У име Оца и Сина и Светога Духа!
О почетку нашег искупљења, драга браћо и сестре, говори нам данашње Јеванђеље. Оно нам казује да је Анђео био послан Богом са Неба Дјеви, да би јој објавио новост Рођења (по телу) Сина Божијег, којим рођењем ми, одбацивши казну од старине која нам и приличи, могли смо да се обновимо и будемо прибројани синовима Божијим. Дакле да би смо били достојни да принесемо дарове обећаном спасењу, ревносним слухом се постарајмо да упознамо његов почетак.
Јеванђелист говори: „…послан би од Бога анђео Гаврило у град галилејски по имену Назарет, Дјевојци зарученој за мужа, по имену Јосиф“ (Лк. 1: 26 – 27). Заиста, темељ људског препорода је требао да буде такав: Анђео је од Бога био послан Девојци, од чудесног рођења посвећеној Богу. Јер првоузрок људске погибли се састојало у томе што је змија од ђавола била послана жени, прелешћеној духом гордости. Свакако да је у лику змије њој пришао сами ђаво, који је, обманувши прародитеље, лишио бесмртне славе читав људски род. Дакле, пошто је смрт ушла у свет кроз жену, требало је да се и живот врати кроз жену. Она, саблажњена ђаволом посредством змије, предложила је своме мужу да окуси смрт; Ова, научена Богом, уз помоћ Анђела, родила је свету Устројитеља спасења.
Дакле, „…послан би од Бога анђео Гаврило“. Ретко читамо да се Анђео који се јављао људима називао по имену. Заиста, то се сваки пут збива и дешава се нарочито због тога, што самим својим именом, под којим долазе на службу, они нам помажу да проникнемо у смисао онога што се дешава. Јер „Гаврило“ значи „сила Божија“. Овај Анђео је био награђен тако великим именом, јер је посведочио о Богу, Који је требао да се роди телом. О Њему пророк говори у псалму: „Господ крепак и силан, Господ силан у боју“ (Пс. 23, 8), у томе боју, у коме је дошао да коначно победи силе злобе поднебесне и да ослободи свет од тиранске власти.
„Дјевојци зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова; и дјевојци бјеше име Марија“ (Лк. 1, 27). То што се говори о дому Давидовом, не односи се само на Јосифа, него и на Марију. Јер је законом било прописано да сваки човек узме жену из свога племена и породице. О томе нам сведочи и апостол који у посланици Тимотеју говори: „Памти Исуса Христа васкрслога из мртвих, од сјемена Давидова, по јеванђељу мојему“ (2Тим. 2, 8). Истинита је тврдња да је Христос рођен од семена Давидовог, јер је Његова Непорочна Родитељка своје часно порекло водила из семена Давидовог. Надарени разумом оци наводе многе узроке за то, зашто је Господ зажелео да се зачне и роди, не од обичне девојке, него од оне која је била заручена за мужа. Из тих њихових казивања следи, да је Она највећа међу женама: стога, например, она не подпада под осуду као крива за саблазан, као она која је родила Сина, немајући мужа; а затим, у ономе што су потребовале свакодневне бриге, сагласно са законима природе, Родитељка се крепила мужевљевом подршком. Дакле, Свеблажена Марија је требало да има мужа, који би био и најдостојнији сведок Њене непорочности и највернији штићеник Онога Који је од Ње рођен, Господа нашег и Спаситеља. Док је Господ још био дете, Јосиф је за Њега, по закону однео у храм птице за жртву, и у тренутак када му је претила опасност, пожурио је са Њим и Његовом Мајком у Египат и вратио се са Њима назад, и снабдевао га у изобиљу свиме неопходним, што је потребовала немоћ примљене на Себе људске природе. Није било пуно штете од тога што су га неки привремено сматрали Јосифовим сином, јер када су након Његовог вазнесења Апостоли проповедали у присуству свију верујућих, било је откривено да се Он родио од Дјеве. Не треба да нам прође незапажено ни то да је Богоблажена Родитељка као неуобичајену награду изрекла сведочанство посредством свога имена. Оно се тумачи као „звезда мора“. Она је као неупоредиви светионик, просијала благодарећи несравњеном достојанству, међу бурама овога века.
И ушавши к њој анђео рече: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом. благословена си ти међу женама! (Лк. 1, 28). Колико је овај поздрав до тада био нечувен међу људима, толико је он одговарао достојанству Свеблажене Марије. Заиста, Она испуњена благодаћу, којом је увенчана као Божанским даром, јер је прва међу женама принела Богу најславнији дар девствености. Зато је по правди удостојена да се наслађује виђењем и разговором са Анђелом, Она, Која се трудила да подражава анђеоски живот. Заиста, Она је преиспуњена благодати, којом јој је било даровано да донесе на свет Самога Исуса Христа, кроз Кога су произашли Благодат и Истина (уп. Јн. 1, 17). И зато је Господ истински био са Њом, Коју је и раније узносио од земаљских жеља ка небеским, љубављу нове целомудрености, и касније осветио свом пуноћом освећења, када је људска природа постала посредник. Заиста је благословена међу женама Она која се, супротно женској природи, упоредо са красотом девствености, радује части материнства, Она, Којој приличи име Дјеве Марије, родила је Бога Сина.
Након што се она, непривикла ни созерцању Анђела, ни (чудном) поздраву, као човек узнемирила, Анђео, поновивши своју реч, увравао Ју је да се не боји. Више од тога, када је Она, ослободивши се, одбацила страх, назвао ју је личним именом, као Ону која му је добро позната, и са великом пажњом јој је објаснио, зашто Ју је назвао благодатном.
„И рече јој анђео: Не бој се. Марија, јер си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш и родићеш сина, и надјенућеш му име Исус. Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега“ (Лк. 1: 30 – 32). Треба благоразумно запамтити поредак ових речи и тако их чврсто посејати у своме срцу, колико се јасно открива да се у њима садржи читава основа нашег спасења. Јер је Анђео отворено објавио да је Господ Исус, то јест, наш Спаситељ, заиста Син по Божанству од Оца и по људској природи од Мајке.
„И ево, (рече јој Анђео), зачећеш и родићеш Сина“ (Лк. 1, 31). Признајте пак, овог Човека, Који треба да од тела Дјеве прими стварну људску природу. „Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега“ (Лк. 1, 32). Исповедајте Га, пак, као Бога истинитог од Бога истинитог и свагда Суштим Сином Вечнога Оца. О томе што се у будућем времену говори: „Биће велики и назваће се Сином Свевишњега“, нека нико не помишља тако, претпостављајући, да Господ Христос није постојао пре него што се родио од Дјеве. Пре треба да речено схватимо на следећи начин: силу Божанске велиичине, коју је Син Божији имао пре векова, Он исти, тога тренутка (Благовести) примио је, као Човек по Своме рођењу, да би Ипостас нашег Заступника и Искупитеља била једна у две природе.
„И даће му Господ Бог пријесто Давида оца његова“ (Лк. 1, 32). Анђео назива престолом Давидовим царство Израиљево, којим је својевремено Давид управљао верно и предано, по Божијој вољи, као и уз Божију помоћ. Дакле, Господ је дао нашем Искупитељу престо Цара Давида, Његовог оца, када му је одредио да се Оваплоти од Давидовог племена, да би Он Сам, духовном благодаћу водио ка Вечном Царству народ, којим је Давид управљао, имајући ову земаљску власт. О томе апостол и говори (када каже): „Захваљујући Богу“ <…> „Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје“ (Кол. 1: 12,13). Стога овај исти народ, побуђиван Божанским надахнућем, радујући се, појао је Господу хвалу: „благословен који долази у име Господње, Цар Израиљев“! (Јн. 12, 13), када је Овај журио, припремајући се да уђе у Јерусалим. И по другоме Јеванђелисти: „Благословено царство оца нашега Давида које долази у име Господње“ (Мк. 11, 10). Јер се приближило време када ће бити признат за Цара света који је искупио Својом Крвљу, и то не само дома Давидовог, већ и читаве Цркве, па и више од тога, Саздаљем свега и Царем векова. Одавде произилази да Анђео истинито говори „и даће му Господ Бог пријесто Давида оца његова“ (Лк. 1, 32), и непосредно након тога додаје: „И цароваће над домом Јаковљевим вавијек“ (Лк. 1, 33). Јер он домом Јаковљевим назива Васељенску Цркву, која се посредством вере и исповедања Христа простире до сабора патријараха или кроз оне који, телом имајући порекло од патријараха, или кроз оне који су, имајући порекло у другим народима, поново рођени у Христу у духовној бањи [крштења]. Свакако ће у томе дому он царовати у вечности и Његовом Царству неће бити краја. Ван сваке сумње је да Он царује и у садашњем животу, када управља срцима изабраних, живећи у њима посредством Своје вере и љубави и постепено их штитећи од невоља управља их [као добри Крманош] ка примању дара узвишеније награде. Он Царује и у будућем животу, када након окончања привременог изгнанства, он исте ове уводи у живот Небеске домовине, где су они, побуђивани непрекидним созерцањем Господа, оставили све остало и радосно посветили себе похваљивању Њега.
„А Марија рече анђелу: Како ће то бити кад ја не знам за мужа?“ (Лк. 1, 34). Како се, пита Она, може десити да зачнем и родим Сина, Ја, Која сам одлучила да проведем живот у непорочној девствености? Она је покушала да дозна ово, не као да не верује речима Анђела, да се ови догађаји могу остварити на неки начин, већ уверена у то да треба да се испуни оно што је и тада чула од Анђела и о чему је написано читала, она пита на који ће се начин то испунити. Јер пророк, који је предсказао да ће се ово догодити није рекао на који начин се ово може десити, него је то оставио Анђелу да саопшти.
Дакле, „одговарајући анђео рече јој: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији.“ (Лк. 1, 35). Свети Дух, Који је сишао на свету Дјеву пројавио је у њоја дејство Своје Божанске силе на двојак начин. Он Ју је очистио од сваке нечистоте порока у тој мери колико је то доступно људској природи, да би била достојна Божанског плода и само једним својим дејством саздао је у Њеној утроби тело Светог и поштовања достојног нашег Искупитеља, то јест образовао је Плот од беспрекорног тела свете Дјеве, без икаквог претходног дотицања мушкарца. Онога, Кога је Анђео претходно отворено назвао Духом Светим, он је опет прославио као Силу Свевишњега, сагласно ономе што је Господ рекао, јада је обећао долазак овог истог Духа Апостолима: „И ево, ја ћу послати обећање Оца својега на вас; а ви сједите у граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине“ (Лк. 24, 49). Сила Свеишњега осенила је Блажену Богородитељку: када је Свети Дух испунио Њено Срце, Он је умртвио у њој сваки траг телесне похоте, ослобиодио је од жеља овог привременог живота и небеским даровима осветио истовремено и Њен ум и тело. „Зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији“ (Лк. 1, 35) , јер То што је зачето од освећења Духом, родиће се као свето. Зачећу је одговарало и рођење: „Ти, Која зачињеш, не по својству људске природе, будући да си Дјева, родићеш Сина Божијега, супротно обичајима супружништва“. Свакако да смо сви ми, људи, зачети у мукама и рођени у гресима, и премда смо предназначени за вечни живот по дару Божијем, али поново се рађамо само водом и Духом Светим. Заиста, само наш Искупитељ, Који је благоизволео да се оваплоти за нас, од почетка се родио као Свет, јер је био зачет без мука. Ми реално можемо досегнути нешто дубље у тајну Божанског оваплоћења у томе о чему се говори: „И сила Свевишњега осениће те“ (Лк. 1, 35). Ми тада говоримо да нас је сенка осенила, када у време док пече подневно сунце, између нас и сунца се налази или дрво, или нешто попут надстрешнице, захваљујући чему сунчана врелина или светлост бивају за нас подношљивији. А наш Искупитељ, Који нас освећује знањем истине и дотиче пламеном љубављу, не упоређује се тек тако са сунчевом светлошћу, или врелином; пошто Он Сам кроз пророка говори: „А вама, који се бојите имена мојега, грануће сунце правде“ (Мал. 4, 2). Разуме се да је Свеблажена Дјева примила зраке овог Сунца, када је зачела Господа. Али исто то Сунце, односно божанственост нашег Искупитеља, обмотало је себе плаштом људске природе, као неком надстрешницом, која производи сенку; и утроба Дјеве-Посреднице је била изабрана да би Га носила. На тај начин Ју је осенила сила Свевишњега, онда када Ју је Божанствена сила Христова хитро испунила и, да би људска природа могла да буде примљена од Ње, обавила је себе облаком наше немоћи.
„И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина у старости својој“ (Лк. 1, 36). Анђео приклања Свеблажену Дјеву ка вери, не као да Она не верује, већ пошто је Она у потпуности поверовала ономе што је чула, он открива још значајнија дела Вишњег Промисла, да би Дјева, која ће родити Господа, узнала да ће се и Претеча Господњи родити од старице и мајке, која је дуго времена била неплодна. Не треба се дивити, што се Јелисавета, по реченоме, назива Маријином рођаком, док је истовремено [по пореклу] изнад дома Давидовог: кажу да она води своје порекло од кћери Ароонових. Ми сматрамо да је сами Аарон узео себи жену, по имену Јелисавету, кћер Аминадава, сестру Наасона (Изл. 6, 23), из колена Јудина, чији је потомак био и Давид. Аарон је пак, био вођа синова Јудиних у пустињи, када је Израиљски народ изишао из Египта. (Број. 2, 3; 10, 14).
И опет читамо, да су Давидови потомци царовали; да је највеличанственији првосветитељ Јодај (Нем. 3, 6) имао жену из царскога рода, односно Јосавеју, кћер цара Јорама (2Цар. 11,2). Овај исти Јодај, чији је син Захарија, човек исте такве светости, био убијен камењем између храма олтара, тако ад је чак и Сами Господ посведочио о њему у Јеванђељу, помињући блажене мученике (Мт. 23, 35). Овим се јасно показује да су ове две лозе, царска и свештеничка, свагда биле родбински повезане једна са другом.
Ова свеза је могла да буде закључена и у касније време, када су жене, које припадају једној лози почеле да се удају у другој. Циљ тога је био да Свеблажена Богородица, која води порекло из царског рода, по Своме рођењу буде на најтешњи начин сједињена са свештеничким родом – што би на најдостојнији начин одговоарало небеском служењу. Јер доликује да се Посредница између Бога и људи, Која се објавила свету, води по телу порекло из два рода – свакако имајући на уму да ће Сами Господ, Који је примио људску природу имати достојанство и свештеника и цара. Тако о његовој царској власти, којом Он дели Вечно Царство са Својим избраницима, сведочи данашње читање Светог Јеванђеља. По овом Јеванђељу, Христос ће управљати домом Јакова у вечности и Његовом царству неће бити краја. Даље, о Његовом свештеничком достајанству, у сагласности са којим је Господ саблагоизволео да принесе жртву тела Свога ради нашег искупљења, пророк сведочећи, говори: Ти си свештеник до века по чину Мелхиседекову (Пс. 109, 4).
Видимо да је Свеблажена Марија била на врхунцу највеличанственијег смирења, када је примила тако велику благодат. Рекла је: „Ево слушкиње Господње, нека Ми буде по речи Твојој“ (Лк. 1, 38). Свакако да Она Која Себе назива само слушкињом Свога Творца, онда када бива изабрана да постане Мајка има велико смирење. Њој, благословеној међу женама, објављује се анђеоско предсказање; откривају Јој се у пуној мери тајне нашег искупљења, које су до тада биле непознате смртним људима; а опет, у супротности са општеприхваћеним понашањем Она се не преузноси посебношћу своје необичне награде, него, што више приличи, у потпуности схватајући Свој положај и Божанско достојанство, Она се смирено присаједињује броју Христових слушкиња, и сва предана служењу Христу, испуњује оно што је написано. „Нека ми буде“, говори, „по речи Твојој (Лк. 1, 38); нека буде тако да ме Дух Свети, Који силази на мене учини достојном небеских тајни; нека буде тако да се у Мојој утроби Син Божији обуче покровом људске природе и изађе као Женик из брачне ложнице, за искупљење света“.
А ми, љубљена братијо, узимајући Њене речи и начин мишљења као образац, поново се присетимо да смо ми слуге Христове у свим нашим делима и покретима душе. Предајмо му на послушање све удове нашега тела, управимо пажњу нашег ума на испуњење Његове воље; и уколико добијемо Његове дарове, узнесимо му благодарност врлинским животом, да би постали достојни да примимо пуноћу Његове милости. Помолимо се усрдно, заједно са Свеблаженом Богородицом, да нам буде по речи Његовој – сагласно са Оном Речју Која каже, излажући смисао Свога оваплоћења: „Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни.“ (Јн. 3, 16). Не треба сумњати у то, да ће Он брзо услишити нас који му из дубине вапијемо, нас који га још не познајемо, ради којих је благоволео да сиће у дубину ове долине суза – Сами Исус Христос Господ наш, Који живи и царује са Оцем и Богом Духом Светим у векове векова.
Амин.
