14.08.2015.

свети Григорије Богослов: ПОХВАЛА МАКАВЕЈИМА

Шта да кажемо о Макавејима? – Наше данашње сабрање је у њихову част! Мада су малобројни они који њихов спомен славе, пошто су се они подвизавали пре Христа, ипак су они достојни да их сви ми поштујемо, јер су трпели муку за отачаствене законе. Поставши мученицима пре Христа, шта они то нису претрпели да су, рецимо, били подвргнути прогону после Христа и постали његови подражаваоци у смрти? Да су имали прилике да се угледају на Христов пример, зар не би у том случају испољили исту ревност и постали једнако одважни као и пре Христа што су светлили својом мужаственошћу? Не постоји такво тајновито учење (вероватно за мене и за сваку богољубиву душу) по којем они који су остварили савршенство пре доласка Христовог, нису то учинили без вере у Христа. Реч Божја, иако се јасно открила касније, у одређено време, ипак је чистим умовима била доступна и раније, као што то сведоче многи који се прославише пре Христа. Због тога ни Макавеје не треба унижавати због чињенице да су страдали пре Крста. Али, пошто cy они пострадали по крсном закону, они су и достојни хвале и треба да их поштујемо речју – да их поштујемо не због тога да бисмо нешто придодали њиховој постојећој слави (може ли обична реч нешто придодати слави оних чија дела већ јесу славна?), него да би се прославили они који их прослављају и да би се са њиховом ревношћу поистоветили сви који слушају реч о њима, налазећи у њиховом спомену побуду за своју личну ревност.

Ко су и одакле беху Макавеји? Ко их је руководио и на који начин су достигли мучења и славу, да су овенчани слављем и сабрањима једном у години и да се у њихов спомен, у души сваког од нас, чува слава која је узвишенија од овог видљивог славља – све ово ће, људима заинтересованим и трудољубивим, образложити написана књига о Макавејима[1] која сведочи да је разум снажнији од страсти и да господари нашим наклоностима и према једном и према другом тј. и према врлини и према пороку, а као доказ овоме служи нам, између осталог, подвизавање Макавеја. За мене ће бити довољно да кажем реч.

Ту је Елеазар – првенац страдалника пре Христа (као што је Стефан првенац страдалника после Христа), свештеник и старац, сед косом, али и мудрошћу, који је најпре приносио жртве и молитве за народ, а сада самога себе приноси Богу на жртву савршену, за очишћење целог народа. Веома је показна првина подвига! Заједно и многогласно и ћутљиво назидавање! Али он приноси и седморицу младића, плод свог личног настојања и поуке, жртву живу, свету, пријатну Богу,[2] жртву која је славиија и чистија од било којег подзаконог свештенодејства. Подвизи синова представљају за оца нешто најзаконије и најправедније.

Тамо су синови одважни и узвишени духом, побожне гране још побожније мајке, ревносни подвижници за истину, достојни не само Антиоховог времена, прави ученици Мојсејевог закона, одани чувари отачких обичаја који дочаравају један од бројева који Јевреји поштују – број овенчан тајном седмодневног покоја, једним дишу, а једно већ имају на уму, познавајући само један пут – да умру за Бога! Они су једнако браћа по души, као и по телу што су, саревнују један другоме у жељи да умру заједно (дивног ли призора!); као ризнице, надмашују један другога у подвигу и мукама, непоколебиво ревнују за пестун тј. за закон, не трепере толико због припремљених им мука, колико желе и исчекују оне муке које још нису ни видели; само се једног плаше: да њихови мучитељи не прекрате њихове муке, како неко од њих не би остао неовенчан, односно, да се не би неко од њих издвојио у невољи од остале браће и постао им туђ, избегнувши, иа жалост, страдања.

Ту је и мајка, врло крепка и одважна, која једновремено л.уби децу и Бога, трпећи у материнском срцу цепање несвојствено природи. Она не стрепи за синовима који страдају, него стрепи да их страдање не заобиђе; не тугује толико за упокојенима, колико жели да се и они сједине са њима; она више брине за оне који су остали, него за упокојене; првима тек предстоји борба, док су други већ спокојни; једне је већ предала Богу, а за друге стрепи да ли ће их Бог прихватити! Како је одважна душа у том женском телу! Како је чудновата и великодушна усрдност! То је права Авраамова жртва, а ако није дрско од нас казаћемо, чак и узвишенија од Авраамове жртве! Авраам приноси на жртву само једног сина, истина – јединорођеног, рођеног по завету – сина коме је дато обећање и (што је важније) који је назначен за почетак и корен не само рода, него и подобних жртава; ова је, међутим, посветила Богу цео народ синова; она је и мајке и жречеве превазишла бројем жртава спремних на заклање и свеспаљивање, који хитају према олтару. Она је указивала на груди, подсећала је на мајчинску храну, сведочила је седом косом својом, користила је своју старост као заступништво за прозбе, али не да би спасла децу своју од смрти, него да би их подстакла на страдање; она није сматрала да је за њих опасна смрт, већ избегавање смрти. Ништа њу није колебало, нити је обеспокојавало, растуживало: ни справе за мучење, ни спремна кола, ни чекрк, ни позорница, ни оштрина железних клинова, ни оштри мачеви, ни узаврели котлови, ни распаљена ватра, ни грозни мучитељ, ни окупљена маса, ни војничка стража, ни сабрани саплеменици, ни кидање тела, ни потоци крви који теку, ни младост која се убија, ни предстојећи ужас, ни исчекујућа страдања. Оно што би за друге, можда, представљало неносиво бреме тј. одуговлачење мучења, за њу је то најлакше. Она се наслађивала виђеним призором, ма колико се муке одужиле, не само разноврсношћу употребљаваних средстава за мучење (која на њу нису тако деловала, као што би деловала на неког другог), него и чињеницом да је џелат искористио сва средства речи – час се ругао, час је претио, час је ласкао. Сва је средства он испробао, само да би остварио свој циљ!

Одговори ових младића њиховом мучитељу, по моме мишљењу, само показују трезвеност и одважност, потврђујући да су страдања других незнатна у поређењу са њиховом стрпљивошћу, али и да су сама страдања ништавна у поређењу са њиховим одговорима! Њима је било својствено да страдају и да трезвено одговарају на провокације џелата и све страхоте којима им је претио; одважни синови нимало нису осрамотили своју одважну мајку. Она, узвисивши се изнад свих, сјединивши са мајчинском љубављу силу духа, узноси на дар своје прекрасне погребне стихове; потом и сама иде за онима који су отишли пре ње. И то како? – Добровољно полази на страдање, не допустивши да било шта нечисто дотакне њезино чисто, одважно и непоколебиво тело. Какве речи при том, надгробне речи, изговара! Прекрасни, чак прекраснији од најпрекраснијих, беху одговори синова мучитељу. Зар нису прекрасне речи којима су они били наоружани и којима су одолели мучитељу? Али јоше прекрасније беху речи њихове мајке, најпре речи утехе, а потом надгробне.

Дакле, шта је синовима било казано? Сматрам умесним све то управо сада освежити у вашем сећању, како бисте из оног времена имали образац подвижништва и мучеништва. Сваки од браће говорио је нешто лично и на свој начин обеспокојавао мучитеља, али ако би се њихове речи сјединиле у једну, они су казали следеће: „Антиоше, и сви који стојите овде! Ми имамо једног цара – Бога, који нам је даровао живот и коме ћемо се вратити; имамо једног законодавца – Мојсеја, којег нећемо ожалостити и посрамити макар нас мучио још зверскији Антиох од тебе. За нас постоји само једно спокојно пристаниште: да сачувамо заповести и не нарушимо закон којим смо ограђени као стеном. Имамо једну славу: ради славе нашег закона да презремо сваку другу славу; једно богатство: она блага којима се надамо. За нас не постоји ништа страшно, сем да се ничега другога не плашимо више него Бога. Са таквим мислима и са тим оружјем иступамо ми на бојиште; са таквим младићима имаш ти посла. Мада се радујемо овом свету створеном за нас, и отаџбини, и земљи, и пријатељима, и сродницима, и саплеменицима, и великим храмовима, и отачким празницима, и обичајима, и свему што нас уздиже пред другим народима, ипак, најрадоснији смо због страдања Бога ради. Не, немој размишљати о овоме. За нас постоји други свет, узвишенији и постојанији од овог. Наша отаџбина је вишњи Јерусалим, који никакав Антиох не може држати у опсади, нити покорити: толико је он снажан и неосвојив! Наше сродство јесте Божје надахнуће и рађање кроз страдање. Наши пријатељи јесу пророци и патријарси, који служе као образац побожности. Наши савременици јесу сви они који сада страдају и трпе са нама. Наш храм јесте великољепно небо, а празновање – ликовање анђеоских сила. Ми имамо једно велико, и највеће, за многе скривено тајанство “ Бога, који је циљ и овоземаљских тајана. Дакле, немој нас више обмањивати и страшити маловажним стварима. Неће нас ожалостити претња, нити ће нас обогатити што нам нудиш; нећемо се одлучити на такву жалосну купељ. Прекрати своје претње, иначе ћемо ми теби показати колико си немоћан, односно, какве ће те казне снаћи. Код нас постоји огањ којим се муче гонитељи. Зар мислиш да се бориш са народима, градовима и размаженим царевима од којих један задржава врх, а други ће можда бити и побеђени, јер за њих то није опасност? Ти устајеш против Божјег закона, против богонаписаних књига, против наших отачких предања која имају важност и због узвишеног смисла и због старине, устајеш против седморице браће који као да живе једном душом и упозоравају те са седам победничких споменика. Победити њих, није неко велико дело; али бити поражен од њих, јесте велика срамота! Ми смо потомци и ученици оних које је предводио огњени и облачни стуб, ради којих се разделило море, ради којих је река зауставила свој ток, сунце је стало у ходу свом, хлеб је падао као роса, делом њихових руку у бегство се дадоше хиљаде врагова, падали су пред њиховом молитвом разјарене звери, ватра им није могла ништа, њиховој одважности су се сви дивили, а пред њима су уступали цареви. И теби ћемо казати следеће: ми смо Елеазарови ученици, а његову храброст добро знаш. Најпре је пред тобом свој подвиг извршио отац, а сада у бој ступају синови; жрец је већ прошао, а сада за њим иду и жртве. Претиш нам многим казнама, али ми смо спремни још и на веће. А шта, уствари, можеш да нам наудиш твојим претњама, гордељивче? Какво зло можеш да нам учиниш? Спремне на страдања нико не може да надмаши у снази. Шта чека народ? Зашто не извршава своје дело? Докле ће још чекати милостивну заповест? Где су мачеви? Где окови? Нека још јаче распале ватру, нека пусте најљуће звери, нека наоштре своја мучитељска оруђа како би све изгледало страшно и царски! – Ја сам проворођени, мене принеси првог на жртву. Ја сам последњи од браће, заменићемо устаљени поредак! – Не! Боље је нека прва жртва буде неко од средње браће, како бисмо сви били изједначени! Али ти оклеваш и чекаш да ми променимо мишљење. Још једном ти понављамо: нећемо се поколебати, нити пристајемо на нечастивост и сагласје са тобом; пре ћеш ти прихватити наше ставове, него што ћемо се ми поколебати; једном речју: или пронађи нова средства за мучење или буди свестан да ми презиремо ове које си нам већ припремио“.

Овако су одговарала браћа своме мучитељу; а како су храбрили једни друге и како је то пружало дивну слику, у свему прекрасну и свештену! За побожне душе та слика је пријатнија од свега што се може видети и чути. Ја тек што помислим на њих, сав се испуним умилне радости и задовољства, сазерцавајући у мислима ликове подвижника и наслађујући се причањем о њима. Они су грлили и љубили један другога; за њих је настао празник и славље као да су већ савршили предстојећи им подвиг. „Хајдемо, браћо, вапили су они, хајдемо, похитајмо на мучење док мучитељ још шкргуће зубима на нас, да не бисмо како изгубили спасење ако он омекша. Пир је готов; не лишимо га се. Лепо је видети браћу који живе заједно,[3] који се заједно радују и служе један другоме као штит; међутим, још је прекрасније ако заједно ревнују за врлину. Ако би се за отачка предања могло борити са оружјем у рукама, и у том случају смрт би била похвална. Али, ако нам се таква прилика не укаже, онда на жртву принесимо своја тела. Зашто да њих не жртвујемо? Зар, ако сада не умремо, нећемо умрети никада? Зар никада нећемо природи узвратити на дужан начин? Боље претворимо у дар оно што по неопходности морамо учинити: предухитримо смрт; оно што је својствено преокренимо у своју личну предност и ценом смрти купимо живот. Ни један од нас нека не буде животољубив и плашљив. Нека мучитељ, спотакнувши се о нас, буде очајан и са другима. Нека он сам одреди поредак страдања; ако неко и закључи ред прогоњених, нека зна да у нашим срцима гори плам и за њега. Први од пострадалих нека буде путоказ за остале, а последњи нека буде печат свих подвига. Сви једнако истрајмо како би цео наш дом добио венац, да не бисмо дали повода мучитељу да ликује победом над свима уколико једног од нас савлада. Докажимо да смо међусобно браћа, не само рођењем, него и у смрти; пострадајмо сви, као један, и као сваки од нас. Прими нас, Елеазаре; пођи за нама и ти, мајко! Сахрани достојанствено своје мртваце Јерусалиме, уколико ти остане места за гробове; причај о нама нашим наследницима и поштоваоцима твојим покажи свештено место сахране једноутробних“.

Овако су говорили и понашали се они; тако су по старешинству старији припремали млађе, као што вепар оштри један зуб за другим. Сви су сачували једнаку ревност, одушевљавајући сународнике, а страшећи непријатеља. Непријатељи, мада одважно устадоше против целог народа, остадоше посрамљени једнодушношћу седморице браће у њиховом подвизавању за веру.

А одважна, и у свему достојанствена таквих храбрих синова, мајка, та узвишена и велика духом питомица закона, покренута двама силним подстицајима срца, доживљавала је у себи и радост, и страх – радост, због одважности својих синова и свега што види, страх – услед неизвесности због будућега и предстојећих мучења. И као птица, која спази да лукава змија гмиже ка гнезду и птићима, или им прети нека друга опасност, што кружи летом изнад гнезда кречећи и делећи судбу немоћних птића, тако је и она делила судбу својих синова. Шта им све није говорила, које речи утехе им је упућивала како би их одушевила у трпљењу до победе! Час је брисала проливену крв, час је купила искасапљене делове тела, час је побожно миловала мртва тела; сабирајући делове тела једног сина, другог је упућивала мучитељу, а трећег је припремала за подвиг. Свима је говорила: „Дивно, децо! Храбро моји подвижници и чувари закона моје седе главе и светога града, који вас је васпитао и узвео на тако узвишену част! Још само мало и победили смо! Мучитељи се уморише и још мало постаћу најблаженија међу мајкама, а ви најблаженији међу младићима! Је ли вам тешко да се растанете са мајком? – Нећу вас оставити, то вам обећавам. Ја не могу презрети децу своју“.

Када је мајка видела да су сва деца окончала живот свој и својом смрћу се избавили од невоља, тада је она храбро подигла главу своју и налик олимпијском победнику, бодрог духа, громким гласом, узвикнула је: „Благодарим ти, Оче свети! Благодарим ти, наставниче наш – законе! Благодарим и теби оче наш и поборниче деце своје, Елеазаре! Благодарим што си примио плод болести мојих и ја постадох мајка, најсвештенија међу мајкама! Ништа није остало за мене на овом свету; све сам дала Богу – сва моја вредност и уздање моје старости. Како је ово велика част за мене! Како је прекрасно орасположена старост моја! Сада сам награђена за ваше васпитање, децо – видела сам ваш подвиг ради вере и удостојила сам се да вас видим овенчане славом; ја чак и на ваше мучитеље гледам као на доброчинитеље; спремна сам да изразим благодарност мучитељу за овакав исход по коме сам ја сачувана да будем последња страдалница да бих, пославши на страдање оне које сам родила, и сама пошла истим путем. Ја нећу чупати косу, нити ћу цепати одећу, нити ћу ноктима рањавати тело моје, нећу лити сузе и позивати сроднике да плачу са мном, да се осаме и тугују. Све ово приличи малодушним мајкама које су мајке само по телу, којима деца умиру са ружном успоменом иза себе. А ви, љубљена децо моја, нисте умрли, већ сте принесени Богу на дар; нисте се за свагда разлучили од мене, већ се преселисте привремено; нисте расељени, већ сте сабрани на једно место; није вас дивља звер појела, нисте страдали у буни, нису вас разбојници убили, није вас болест узела, није вас рат уништио, нити вас било која друга невоља задесила. Ја бих горко плакала да се са вама нешто слично десило. Тада бих својим сузама потврдила своје детељубље, као што сада потврђујем тиме што не лијем сузе. Напротив. Ја бих стварно плакала и оплакивала вас када бисте се ви, на уштрб спасења, спасли од овога мучења, када би ваши мучитељи ликовали над вама због ваше слабости, као што сте ви њих сада победили. То што се сада десило велика је похвала, радост, слава, ликовање и весеље за оне који су остали иза вас. Стога и ја приносим жртву идући за вама. И ја ћу бити поистовећена са Финесом, прослављена са Аном. Чак и више, јер Финес је ревновао сам, а ви сте се у већем броју показали као изобличитељи блудника, поразивши блудничење, али не телесно, него духовно. Ана је такође Богу посветила само једно дете које јој је Бог даровао, а ја се осветих седморицом рођених од мене, жртвованих добровољно. Нека Јеремија допуни моје надгробно ридање, не оплакујући, него хвалећи преподобну кончину! Ви се просветисте беље од снега, згустисте се више од млека и више одкамена сапфира постаде сан ваш – рођење и приношење Богу на дар![4] Шта још? Сједини ме, мучитељу, са децом мојом, ако се од непријатеља може очекивати било каква милост. Сједини ме са њима и нека то буде најславнија твоја борба. О, како бих желела да и ја претрпим све муке које су они трпели, да се моја крв пролије и помеша са њиховом, и старачко тело моје, са њиховим телима! Због деце ја љубим сва оруђа њиховог страдања. Али, ако не буде тако, нека се бар прах тела мога сједини са њиховим’ прахом и нека један гроб буде заједнички свима! Немој завидети на једнаком крају оних који су и у побожном страдању били једнаки. Праштајте мајке, праштајте децо! Мајке васпитавајте тако децу своју, а ви децо усвајајте овакво васпитање! Ми вам пружисмо прекрасни пример како се треба подвизавати на исправан начин“. Тако је говорила она и сјединила се са децом својом. Али како, питаћете? – Као у брачну ложу, тако је пошла у смрт на коју је била осуђена. Није оклевала чекајући да је неко замени, нити је дозволила да се нешто нечисто дотакне њеног чистог и одважног тела.

Тако се Елеазар насладио свештенством; тако је сам био посвећен и друге је посветио у небеска тајанства: не спољашњим кропљењем, него својом крвљу је осветио Израиљ и последњи дан живота је учинио савршеном тајном! Тако се синови насладише младошћу; нису робовали сластољубљу, већ су савладали острашћеност, очистили тело и прешли у бестрасни живот! Мајка се насладила многом децом за њиховог живота и отишла је заједно са њима. Рођене за овај свет она је даровала Богу, а по броју њихових рођења она је поново пребројала болести свога рађања; старешинство деце је познала редоследом њиховог умирања; сви су се подвизавали, од првог до последњег, и као што се таласи ваљају један за другим, тако су и они ишли на страдање, оснажени примером пре њих пострадавших. Због тога је мучитељ био радостан што она није била мајка већем броју деце, јер би тада постао још посрамљенији. Тада је он први пут схватио да се не може све победити оружјем, јер је пред собом имао младолику браћу, наоружану побожношћу, одлучно спремну да истрпе све – одлучнију од њега и његове злобе којом је желео да их подвргне страдањима.

Оваква жртва много је трезвенија и величанственија од Јефтајеве жртве пошто овде не постоји пламеност завета, нити жеља за исчекиваном победом, нити су овде вршена приношења као тамо; овде је све супротно: жртвоприношење је добровољно, а награда је очекивано добро. Такав подвиг ништа није униженији од Даниловог подвига – он је био бачен у јаму, лавовима за храну; он је победио лавове дизањем својих руку увис; он не заостаје у одважности за младићима у Асирији које је анђео оросио у пламену, јер нису хтели да наруше отачки закон и окусе оскрнављену и неосвећену храну. По усрдности, ове жртве нису маловажније од оних жртава које су касније принесене ради Христа. Наиме, сви који пострадаше за Христа, као што рекох у почетку беседе, имађаху пред очима крв Христову, а вођа у подвизима беше им лично Бог који је за нас принео тако велики и чудновати дар; Макавеји пред собом нису имали никакав сличан узор или пример. Њиховој трпељивости дивила се цела Јудеја; она се радовала и славила као да је сама овенчана, односно, и њој је предстојао подвиг, можда највећи од свих подвига који се икада десише у Јерусалиму – или да у томе дану види укидање отачког закона, или своје прослављање. Удео целокупног јеврејског рода зависио је од подвига Макавеја и налазио се на оштрици мача. Антиох се избезумио: његове претње претворене су у дивљење, пошто се великим подвизима умеју дивити и непријатељи када мине њихов гнев. Због тога се он удаљио не остваривши успех и, као што је много хвалио свога оца Селевка за указано поштовање јудејском народу, тако је много прекоревао Симона који га је подстакао на рат, указујући на њега као узрочника у мржњи и срамним делима.

Подражавајте Макавејима: и свештеници, и мајке, и децо; свештеници – у част Елеазара, духовног оца, који је дао пример и речима и делима; мајке – у част најодважније мајке, да се покажу истински чедољубивима и да предложе децу своју Христу, како би се и брак осветио таквом жртвом; деца нека поштују свете младиће и нека време своје младости не посвете срамним страстима, него борби против страсти, одважном ратоборству са свакодневним нашим Антиохом који војује посредством удова наших и на разне начине нас прогони. Желео бих да постанемо подвижници у сваком времену и у свакој прилици, из сваког рода и од сваког узраста. Желео бих да се руководимо древним сведочанствима, али и новијим те да, налик на пчеле, од свега сабирамо најкориснији састав за саће, да би се и кроз Стари и кроз Нови завет у нама прослављао Бог, слављен у Сину и у Духу, који зна своје и његови знају њега, исповеђен и прослављен у Христу, коме слава у све векове. Амин.

Оставите Коментар