16.05.2015.

СВАКО ВРЕМЕ ИМА СВОЈЕ СВЕТИТЕЉЕ

После Васкрса и Тројица за мене је најомиљенији празник – Руских Светих. Са нестрпљењем очекујем када ће он да наступи. На тај дан код нас у храму током једног сата читају њихова имена. Говори се да је за свако време карактеристична особена светост. На пример, у XX веку су се највише прославили мученици и исповедници. Шта Ви мислите, који је Главни подвиг светости за наше време?

Н. А. Прохорова

Одговор:

Празник Руских Светих је увек врло радостан за нас. Ми видимо да је Црква жива и да живи. Усред неверја, лажи, разврата и мржње овог света, усред смрти, свети се јављају сведоцима живота.

За свако време постоје своји, томе времену одговарајући светитељи – поред свих светих, који се односе на сва времена. Не зато што их Црква произвољно бира, већ зато што нам се Промислом Божијим даје најпотребније. Увек се даје љубав, но њена пројављивања су различита. Црква је прослављала благоверне кнежеве, онда када је било нужније од свега укрепљивање православне државе. Црква као што знамо, прославља Царске мученике, да би се увидео значај државне власти и породице у данашњем свету.

Црква прославља сабор новомученика и исповедника Руских, да би ми увидели да наступају таква времена, када човек – ако хоће да остане човеком, дужан је да буде хришћанином.

Међутим, св. мученици наших дана су пре свега, мученици целомудрија и чистоте, исповедници противљења сатанском насиљу које се данас чини. Сатанизам прелази у напад. Апостол Петар је некада говорио:“Спашавајте се од рода овога развраћенога“ (Д.А.2,40). Онда је пропадањем био захваћен незнабожачки свет, а сада се развраћује хришћански свет, одступивши од Бога. Сада је време духовно много опасније, неголи за недавних комунистичких година; ваистину, на наше очи догађа се прелаз државног атеизма ка државном сатанизму.

Пред нашим очима испуњава се пророчанство преподобног Антонија Великог о временима, када се говори:“Ти безумствујеш, зато што нећеш да учествујеш у општем безумљу, али ћемо те ми приморати да будеш као и сви“.Ми сви знамо о подвигу убијеног јеромонаха Нестора, убијеног јеромонаха Василија и др. Оптинских убијених инока, убијеног јеромонаха Григорија на Алтају, убијеног јереја Игора у Кабардино-Балкарији, убијеног војника-мученика Евгенија Родионова, убијене Људмиле Крјукове. Да би било разумљивије о чему сада говоримо, навешћу и друге примере, не помињући имена, зато што они ни издалека нису усамљени.

Једног свештеника на Уралу, бандити „новоруси“ су хтели да приморају да опева њиховог друга, таквог истог преступника као што су и они, убијеног у криминалном обрачуну. Ви знате, да црквени канони, који су Духом Светим састављени преко Св. Отаца, строго забрањују такво опело. Свештеник им је отворено рекао о томе. Тада су га они посадили у свој луксузни ауто и одвезли на гробље и пред ископаном раком, уперивши у њега пиштоље, рекли: „Опеваш ли га добићеш својих хиљаду долара, у противном чека те смрт“. Ето пред каквим се избором може данас наћи хришћанин. Овај свештеник, уздајући се у Божију помоћ, одлучно је одбио да обави свештени обред над преступником, а бандити су на крају крајева одступили од њега.

На велику жалост, многи чак и не схватају о чему је реч и не размишљајући чине оно што траже од њих. Тако настаје одступништво од вере, издајство Христа.

Олтарник московског храма, који је дошао да посети своју ћерку у манастиру, у глувој сеоској провинцији случајно је био сведок напада четворице разбеснелих пијаних хулигана на манастир, усред ноћи. Они су певали непристојне песме, не устежући се ни од најгнуснијих псовки. А овај човек се није бојао да сам изађе пред њих. Покушао је да их заустави и био жестоко испребијан.

Зар да се овде не сетимо и самих апостола, који су се радовали што ради Господа примају ране.

А ево још једног случаја, најзначајнијег од свега што бих овде хтео да кажем. Причали су ми о девојци хришћанки, која је радије хтела да буде убијена, неголи да попусти ономе који ју је приморавао да чини срамне ствари. Ово је подвиг мучеништва, подвиг светости, који ми данас морамо поставити изнад свих, напоредо са подвигом војника-мученика Евгенија, који није скинуо крст, иако су га чеченски бандити током три месеца приморавали на то, жестоким мучењем.

Ми видимо, да се у свету у коме живимо, све чешће као у фашистичким конц-лагерима, све чини да се оповргне вера – вера у Бога и вера у човека. Тамо где се данас чини насиље над човеком – управо је тамо сада Голгота Цркве. Свет ствара ад, али нико и ништа не може спречити, да усред тога ада буде присуство „во ад Крестом Сошедшего и са собом все Воскресившего“.

Господ нам открива заповест Божију, тајну Своје Голготе. И доказом овога јавља се Божанска литургија коју служимо. Пре него што примимо св. тајне, Тело Христово ми треба да будемо спремни, говори нам св. Црква, принети на жртву своје тело и придати простој заповести вечни Божански и људски смисао. Не одступати ни пред каквом силом, већ се ако је то нужно свесно принети на жртву Господу.

У Јеванђељу, које је посвећено свим светим, ми слушамо о блаженствима. Између њих требало би истакнути заповест „Блажени чисти срцем“, зато што су у њој сједињене све остале заповести. Истинско хришћанство – то је живот на оној дубини, где је чистота срца. И наша молитва „горе имајмо срца“ – данас треба да буде испуњења управо овом ревношћу за чистоту наших душа и тела, кроз противљење Вавилону, који нас данас окружује у свету и оној прљавштини, оној нечистоти која је у њему.

У нашем свету, ми треба пре свега да чувамо очи од нечистоте, од гледања свакојаких тв-програма и од онога што нам просто предлаже улица. И памтити да подвиг девствености, целомудрија о којем преп. Серафим Саровски говорио као о највишем подвигу, у наше дане задобија особену лепоту. И уистину девственици људи који чувају целомудрије – живе у оној немоћи, у којој је одрицање од својих сила, и давање себе свецело Господу и Цркви ради служења њој, тако да се њихов живот устројава благодаћу Божијом у заједници са свим светим.

Ми кажемо да је Русија, можда најдивнија земља на свету после Св. Земље, зато што је она напојена крвљу толиких мученика. А данас она постаје најосрамоћенијом земљом, зато што је у њој нечувено торжество греха. Како слави наша Црква св. мученике и како ми доживљавамо наше општење са њима?

Један свештеник је у годинама недавних гоњења писао из концлогора:“Многи од нас боје се мучеништва. Нека знају, да Бог никада не даје искушења изнад снага. Увек је већа благодат и сила Духа Светога, ма каква била искушења“.

Ми видимо шта се данас догађа у свету. Је ли потребно још једно покољење мученика да би се родило ново покољење, које би тек схватило шта значи живети у чистоти и по правди, и да би могла да се препороди Русија?

Нико не може бити сигурним да Бог неће баш њега призвати на ово блаженство. У јеванђелским блаженствима, мучеништво је највиши ступањ усхођења ка Богу. Но, нека свако живи као да га Господ припрема за то. Живот сваког твојег дана нека буде принос Господу, давање себе Њему. Усред јаросне савремене сатанске идеологије Содома, где више него икада присуствује човекоубица, Црква нас пита јесмо ли спремни да са потпуном увереношћу и свешћу поновимо речи наших благословених мученика, свих светих:“Ми ћемо радије умрети за Христа, него се одрећи од Њега“. И не мора се обавезно проливати крв, као што је то учинила горепоменута девојка(убијена због чувања својег целомудрија), али је потребно читавим својим животом сведочити верност заповестима Христовим и показати да смо ми уистину сведоци Његове победе.

Из књиге Последње оружје,
прот. Александра Шаргунова
(рођ. 1951. год.)

Оставите Коментар