по себи пада са небеске висине – у ад!

Управо зато су свештени писци тако често и тако силно напомињали да се на време одвикавамо од земље, да се узносимо на небо и умом и срцем. Ово није потребно нашему Творцу – Он је и без нас свагда био и биће преблажен – већ нама, да не бисмо, отишавши на небо неприпремљени, тамо уместо блаженства, нашли мучења. Јер небо није блажено за све, већ само за оне који су и сами постали небески.

„Али како научити ум да стреми ка небу? Спољашњи предмети и потребе га непрестано расејавају и враћају на земљу“. Тачно је да човек има мноштво препрека да би несметано гледао умом на небо, али ншта мањи нису ни подстреци да гледа тамо. Потребно је само једном за свагда у својој души учврстити мисао да је тамо – на небу, све наше, најбоље што имамо: након овога поглед ума, па чак и тела ће се и нехотично често окретати ка небу. У самој ствари ми без имало напора непрестано мислимо о своме дому, а где је наш вечни дом? Тамо. Своје старешине готово да не испуштамо из мисли, а где је наш Цар и Господ? Тамо. На овај начин, кажем, треба само пробудити мисао о томе, шта за нас значи небо и да нам постане неопходност да мислимо о њему.

Али, драги брате и сестро, да закључим: Мислио или не мислио о небу, наћи ћеш се на небу. Воли земљу колико год желиш и прилепљуј се за њу, али једном ћеш морати да је заувек напустиш. Твоје место није овде, већ на небу или у аду!

Дакле, боље је све предузети, поднети све тешкоће, само да се на небу јавимо спремни за небо, него да се разонођујемо саблазнима, или побеђени тешкоћама, да будемо затим свргнути са неба.

Амин.

Оставите Коментар