agios-gregorios-palamas-371

27.11.2014.

свештеномученик протојереј Јован (Восторгов): ПОДВИЖНИШТВО И МОНАШТВО

Бе­се­да у с. Пе­тер­бур­шком Тро­иц­ко-Ла­вр­ском по­двор­ју у дру­гу не­де­љу Ве­ли­ког по­ста, 22. фе­бру­а­ра 1909. го­ди­не.

Мало je оних ко­ји зна­ју да у дру­гу не­де­љу Ве­ли­ког по­ста Цр­ква пра­зну­је успо­ме­ну на све­тог Гри­го­ри­ја Па­ла­му, ар­хи­е­пи­ско­па Со­лун­ског. Он је је­дан од нај­ве­ћих под­ви­жни­ка, ве­ли­ки ис­по­сник и труд­бе­ник и до­стој­но се про­сла­вља упра­во у да­не под­ви­га, по­ста и ду­хов­них на­по­ра. Не­ка за­то и на овом ме­сту, у овом ма­на­стир­ском хра­му, бу­де наш во­дич и учи­тељ у цр­кве­ној по­уч­ној бе­се­ди као нај­ве­ћи и нај­рев­но­сни­ји за­штит­ник пра­во­слав­ног уче­ња о нео­п­ход­но­сти жи­вог под­ви­га и под­ви­жнич­ког жи­во­та сва­ког хри­шћа­ни­на и као нај­ве­ћи и нај­ва­тре­ни­ји за­штит­ник аске­ти­зма, тог оба­ве­зног и стал­ног са­мо­ва­спи­та­ва­ња, са­мо­о­дри­ца­ња, са­мо­о­гра­ни­ча­ва­ња, од­ри­ца­ња ово­свет­ских уте­ха и за­до­вољ­ста­ва, он као нај­ве­ћи за­штит­ник мо­на­штва од свих кле­ве­та ко­ји­ма су и у ње­го­ве да­не хте­ли да по­ни­зе, оцр­не и ука­ља­ју овај за­вет по­бо­жних ду­ша. Но ни­су са­мо у ње­го­во вре­ме по­сто­ја­ли же­сто­ки на­па­ди на уче­ње Цр­кве о под­ви­гу и под­ви­жни­штву као су­шти­ни и осно­ви хри­шћан­ског ду­хов­ног жи­во­та. Отво­ри­те та­ко­зва­не во­де­ће но­ви­не, про­чи­тај­те да­на­шње књи­ге и по­слу­шај­те на­ше но­ве тра­жи­те­ље ре­ли­гиј­ске исти­не и ре­ли­ги­о­зне об­но­ве па ће­те ви­де­ти ка­ко се исме­ва­ју аске­ти­зам и мо­на­штво. Чу­ће­те ка­ко се пи­та­ју че­му во­де по­сто­ви, ста­ја­ња у цр­кви, су­зе са­мо­о­кри­вља­ва­ња, скру­ше­ност због гре­хо­ва, че­му за­по­ве­сти и зах­те­ви и са­ве­ти да се у све­му огра­ни­ча­ва­мо и да се од­ри­че­мо ра­до­сти жи­во­та! Пи­та­ју се да ли је мо­гу­ће да нас по­сна хра­на и на­ши под­ви­зи спа­са­ва­ју и да су Бо­гу по­треб­ни! Они ве­ле да су све то из­ми­сли­ли мо­на­си ко­ји су сво­је уче­ње при­ми­ли од Ви­зан­ти­је. Ре­ћи ће вам и да је хри­шћан­ство ре­ли­ги­ја све­тло­сти, ве­се­ља и ра­до­сти, а да мо­на­штво то обла­чи у ту­гу и цр­ну оде­жду; да је хри­шћан­ство ре­ли­ги­ја жи­во­та и да го­во­ри о жи­во­ту, а да мо­на­штво стал­но го­во­ри са­мо о смр­ти. Ре­ћи ће вам да ни­је по­тре­бан ни­ка­кав под­виг и да га ни Хри­стос не зах­те­ва те да о аке­ти­зму и под­ви­жни­штву не­ма ни ре­чи у Је­ван­ђе­љу и да се за­то тре­ба тру­ди­ти у по­ро­дич­ном и дру­штве­ном жи­во­ту, а не иза ма­на­стир­ских зи­ди­на. Из све­га то­га на­ме­ће се за­кљу­чак да је мо­на­штво не­што не­при­род­но, јер је Бог чо­ве­ку дао свет, по­ро­ди­цу и жи­вот за ужи­ва­ње, а мо­на­штво зах­те­ва су­ро­во од­ри­ца­ње од свих тих до­ба­ра. Уз то ће вас још уве­ра­ва­ти да је мо­на­штво по­сле­ди­ца са­мо­љу­бља и бри­ге је­ди­но о се­би са­мом, о свом лич­ном спа­се­њу, а не о бли­жњи­ма и о све­ту, да је тај под­виг ште­тан и да ни­ко­ме не до­но­си ко­ри­сти те да ни­ко­ме ни­је по­тре­бан. Пи­та­ју се ко има ко­ри­сти од то­га што ће се не­ко од­ре­ћи не­ког за­до­вољ­ства или је­сти ку­пус и кром­пир уме­сто ме­са? Авај, по­слу­шај­те мно­ге од оних ко­ји се­бе на­зи­ва­ју пра­во­слав­ни­ма и ве­ру­ју­ћи­ма, па чак и ре­дов­не по­се­ти­о­це Бо­жи­јег хра­ма, и чу­ће­те да од мно­гих од њих ра­су­ђу­ју на исти овај на­чин или пак из­ра­жа­ва­ју отво­ре­но и ду­бо­ко не­рас­по­ло­же­ње пре­ма уче­њу Пра­во­сла­вља о под­ви­жни­штву а по­себ­но о мо­на­штву и мо­на­шком под­ви­гу. Убе­ђен сам, бра­ћо, да ме­ђу ва­ма има мно­го оних ко­ји су слу­ша­ли та­ква ра­су­ђи­ва­ња, а мно­ги од вас их и са­ми по­на­вља­ли.

Све је то по­сле­ди­ца ду­гог оп­ште­ња ру­ског чо­ве­ка са стран­ци­ма и ути­цај не­мач­ке ве­ре, тј. про­те­стан­ти­зма, ве­ре из ко­је је из­ба­че­но уче­ње о по­сту, о под­ви­гу, о за­ве­ти­ма, о мо­на­штву. Са­да нам ту не­мач­ку ве­ру усрд­но на­ме­ћу сек­та­ши: ра­зно­ра­зни бап­ти­сти, па­шков­ци, штун­ди­сти, мо­ло­ка­ни. И они, слич­но про­те­стан­ти­ма, у пот­пу­но­сти од­ба­цу­ју сва­ко под­ви­жни­штво, ла­ска­ју чул­но­сти љу­ди и ти­ме их увла­че у сво­је мре­же.

Пре но што је уз­ве­ден у чин ар­хи­е­пи­ско­па Со­лун­ског Све­ти Гри­го­ри­је Па­ла­ма је ду­го жи­вео и под­ви­за­вао се на Све­тој Го­ри где је упо­знао мно­ге под­ви­жни­ке и ис­ку­стве­но спо­знао мо­на­шки жи­вот. Те­мељ­но је по­зна­вао Све­то Пи­смо и био ве­о­ма обра­зо­ван за то вре­ме, рет­ко ду­бо­ко­у­ман и ва­трен на ре­чи­ма те је по­стао за­штит­ник мо­на­шког зва­ња и жи­во­та, за­штит­ник за ко­га је чуо цео та­да­шњи свет. Све­то де­ло за­шти­те по­бо­жног под­ви­жни­штва на­ста­вио је чак и на­кон што су га му­сли­ма­ни за­ро­би­ли и у око­ве ба­ци­ли. Због та­ко ве­ли­ких за­слу­га Цр­ква му ис­ка­зу­је по­што­ва­ње кроз мно­ге по­хва­ле и по­све­ћу­је му по­се­бан дан про­сла­вља­ња у да­не по­ста, што је са­мо по се­би до­вољ­но за ду­бо­ко по­што­ва­ње под­ви­жни­штва и мо­на­штва, по­што­ва­ње ко­је нам за­по­ве­да Све­та Цр­ква. То по­што­ва­ње је та­ко ве­ли­ко да су и ар­хи­је­ре­ји, као они од ко­јих се са­свим при­род­но и с пра­вом зах­те­ва нај­ве­ћи под­виг, оба­ве­зни да има­ју мо­на­шко зва­ње. Оста­ли слу­жи­те­љи Цр­кве осло­бо­ђе­ни су мо­на­штва са­мо по снис­хо­ђе­њу и ра­ди ну­жде. Што су ја­чи на­па­ди на Цр­кву, што је ду­бљи мо­рал­ни пад дру­штва и што ја­че бе­сни не­вер­је, то су и на­па­ди на мо­на­штво злоб­ни­ји и са све ви­ше де­мон­ског у се­би. Што сил­ни­је не­при­ја­те­љи же­ле да уни­ште Цр­кву, тим је ја­ча њи­хо­ва же­ља да пре све­га сма­ње број мо­на­ха и ма­на­сти­ра, да сви­ма пре­пре­че пут ка под­ви­жни­штву и да у очи­ма свих сро­за­ју мо­на­штво и ње­гов под­виг. Де­ца чо­ве­ко­у­би­це ђа­во­ла зна­ју да с па­дом мо­на­штва и Пра­во­сла­вља до­жи­вља­ва пад и све што је пра­во­слав­но: ве­ра, на­чин жи­во­та, под­виг, сми­ре­но­у­мље, бо­го­слу­же­ње, по­слу­шност цр­кве­ној вла­сти… Они то зна­ју и за­то се све злоб­ни­је и пре­пре­де­ни­је на­о­ру­жа­ва­ју про­тив мо­на­штва.

Да­кле, они пре све­га го­во­ре да је под­ви­жни­штво, а на­ро­чи­то мо­на­штво, зах­те­ва­ње не­чег не­при­род­ног, па чак и про­тив­при­род­ног. Сло­жи­мо се на тре­ну­так с та­квим ра­су­ђи­ва­њи­ма, по­ве­руј­мо им на реч. Они ка­жу да је под­виг мо­на­штва не­при­ро­дан. Али шта он­да зна­чи чи­ње­ни­ца да су ма­на­сти­ри пре­пу­ни и да оних ко­ји же­ле да се за­мо­на­ше има ко­ли­ко вам ду­ша же­ли? Мно­ги­ма, на­рав­но, ни­је по­зна­то да се на при­мер за вре­ме ца­ро­ва­ња на­шег по­кој­ног бо­го­љу­би­вог ца­ра Алек­сан­дра III за све­га два­на­ест го­ди­на са­мо број мо­на­хи­ња у жен­ским ма­на­сти­ри­ма у пра­во­слав­ној Ру­си­ји уве­ћао на два­де­сет хи­ља­да. Да ли је то он­да при­род­ни или не­при­род­ни под­виг? До­вољ­но је да се ма где отво­ри ма­кар и нај­ма­њи ма­на­стир па да од­мах бу­де на­се­љен.

Где су се осни­ва­ле мо­на­шке оби­те­љи? Оне су од дав­ни­на ни­ца­ле у шу­ма­ма и пу­сти­ња­ма, у су­ро­вом и не­у­глед­ном окру­же­њу и има­ле „су­ров“ и те­жак жи­вот. Но и по­ред све­га то­га би­ле су број­не. Ако уз­ме­те да­ле­ку про­шлост, ви­де­ће­те да су еги­пат­ке пу­сти­ње би­ле сво­је­вр­сно цар­ство мо­на­ха ко­јих је та­мо би­ло на де­се­ти­не хи­ља­да. Ако по­гле­да­те Све­ту Го­ру, за­пре­па­сти­ће­те се чи­ње­ни­цом да се на њој на­ла­зе ис­кљу­чи­во ма­на­сти­ри, и то на де­се­ти­не ма­на­сти­ра у ко­ји­ма жи­ви хи­ља­де мо­на­ха.

Уду­би­те ли се у исто­ри­ју на­шег пра­во­слав­ног ру­ског на­ро­да, с ди­вље­њем ће­те ви­де­ти да је у древ­на вре­ме­на сто­ти­не ма­на­сти­ра ни­кло на крај­њем се­ве­ру, у пот­пу­но не­на­се­ље­ним пре­де­ли­ма, ме­ђу ди­вљим ино­пле­ме­ни­ци­ма, да су ди­вљи и су­ро­ви кра­је­ви по­пут Ар­хан­гел­ског, Оло­њец­ког, Во­ло­год­ског и Вјат­ског као и Мо­сков­ска, Ја­ро­слав­ска и По­ше­хон­ска зе­мља си­ја­ле ма­на­сти­ри­ма као зве­зда­ма; да су мо­на­си и под­ви­жни­ци пре­пе­ша­чи­ли шу­ме и гу­ду­ре ово­га у то вре­ме пу­стињ­ског Се­ве­ра и по­сву­да оста­ви­ли ски­то­ве, ма­на­сти­ре, све­ти­ње и сво­је мо­шти и да је ру­ска др­жа­ва за­и­ста осве­ће­на сто­па­ма све­тих и убе­ље­на ко­сти­ма пре­по­доб­них. По­гле­дај­те ка­ко је на За­кав­ка­зју, упр­кос свим опа­сно­сти­ма, све ви­ше ма­на­сти­ра, ка­ко да­ле­ки Си­бир по­ла­же на­ду на ма­на­сти­ре и при­зи­ва мо­на­хе и ка­ко на крај­њем Ис­то­ку, на пу­стим оба­ла­ма Усу­ре, ни­че и већ цве­та по­бо­жно­шћу мо­на­ха Ни­ко­ло-Ус­су­риј­ска све­та оби­тељ, из­да­нак да­на­шњег Ва­ла­а­ма.

Мо­на­штво је уда­ри­ло пе­чат све­то­сти на ру­ску на­род­ну ду­шу и учи­ни­ло је спо­соб­ном за под­виг и отво­ре­ном за те­жњу ка Бо­гу и Не­бу. Оно је уда­ри­ло пе­чат по­рет­ка, ми­ра и чи­сто­те и на ру­ску по­ро­ди­цу, учи­нив­ши од ње у на­шем на­ро­ду “до­ма­ћу цр­кву“, и на сав на­чин жи­во­та ру­ског се­ла, да­ло на­чи­ну жи­во­та у на­шој зе­мљи по­ре­дак и уре­ђе­ње ма­на­стир­ских оби­те­љи: по­ви­но­ва­ње ста­ри­ји­ма, нег­не­вљи­вост, тр­пље­ње сво­је суд­би­не, узда­ње у ми­лост и во­љу Бо­жи­ју, рав­но­ду­шност пре­ма зе­маљ­ским ма­те­ри­јал­ним до­бри­ма и удоб­но­сти­ма.

Зар су „не­при­род­ни“ под­виг и ње­го­ви не­при­род­ни зах­те­ви мо­гли да­ти та­ка­ве пло­до­ве? Мо­жда, ка­жу, љу­ди на си­лу иду у мо­на­штво? Али пр­ви услов и пр­во пи­та­ње оно­ме ко се мо­на­ши је пи­та­ње о то­ме да ли сло­бод­ном во­љом да­је сво­је за­ве­те или је при­ну­ђен да то учи­ни? Осим то­га, у ма­на­сти­ри­ма се уоп­ште не по­ста­вља пи­та­ње да ли има­ју ко­га да за­мо­на­ше, већ, на­про­тив, ко­га од од мно­штва оних ко­ји то же­ле за­и­ста мо­гу удо­сто­ји­ти по­стри­га. Ако је би­ло или пак по­сто­је слу­ча­је­ви при­ну­де, он­да их је, на­рав­но, не­у­по­ре­ди­во ма­ње не­го слу­ча­је­ва при­нуд­ног сту­па­ња у брак. У том слу­ча­ју се и брак и по­ро­дич­ни жи­вот с пра­вом мо­гу на­зва­ти не­при­род­ном по­ја­вом. Уко­ли­ко се сва­ко под­ви­жни­штво на­зи­ва не­при­род­ним, он­да исто та­ко тре­ба сма­тра­ти не­при­род­ним и све хри­шћан­ске вр­ли­не, јер све оне зах­те­ва­ју под­виг и су­здр­жа­ност: тр­пље­ње, сми­ре­ње, це­ло­му­дре­ност, кро­тост, све­пра­шта­ње.

Ка­жу ка­ко је ре­ли­ги­о­зни жи­вот по­сто­јао и по­сто­ји и у па­ро­хи­ја­ма и да и па­ро­хи­је мо­гу учи­ни­ти оно што су учи­ни­ли ма­на­сти­ри. Тре­ба при­ме­ти­ти да по­сто­ји јед­на не­спор­на и за­ди­вљу­ју­ћа за­ко­ни­тост, ко­ју по­твр­ђу­је це­ло­куп­на исто­ри­ја Цр­кве, по ко­јој у оним за­јед­ни­ца­ма, цр­ква­ма и на­ро­ди­ма у ко­ји­ма је цве­та­ло и цве­та мо­на­штво и где је очи­то стре­мље­ње к мо­на­шком под­ви­гу исто­вре­ме­но цве­та и па­ро­хиј­ски жи­вот, а да та­мо где ни­је би­ло ни­ти има мо­на­штва жи­вот па­ро­хи­је до­жи­вља­ва свој пад.

Ма­на­сти­ри су ре­зер­во­а­ри жи­ве во­де ре­ли­ги­о­зног на­дах­ну­ћа. Они хра­не и на­вод­ња­ва­ју пре­са­хле пу­сти­ње ду­ха све­тов­ног жи­во­та и да­ју жи­во­твор­ну и спа­со­но­сну во­ду жед­ним ду­ша­ма. По­гле­дај­те ап­ха­ска пле­ме­на, кав­ка­ске Осе­ти­не или не­ке од ино­пле­ме­ни­ка Си­би­ра, пле­ме­на ко­ја, због од­су­ства под­ви­жнич­ког ду­ха, ни­су да­ва­ла ма­на­сти­ре и мо­на­хе и ви­де­ће­те да су то жа­ло­сна пле­ме­на код ко­јих не са­мо да не­ма па­ро­хиј­ског жи­во­та, већ је и сам ре­ли­ги­о­зни жи­вот је­два при­ме­тан. По­гле­дај­те древ­не на­ро­де, не­кад слав­не у исто­ри­ји ве­ре и по­бо­жно­сти, и ви­де­ће­те да је код њих до па­да ду­хов­ног, вер­ског и па­ро­хиј­ског жи­во­та увек до­ла­зи­ло у пе­ри­о­ди­ма па­да мо­на­штва, тог истин­ског при­зна­ка ду­хов­ног ста­ња. Та­кви су са­да­шњи не­сто­ри­јан­ци, Коп­ти, Јер­ме­ни и не­ки пра­во­слав­ни на­ро­ди ко­је не­ће­мо име­но­ва­ти љу­ба­ви ра­ди. Без мо­на­штва и под­ви­жни­штва они су пра­во­слав­ни је­ди­но по на­зи­ву.

Сла­ва и бла­го­дар­ност Бо­гу за то што наш пра­во­слав­ни ру­ски на­род во­ли и по­шту­је све­то под­ви­жни­штво, оби­ла­зи ма­на­сти­ре и све­ти­ње, има сил­ну же­љу да се по­кло­ни све­тим ме­сти­ма и иде на по­бо­жна за­вет­на по­кло­нич­ка пу­то­ва­ња. У те­шким жи­вот­ним ис­ку­ше­њи­ма по­след­њих го­ди­на, усред овог по­бе­сне­лог мо­ра не­вер­ја, не­мо­рал­но­сти и по­ро­ка, при на­је­зди ра­зних без­бо­жних уче­ња, при на­ва­ли зла сва­ко­ја­ких рас­ко­ла и сек­ти, кад се ср­це сте­же од ту­ге и ужа­са, кад се у ду­шу ско­ро уву­кло оча­ја­ње због стра­ха за бу­дућ­ност на­шег ми­лог и бес­крај­но дра­гог на­ро­да, усред те­шких ми­сли и че­мер­них пред­о­се­ћа­ња је­ди­но нам не­из­ре­ци­ва и не­до­ку­чи­ва, све­та и бли­ста­ва љу­ба­ви ру­ског на­ро­да пре­ма аске­ти­зму, пре­ма мо­на­штву и ма­на­сти­ри­ма, пре­ма бо­го­мољ­ству и под­ви­гу све­тли ра­до­сном на­дом на об­но­вље­ње и пре­по­род жи­во­та, на­дом на ве­ли­ку бу­дућ­ност ко­ја оче­ку­је на­шу отаџ­би­ну. Та об­но­ва и пре­по­род су у си­ли ду­ха жи­во­та, а не у спо­ља­шњим ре­фор­ма­ма др­жав­ног и дру­штве­ног апа­ра­та, на ко­је са­да по­ла­жу то­ли­ке на­де, ма­да ле­шу не мо­же по­мо­ћи ни нај­бо­љи лек. Об­но­ва и пре­по­род су у бо­ја­зни од гре­ха, као ко­ре­на зла, ко­ју Спа­си­тељ за­по­ве­да у са­да про­чи­та­ном Је­ван­ђе­љу о ис­це­ље­њу ра­сла­бље­ног где ви­ди­мо да му Го­спод ни­је ис­це­лио те­ло већ ду­шу, јер пре не­го му је за­по­ве­дио: узми свој одар и хо­ди, из­ре­као је бла­гу реч: че­до, опра­шта­ју ти се гре­си тво­ји (уп. Мк. 2, 9; 5). Об­но­ва и пре­по­род су по­че­так жи­во­та ис­пу­ње­ног стре­мље­њем ка веч­но­сти, осе­ћа­њем и пред­о­се­ћа­њем не­ви­дљи­вог и веч­ног све­та, све­та без ко­јег је људ­ски жи­вот не­до­сто­јан да се на­зо­ве људ­ским. Об­но­ва и пре­по­род су и у стре­мље­њу при­сут­ном код свих иза­бра­них ду­ша, стре­мље­њу ко­је је об­у­хва­та­ло и про­ро­ка Да­ви­да а ко­је је са­да по­но­вио све­ти апо­стол Па­вле у сво­јој да­нас про­чи­та­ној по­сла­ни­ци: Ти, Го­спо­де, у по­чет­ку осно­ва зе­мљу, и не­бе­са су дје­ло ру­ку тво­јих, они ће про­ћи, а ти оста­јеш, и све ће остар­је­ти као оди­је­ло, и са­ви­ћеш их као ха­љи­ну, и из­мје­ни­ће се, а ти си уви­јек исти, и го­ди­не тво­је не­ће ми­ну­ти (Јев. 1, 10-13). Та­да при све­тло­сти веч­ног све вре­ме­но и зем­но би­ће пу­но сми­сла и пу­но истин­ског жи­во­та, јер ће до­би­ти ме­сто ко­је му при­па­да и сво­је истин­ско зна­че­ње. Та­кву бо­ја­зан од гре­ха и та­кво се­ћа­ње на веч­ност су сваг­да про­по­ве­да­ли ру­ском на­ро­ду ма­на­сти­ри и под­ви­жни­ци.

Уко­ли­ко је дух на­ро­да жив, ако ни­је по­стао зем­ни у по­ми­сли­ма, и ако ни­је по­стао су­је­тан до те ме­ре да се на­ла­зи на иви­ци смр­ти, он­да је у ње­му жи­во стре­мље­ње ка под­ви­гу ра­ди уз­ви­ше­них и веч­них на­че­ла и за­да­та­ка ду­ха. Та­да мо­же­те да за­бра­њу­је­те под­виг, уни­шта­ва­те ма­на­сти­ре, ра­за­ра­те мо­на­шке оби­те­љи, за­бра­њу­је­те пост, мо­ли­тву, по­кло­ње­ња све­тим ме­сти­ма, али ни­шта ти­ме не­ће­те по­сти­ћи. Исти­на са не­ба за­си­ја, из зе­мље из­ни­че. Исти­на је ве­ли­ка и над­ја­ча­ће. Љу­ди ве­ре, љу­ди ду­ха на­ћи ће пу­те­ве и сред­ства за про­ја­вљи­ва­ње уро­ђе­ног стре­мље­ња ка под­ви­гу и под­ви­жни­штву пред Бо­гом, за ис­пу­ња­ва­ње Спа­си­те­ље­ве за­по­ве­сти: ко же­ли за мном да иде, не­ка се од­рек­не се­бе… (Мк. 8, 34). Ис­па­да да та скло­ност ни­је про­тив­при­род­на, већ да је, на­про­тив, нај­ду­бља и нај­при­род­ни­ја, да ни­је на­си­ље над ду­хом, већ да је ње­но од­ри­ца­ње и про­га­ња­ње нај­ве­ће на­си­ље над жи­вом ду­шом и да је ње­но по­ти­ски­ва­ње уисти­ну и про­тив­при­род­но и Хри­сто­вој ре­чи су­прот­но. На За­па­ду је на­че­ло под­ви­га уна­ка­же­но у ка­то­ли­ци­зму и пот­пу­но од­ба­че­но у те­ле­сном про­те­стан­ти­зму, ина­че та­ко оми­ље­ном код на­ших ру­ских сек­та­ша и по­кло­ни­ка те­ла. По­ста­вља се пи­та­ње до че­га је све то до­ве­ло. Је­дан од нај­ве­ћих са­вре­ме­них умо­ва, за ко­јег се, на­жа­лост, мо­же ре­ћи да уоп­ште ни­је хри­шћа­нин, умом је до­ку­чио тај­ну си­ле сва­ке ре­ли­ги­је и скре­ћу­ћи па­жњу на аске­ти­зам ре­као: „Са ове тач­ке гле­ди­шта ка­то­ли­ци­зам је огром­на зло­у­по­тре­ба хри­шћан­ства, а про­те­стан­ти­зам ње­го­во пот­пу­но од­ри­ца­ње“. Ослу­шни­те ту­гу ве­ру­ју­ћих про­те­ста­на­та, по­гле­дај­те ка­ко хр­ле к под­ви­жни­ци­ма, ка­ко су жу­ди­ли за оцем Јо­ва­ном Крон­штат­ским и ка­ко се из све сна­ге тру­де да у Аме­ри­ци, Ен­гле­ској и Не­мач­кој ство­ре не­што слич­но на­шим ма­на­сти­ри­ма, и уве­ри­ће­те се у си­лу на­че­ла под­ви­га и са­мо­о­дри­ца­ња, ко­је је шти­тио и жи­во­том оправ­дао све­ти Гри­ро­ри­је Па­ла­ма.

У про­тен­ста­ти­зму за ви­ша ду­хов­на ли­ца ни­је оба­ве­зан под­виг мо­на­штва. Али онај ко зна исто­ри­ју и жи­вот те гра­не ко­ја се от­це­пи­ла од др­ве­та Цр­кве и ко­ја се су­ши, тај ће и про­тив сво­је во­ље би­ти по­ра­жен по­ре­ђе­њем ко­је од­мах упа­да у очи и из ко­јег се ви­ди да се за прет­ход­них че­ти­ри сто­ти­не го­ди­на од по­ја­ве про­тен­ста­ти­зма у Пра­во­сла­вљу ме­ђу ар­хи­је­ре­ји­ма и под­ви­жни­ци­ма по­ја­ви­ло то­ли­ко све­ти­те­ља, то­ли­ко љу­ди ко­ји­ма су ве­ру­ју­ћи сваг­да ишли за мо­ли­тву, за реч уте­хе и по­у­ке, от­кри­ва­ју­ћи им ду­шу и са­вест, по­ве­ра­ва­ју­ћи свој жи­вот и сво­ју во­љу њи­хо­вом ру­ко­во­ђе­њу, док у про­те­стан­ти­зму ни­је би­ло ни­чег слич­ног. Где су та­мо све­ти­те­љи, па­сти­ри ду­ша и љу­ди ко­ји при­вла­че се­би са­вест бли­жњих? Ко је чуо за њих? Шта су сви ти не­мач­ки су­пер-ин­тен­ден­ти,1 па­сто­ри и пре­зви­те­ри ко­је пре­ко­мор­ски про­по­вед­ни­ци сек­та­ши же­ле да на­мет­ну и ру­ском на­ро­ду. Све су то без­ду­шни управ­ни­ци, мр­тви про­по­вед­ни­ци мр­твих ре­чи, а не жи­ви но­си­о­ци жи­вих ре­чи ко­ји го­во­ре и од­го­ва­ра­ју са­ве­сти ко­ја их пи­та. По­ка­жи­те нам та­мо лич­но­сти слич­не пре­по­доб­ном Сер­ги­ју или Се­ра­фи­му Са­ров­ском, или Те­о­фа­ну За­твор­ни­ку, оцу Ам­вро­си­ју2 или оцу Јо­ва­ну3 и по­ка­жи­те нам бла­го­дат­не го­спо­да­ре ду­ша и са­ве­сти! Њих не­ма ни­ти их мо­же би­ти та­мо где не­ма под­ви­га. Упра­во те окол­но­сти и ли­ша­ва­ју ду­хов­ни жи­вот у про­те­стан­ти­зму и сек­та­ма при­род­но­сти и сло­бо­де, оног што те­ко це­не и че­му очи­то те­же.

Има љу­ди ко­ји су по при­ро­ди скло­ни ти­хом пре­би­ва­њу ван све­тов­не бу­ке и ко­ји су не­спо­соб­ни за жи­вот­ну бор­бу, љу­ди ко­ји­ма је стран по­ро­дич­ни жи­вот и ко­ји су рас­по­ло­же­ни за мо­ли­тву и со­зер­ца­ва­ње де­ла Бо­жи­јих. Они од­ла­зе у мо­на­штво. Да ли је при­род­но од­вра­ћа­ти их од тог под­ви­га?

Има љу­ди ко­је је жи­вот сло­мио, ко­ји су пре­тр­пе­ли бро­до­лом у пло­вид­би жи­во­та те им ни­је мио све­тов­ни жи­вот и из­гу­би­ли су скло­ност за ње­га. Они се осе­ћа­ју уса­мље­ни­ма, про­сто су се пре­да­ли, ср­це им је кло­ну­ло и хра­бро­сти не­ста­ло. Обич­но од­ла­зе у ма­на­стир и та­мо на­ла­зе се­би ду­шев­ни мир и сна­гу, елан за под­виг и сми­сао и пу­но­ћу жи­во­та. Да ли је при­род­но и да ли је у скла­ду са за­ко­ном љу­ба­ви да им се за­тва­ра пут ка та­квом под­ви­гу?

Има љу­ди ко­ји су све­це­ло пре­да­ни Бо­гу и Цр­кви, уз­ви­ше­ном ре­ли­ги­о­зном слу­же­њу. Они же­ле да се до кра­ја и у пот­пу­но­сти пре­да­ју слу­же­њу Бо­гу, да жи­ве ис­кљу­чи­во иде­јом ве­ре и слу­же је­ди­но Цр­кви. Да ли је при­род­но за­бра­ни­ти им та­кво слу­же­ње? Да ли је би­ло мо­гу­ће при­си­ли­ти на брак и по­ро­ди­цу Пре­све­ту Бо­го­ро­ди­цу, Јо­ва­на Кр­сти­те­ља, Јо­ва­на Бо­го­сло­ва или апо­сто­ла Па­вла? Ни Сам Спа­си­тељ, нај­са­вр­ше­ни­ји Чо­век, при­мив­ши на Се­бе све људ­ско од ро­ђе­ња и де­тињ­ства до гла­ди, стра­да­ња и смр­ти, ипак ни­је имао по­ро­ди­цу јер је ње­го­ва по­ро­ди­ца би­ла чи­тав људ­ски род. А то ни­је би­ло на­ру­ша­ва­ње за­ко­на при­ро­де.

Да ли вој­ни­ци иду у бој са же­на­ма? И зар је ма­ло та­квих жи­вот­них окол­но­сти у ко­ји­ма би би­ло за­и­ста не­при­род­но ве­зи­ва­ти се­бе све­тов­ним оба­ве­за­ма и та­ко оне­мо­гу­ћи­ти се­бе у слу­же­њу од­ре­ђе­них ду­жно­сти? Па за­што он­да у ре­ли­ги­о­зном слу­же­њу Нај­у­зви­ше­ни­јем На­че­лу тре­ба на­сил­но на­ме­та­ти дру­ги за­кон? Ту, на­про­тив, че­сто вла­да пра­ви­ло да тре­ба да се под­ви­за­ва онај ко то мо­же: ко мо­же да при­ми не­ка при­ми (Мт. 19, 12). Очи­то да је под­виг при­ро­дан за оно­га ко мо­же да при­ми.

Не­ки љу­ди се бу­не про­тив под­ви­жни­штва и го­во­ре да су под­ви­жни­ци его­и­сти и да бри­ну са­мо о свом спа­се­њу, а не о спа­се­њу дру­гих. О, злоб­ни су­ди­јо, ока­ни се под­ви­жни­ка и пу­сти их да слу­же Бо­гу. По­што они те­би не сме­та­ју да слу­жиш бли­жњи­ма, он­да ни ти њих не оме­тај да чи­не оно што њи­хо­ва са­вест же­ли, то јест не су­ди под­ви­жни­ци­ма… Они има­ју, као не­кад Хри­стос и апо­сто­ли, сво­ју по­ро­ди­цу, сво­је брат­ство, сво­ју све­ту дру­жи­ну. Они се та­ко­ђе бри­ну јед­ни о дру­ги­ма, с том раз­ли­ком што се чла­но­ви по­ро­ди­це бри­ну о сво­јим крв­ним срод­ни­ци­ма и сле­ду­ју за­ко­ну при­ро­де, док мо­на­шке оби­те­љи при­хва­та­ју, во­ле и успо­ко­ја­ва­ју њи­ма ту­ђе љу­де, оне ко­је до тад ни­ти су зан­ли, ни­ти ви­де­ли. То је шко­ла љу­ба­ви уз­ви­ше­ни­ја од по­ро­ди­це и кру­га бли­ских ро­ђа­ка.

Под­ви­жни­ци су, го­во­ре на кра­ју, бес­по­сле­ни и бес­ко­ри­сни љу­ди, ако не чак и штет­ни, а че­сто и го­то­ва­ни ко­ји жи­ве од ту­ђе му­ке… Ако би­смо ко­ри­сност ме­ри­ли ма­те­ри­јал­ним до­бри­ма, он­да би то би­ло тач­но. Но та­ко окрут­не и те­шке ре­чи сва­ка­ко не­ће из­ре­ћи онај ко це­ни мо­ли­тву пред Бо­гом за гре­шни свет, ко це­ни по­уч­но зна­че­ње до­брог при­ме­ра чи­сто­те, уз­др­жа­ња, тр­пље­ња, ис­пу­ња­ва­ња до­бро­вољ­но при­хва­ће­не оба­ве­зе, сми­ре­ња, спрем­но­сти на по­моћ бли­жњем и не­пре­кид­ног ду­хов­но-мо­ли­тве­ног рас­по­ло­же­ња. А то да под­ви­жни­ци жи­ве од ту­ђих при­ло­га го­во­ре, ка­ко смо мно­го пу­та при­ме­ти­ли, ис­кљу­чи­во оне су­ди­је ко­је им ни­су да­ле ни јед­не ко­пеј­ке. Они пак ко­ји су да­ва­ли и да­ју при­ло­ге обич­но ћу­те и не су­де. Та­ко би и су­ди­ја­ма би­ло бо­ље да не го­во­ре. И као што су под удар­ци­ма ре­чи све­тог Гри­го­ри­ја Па­ла­ме па­да­ли сви на­па­ди на мо­на­хе тог вре­ме­на та­ко па­да­ју и да­на­шње оп­ту­жбе под­ви­жни­ка. За­и­ста је му­дро ра­су­ђи­вао све­ти­тељ Бо­жи­ји кад је та­ко пре­ци­зно ука­зи­вао на ве­ли­ку ко­рист од мо­на­штва.

Мо­на­штво је кроз исто­ри­ју Цр­кве Хри­сто­ве, на­ро­чи­то у вре­ме про­го­на и опа­сно­сти по ве­ру ко­је су до­ла­зи­ле од не­при­ја­те­ља и је­ре­ти­ка, да­ва­ло не­у­стра­ши­ве и хра­бре бор­це за Цр­кву. Бу­ду­ћи да ни­су би­ли ве­за­ни ни­чим уз овај свет, мо­гли су су сло­бод­но да се жр­тву­ју у бор­би са го­ни­о­ци­ма, и за­и­ста, не­рет­ко су и жи­вот да­ва­ли.

Шта нам до­но­си бу­дућ­ност? Не­ма зна­ко­ва да ће нам до­не­ти до­бро и мир за Цр­кву. На­про­тив, мно­го је зна­ко­ва да Цр­кву оче­ку­ју те­шка ис­ку­ше­ња, да ће пра­во­слав­на ве­ра од сво­је ро­ђе­не де­це за­до­би­ти удар­це, сра­мо­ће­ње и ли­ша­ва­ње пра­ва и да ће по­че­ти го­ње­ња на њу. Та­да ће јој по­но­во ве­ли­ку услу­гу учи­ни­ти под­ви­жни­ци, љу­ди ко­ји су јој се све­це­ло пре­да­ли и по­све­ти­ли јој сву сво­ју сна­гу. Они да­нас ску­пља­ју и чу­ва­ју и ства­ра­ју за­ли­хе си­ла ко­је ће сту­пи­ти у бор­бу за све­ти­њу ве­ре. Вој­ска је сва­ка­ко по­треб­на са­мо у вре­ме ра­та, а ра­то­ви се рет­ко де­ша­ва­ју… Али је без­ум­на она др­жа­ва ко­ја не при­пре­ма вој­ску у да­не ми­ра. Та­ко је и са мо­на­штвом.

Од­стра­ни­ти под­ви­жни­штво из ве­ре и Цр­кве по­ред све­га већ ре­че­ног зна­чи­ло би исто што и од­стра­ни­ти на­дах­ну­тост и огањ рев­но­сти из би­ло ког по­сла. Што је по­сао уз­ви­ше­ни­ји, тим ви­ше тре­ба у ње­му би­ти на­дах­ну­то­сти јер без ње је по­е­зи­ја не­за­ми­сли­ва, на­у­ка мр­тва, про­на­ла­за­штво не­мо­гу­ће, реч бе­жи­вот­на, дру­штве­ни жи­вот се га­си као и сва­ки вид бор­бе а по­бе­да нам про­сто из­ми­че. Уко­ли­ко под­ви­жни­штво одво­ји­те од ве­ре, из све­та не са­мо да ће не­ста­ти си­ла ко­ја да­је сна­гу тој обла­сти већ и из­вор сва­ког дру­гог на­дах­ну­ћа, у ма ко­јој обла­сти се оно про­ја­вљи­ва­ло, и у све­ту ће од­мах за­вла­да­ти мр­тви­ло, хлад­но­ћа и осе­ћај не­при­јат­но­сти! Под­виг је цвет, про­ле­ће ре­ли­ги­о­зног жи­во­та, а без цве­та не­ма ни пло­да.

Са­вре­ме­ни рат про­тив мо­на­штва и аске­ти­зма мо­же се об­ја­сни­ти са­мо по­кло­ње­њем и слу­же­њем те­лу или све­сном мр­жњом пре­ма Цр­кви, све­сном же­љом да јој се на­у­ди или пак злоб­ном за­ви­шћу због љу­ба­ви на­ро­да пре­ма ма­на­сти­ри­ма. Те­ле­сним љу­ди­ма је мр­зак сва­ки об­лик мо­на­штва јер им не до­зво­ља­ва да ућут­ка­ју глас са­ве­сти и под­се­ћа их да су блуд­ни и слич­ни жи­во­ти­ња­ма. Они про­сто не мо­гу да схва­те та­кав под­виг. Те­ле­сни чо­век не схва­та оно што је од Ду­ха Бо­жи­јег и не мо­же то да схва­ти. За ње­га је то без­у­мље (ви­ди, 1. Кор. 1, 18). Што се ти­че не­при­ја­те­ља Цр­кве, њи­ма је ја­сно да су мо­на­штво и љу­бав на­ро­да пре­ма ње­му не­раз­ру­ши­ви осло­нац и твр­ђа­ва мр­ске им Цр­кве, не­што че­га не­ма ни у јед­ној сек­ти ко­ја ма­шта да за­ме­ни Пра­во­сла­вље и ко­ја је ли­ше­на си­ле да ис­пу­ни чо­ве­ко­ву уро­ђе­ну те­жњу за под­ви­гом. Да ли уоп­ште тре­ба го­во­ри­ти о за­ви­дљив­ци­ма? Они обич­но твр­де да је ме­ђу мо­на­си­ма мно­го ло­ших љу­ди. Не­ка им бу­де. Али на­род во­ли и тра­жи и на­ла­зи до­бре мо­на­хе, а не ло­ше. Но, за­ви­дљив­ци твр­де да су мо­на­си ли­це­ме­ри и да ли­це­мер­јем об­ма­њу­ју про­сто­ду­шне бо­го­мољ­це. Ми им пак од­го­ва­ра­мо да уко­ли­ко бо­го­мо­љац уви­ди да је мо­нах ко­га је сма­трао до­брим уства­ри лош, по­тра­жи­ти и про­на­ћи до­брог мо­на­ха.

Мо­жда се пи­та­те че­му ова бе­се­да о мо­на­штву и зар тре­ба сви да кре­не­мо на тај под­виг?

Бе­се­да о мо­на­штву је би­ла ра­ди успо­ме­не на ње­го­вог за­штит­ни­ка, све­тог Гри­го­ри­ја Па­ла­му. Бе­се­да о мо­на­штву је због ча­сти мо­на­ха ко­ји се ов­де под­ви­за­ва­ју и то што они не го­во­ре о свом под­ви­гу, већ све­ште­ник ко­ји ни­је мо­нах, има тим ве­ћи зна­чај. Бе­се­да је о мо­на­штву и ра­ди то­га да би­смо по­што­ва­ли овај ве­ли­ки, све­ти и ве­о­ма нам по­тре­бан под­виг у Цр­кви, а с дру­ге стра­не, да би­смо раз­у­ме­ли да је под­ви­жни­штво су­шти­на мо­рал­ног жи­во­та хри­шћа­на. И по­што се мо­на­ху пра­ви­ли­ма про­пи­су­је да не по­ни­жа­ва све­тов­ни на­чин жи­во­та и да не за­зи­ре од бра­ка, као Бо­гом бла­го­сло­ве­ног, тим пре ни ми не­ма­мо осно­ве ни оправ­да­ња да по­сра­мљу­је­мо мо­на­шки под­виг. На­рав­но да не тре­ба сви да жи­ви­мо у том под­ви­гу јер ко мо­же да при­ми, не­ка при­ми(Мт. 19, 12). Али за све је оба­ве­зно да има­ју по­што­ва­ње пре­ма они­ма ко­ји иду тим пу­тем и да их по­др­жа­ва­ју љу­ба­вљу, мо­ли­твом и са­о­се­ћа­њем. Мо­на­штво је сам по­че­так, за­вр­ше­так и ускла­ђи­ва­ње чи­та­вог хри­шћан­ског под­ви­жни­штва. Али и за све хри­шћа­не су оба­ве­зни на­дах­ну­ће у ве­ри, под­виг по­ста, умрт­вље­ње стра­сти, сми­ре­ње, са­мо­о­дри­ца­ње и сви су оба­ве­зни да зна­ју и схва­те да жи­вот уоп­ште ни­је ве­се­ли пир, без­бри­жно жи­вље­ње и бес­крај­на уте­ха. Жи­вот је под­виг тру­да и ис­ку­пљу­ју­ћег стра­да­ња.

Без под­ви­га не­ма жи­во­та, без бор­бе не­ма за­слу­га, без тру­да не­ма пло­да, без по­бе­де не­ма вен­ца! Амин.

1

Фр. in­ten­dan – ли­це ко­је­му је по­ве­ре­но упра­вља­ње не­ким пред­у­зе­ћем.

2 Пре­по­доб­ни Ам­вро­си­је, оп­тин­ски ста­рац.

23 Све­ти пра­вед­ни Јо­ван Крон­штат­ски.

Оставите Коментар