[dropcap letter=“П“][/dropcap]риђите, изменимо се најбољом променом, припремимо се достојно да ујутро изиђемо на гору Божју свету, да видевши непромењиву, блистајућу Христову славу, јасније него сунчевом, Тројичном светлошћу обасјавани, прославимо њено снисхођење (Предпразништво Преображења Господњег, на вечерњој).
Дакле браћо и сестре, света Црква не жели да ми будемо само слушаоци о Преображењу њеног вољеног Женика. Напротив, она свима нама жели да узиђемо на свету Гору и сами угледамо Божанску узвишеност нашег Спаситеља. И заиста, уколико је икада потребно слуху присајединити виђење, онда је то овде. Преображење Господње је једно од највеличанственијих призора за дух и срце: сведок овоме је Петар, који је пожелео да заувек остане на Тавору. Осим тога, оно што се са Спаситељем догодило на Тавору, и поред све своје узвишености, није страно свима нама, јер и сваког хришћанина, по апостолској речи, очекује преображење из славе у славу (2Кор. 3, 18). Пошто се наше преображење не треба догодити ни на који други начин осим по образцу Преображења Господњег, онда како не пожелети да у лицу Господа Који се преображава, увидимо образац будућег сопственог преображења? Дакле, приђите… припремимо се да узиђемо на гору.. Божију свету.
„Али како узићи на гору, која је је толико удаљена од нас? Како видети оно чега тамо сада више нема? Јер иако би смо допутовали у Обећану земљу и успели се на Тавор, сада тамо не би смо пронашли никакве трагове Преображења Господњег“. Зар тако говорите! Али из овога је већ јасно да Црква уопште не подразумева чулно виђење када нас призива на сагледавање славе Господњег Преображења. Људски дух се може преносити свуда и у сва времена – да буде са нечим што је давно прошло, да види много тога што је скривено од телесних очију. Такво виђење може уствари, за нашег унутрашњег човека да буде још реалније и корисније него виђење телесним очима. На такав сличан духовни успон на Тавор, ради созерцања Господњег Преображења призива нас света Црква.
Али такав успон и такво виђење, по самој својој суштини, захтевају чист и узвишен дух, лаку и узвишену мисао, срце ослобођено земаљских окова. Онај чији је дух угушен телом, ко је поробљен страстима, помрачен похотом, прекривен прашином сујете, он често не види ни оно што му се налази пред телесним очима, не чује оно што му говоре у уши и забoравља на све што га окружује, па чак и на себе самога. Хоће ли се такав човек духом вазносити на Тавор? Хоће ли такав видети Мојсија и Илију? Хоће ли чути глас Оца који говори о Сину? Тавор је свето место, светије од свете Мојсијеве купине и Синаја. Да би узишли на њега треба да изујемо обућу са ногу (Изл. 3, 5) и у подножју оставимо све, и то не само све греховно, већ уопште све што је од овога света. Овде има једино места за Петрову веру, Јованову љубав, Јаковљеву наду и трпљење.
Али за ово ко је способан (2Кор. 2, 16)? Где потражити ове врлине? Цркви је ово познато. Она зна нашу нечистоту и нашу суровост, види неспособност многих да се чистом мишљу пренесу на Тавор и да у духу буду посматрачи божанске славе преображаваног Господа, зато и саветује са толиком усрдношћу свима да се достојно припреме на овај подвиг и да се промене добром изменом. Ова промена не треба да се састоји у промени одела и украшавању, не у умивању и кинђурењу, не само у одлагању послова и обавеза јер и након такве измене дух и срце могу остати у својој претходној нелепоти, већ у промени осећања, да би се срце, што је више могуће ослободило привезаности за видљива, пропадљива добра и окренуло се осећању духовне радости и небеског блаженства, које се пројављује у лику Спаситеља; у промени мисли, да се ум окрене од занимања доњим стварима, просуђивања животних послова, ка созерцању тајни вере и наде, које се откривају на Тавору; у промени воље, да би она, напустивши сва нечиста и богопротивна правила којима се руководи у својим дејствима, окренула ка Божјој вољи, одлучила да следујући гласу свише: Њега послушајте (Мт. 17, 5) у свему покорава закону и Јеванђељу, а не својим предрасудама и похотама. Само је таква измена уистину најбоља, а све остале измене, учињене ради празника, ма како да се чиниле корисне, ипак су лошије. Онај и само онај који је доживео овакву промену способан је да узиђе на Тавор и да види славу Преображења.
„Али, да ли је уопште могуће да за овако кратко време колико је остало до јутра (до празника) учинити у себи тако велику промену?“ Ми сами, браћо и сестре, не можемо учинити ово чудо, не само за кратко време, већ ни за читаву вечност. Ово може учинити једино благодат Духа Светога. Али она је свагда уз нас и у нама, чим ми почнемо, макар да мислимо о Богу. Тим пре ће нам помоћи онда када одлучимо да се свецело окренемо Богу. Са њом, са Божјом благодаћу, за најкраће време је могуће променити се најбољом променом, какву Црква захтева. Да би смо још дубље у себи укоренили ово за нас (грешнике) неопходно уверење, почујмо светог Златоуста који је некада на исти начин призивао своје слушаоце на сличну добру промену:
„Нека ми нико не говори“, благовестио је он, „да нема још много времена до наредног сабрања. Јер се може читав живот променити, не за пет дана, него за један трен. Шта је, на пример горе од разбојника и убице? Није ли то крајње зло? Њему, међутим није био потребан ни читав дан, чак ни половина дана, већ само један трен у коме се и успео на врх врлина и уселио се у рај. Стога је могуће променити се одједном и постати златан уместо смртнога.
Пошто ни врлина ни порок нису од природе, онда је промена, будући да је слободна од сваке неопходности, остварљива. Уколико хоћете и послушате Ме, говори Бог, добра земаљска јешћете (Ис. 1, 19). Видиш ли? Потребно је једино имати жељу, али не просту жељу, какву многи имају, већ делатну!“
„Ја знам“, наставља светитељ, „да ви желите да се винете у небо (о када би се то исто могло рећи и за све нас који смо овде присутни), али ову жељу треба показати на делу. Јер и трговац који жели да се обогати, не зауставља се на томе да ову жељу има једино у души, већ припрема лађу, сакупља посаду, зове кормилара и снабдева пловило свиме што је неопходно, узајмљује новац, плови морем, стиже у страну земљу, излаже себе многим опасностима што је познато онима који плове морем. И ми требамо своју жељу показати на сличан начин! Јер и ми пловимо, само не из земље у земљу, већ од земље на небо.
Оспособимо и ми, дакле, нашу мисао за успешну пловидбу која би нас узвела горе, припремимо слуге које ће јој бити покорне и снажну лађу, коју неће потопити животне несреће и разочарења, али ни да се превазноси увис духом гордости, већ да буде удобна и лака. Уколико будемо имали овакву лађу, оваквог кормилара и посаду, пловићемо безбедно и Сина Божјег, истинског Кормилара, придобићемо за себе. Он неће допустити да наша лађа потоне, већ и ако се безбројни ветрови раздувају, запретиће ветровима и мору и уместо буре, настаће велика тишина“
„Овако припремивши себе“, закључује свети Јован Златоусти, дођите на следеће сабрање, уколико желите да у вашим душама сачувате ма шта корисно“ (св. Јован Златоусти, 2. беседа на Јеванђеље по Јовану).
Овиме и ми, браћо и сестре, закључимо, позивајући вас на сутрашњи празник. Благослов Господњи на вас Његовом благодаћу и човекољубљем Преобразившег се Господа! Амин.
