DSC_0059_copy

30.04.2017.

свештеномученик Георгије (Лебедев): ЖЕНЕ МИРОНОСИЦЕ

У вртлогу зла који се ковитлао по земљи, онда када је дошло до излагања порузи и распећа Подвижника Правде, онда када се од Њега окреће сва земља, када Га издају, чак, и љубљени и изабрани, тада се не колеба само чисто срце, пуно несебичне преданости и одлучне љубави.

Такво је било срце ових жена. Такво срце је познало подвиг, поклонило му се и послужило му. И ништа спољашње – ни страдање, ни страх, ни стварна опасност – није могло да заустави чисто и предано срце у служењу подвигу љубави.

Нека буде благословено то срце! Оно је примало уздахе страдања, зато му се и даје прва радост (Мт. 28, 5-10; Јн. 20, 17-18).

Потруди се да пођеш Христу врло рано. Одлазак Њему претпостави сваком другом делу твога живота.

Пођи „са изласком сунца“, када је душа одморна, када су силе тела јаке, када се мрак илузија и заблуда расејао, и када су ишчезле ноћне сенке греха.

Пођи Христу пре било ког другог дела у твоме животу. Пођи онда када је душа обасјана сунчевом светлошћу, па ћеш наћи Васкрслог Господа. Тако ћеш и сам постати судеоник Васкрсења.

Светлост Васкрсења засијала је у пећини. Јудејци су се од ње оградили земаљским каменом. Тако и у души, камен земаљског смета продирању Светлости Божије. И велики земаљски камен наваљен је на душу, камен забава, страсти и свакојаке неправде. Камен, као глува стена, заградио је душу и заклонио од ње све узвишено и свето. Али земаљско је немоћно пред небеском Руком. Божанска сила ће одвалити земаљски камен са твоје душе и пашће све оно што је на њу нагомилао свет, те ће у душу да проникне Божанска Светлост Васкрсења.

Само буди достојан. Иди, тражи Светлост, стреми ка њој. Сакупи „мирисе“ душе, понеси их Христу, као што су понеле мироносице да би Га помазале. И спашће вео земаљског, обасјаће те Светлост Васкрсења, те ћеш кроз њу да духовно устанеш са Христом, изићи ћеш из пећине гроба и обновићеш се за бесмртност и вечност.

Петар се одрекао Христа, али ни он није заборављен. Издвојен је од ученика и постављен наизглед изван апостолског збора: „Идите и кажите ученицима и Петру“.

О, највећег снисхођења! О, безграничне љубави! Нека се чак и он, који се одрекао, али је пролио сузе самоосуђивања, присаједини првој радости Васкрсења.

Васкрсење позива све – и чисте и пале душе, и здраве и болесне, и оне који су се трудили и лење. Светлост Васкрсења и вечности спалиће сву нечистоту пропадљивости.

Изађи из пећине смрти да би те обасјала Божанска Светлост и да би окусио блажену бесмртност! И теби је упућен јеванђелски позив: „Душо! Христос ће пред тобом отићи у Галилеју“. Христос ће те чекати. Он ће те чекати и сигурно ће те сусрести. Не оклевај. Ти си била са Петром, али Он ће ипак „поћи испред тебе“!

Господ ће те чекати, не у Јудеји робовања закону, не као најамника који невољно носи јарам, него у Галилеји, „на гори“ (Мт. 28, 16), где ће се сабрати сви они који „трче“ слободно – деца Царства Божијег, слободни синови благодати (Јн. 20,4).

1 Коментар

Наташа

пре 4 седмице

Од истог аутора, свештеномученика, дио из прекрасног тумачења Јеванђеља од Марка ( извор svetosavlje.org) 49. И изиђоше људи да виде шта се догодило (Мк. 5,14). Ево слике људске гомиле. Како је само она површна, малограђански ускогруда и сва обузета спољашњим утиском! Чини се да је ништа, баш ништа не може пробудити из духовног сна. Велики Учитељ је ту. Он савршава знамења, разоткрива неправде живота, позива на препород. Таласи његових речи већ запљускују људске душе. Његова знамења потресају места у којима људи живе, а малограђанин, сањив и безвољан, изашао је да види шта се догодило. Јеванђелист кратким и једноставним речима даје изражајну слику живота: Изиђоше да виде шта се догодило. Епско спокојство! Ништа их не може покренути, они се и не труде да схвате шта се догађа, нити покушавају да се уздигну изнад уобичајене ситничавости. Потпуно су обузети спољашњошћу. Само ускогруда, свепрождирућа радозналост: шта се догодило? Јеванђелист Лука (8, 35-37) код Гадаринаца примећује само осећање страха пред догађајем који је за њих несхватљив, и који им је причинио материјалну штету. Тако је било увек! Таласи Божијих призива звонко ударају у људске душе. Знамења потресају зидове људских обиталишта, а њихов становник се само кида од ситничавости и лакомислено виче: шта се догодило?

Оставите Коментар