У овом животу нема тако великог зла које, макар и неисцељиво, не би имало краја. Уопште, бесконачно зло било би најужасније зло. Овде, ма како да смо несрећни, ако је то већ неизбежно, умирући, ми се ипак ослобађамо од свих мука, и смрт – то је наш последњи лекар, заједно са животом узима од нас и болове. Није такво стање грешника у паклу, где мучења бивају у крајњем степену и немају олакшања, а што је још теже – вечна су и нема им краја, не завршавају се никада, никада! Проћи ће хиљаде година, милиони година, а мука ће још увек бити на самом свом почетку. Ако грешник сваке године буде изливао макар једну сузицу, и пролије толико суза да из њих потеку читаве реке, и тада још увек неће проћи ни једна минута те мучне вечности. Тамо, на том свету, већ нема смрти, која би скратила мучење грешника, одузимајући од њега живот. Не, тамо је смрт бесмртна, тамо је сам живот непрестана смрт! Тамо ће грешник сваког часа молити да умре, али смрт неће наћи, као што говори Свети Дух у Апокалипси: Тражиће смрти и неће је наћи. (9, 6), Докле ће трајати то мучење? – Оно је заувек и не завршава се никада, никада.