св. праведни Јован Кронштатски: ШТА НАМ СМЕТА ДА ВОЛИМО БОГА

[dropcap letter=“Ј“][/dropcap]еванђеље које се данас читало почиње овако: „Један од фарисеја“, законик, кушајући Исуса Христа, питао Га је: „Учитељу, која је заповијест највећа у Закону? А Исус му рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе. О овим двјема заповијестима виси сав Закон и Пророци“ (22, 35 – 46).

Фарисеј – законик пита вечнок законодавца Христа, међутим, не исповедајући Га као таквог: Учитељу, која је заповијест највећа у Закону?. Веома важно питање, јер је за све нас веома важно да знамо исправан одговор на њега и да га извршимо, јер од његовог испуњавања човеку зависи вечни живот. Господ је на ово питање одговорио на најпозитивнији начин: Љуби Бога и ближњег. (Мт. 22, 37, 39). Али постављајући Христу овако важно питање, јудејски законик не верује у Исуса Христа као у истинитог Законодавца, исповедајући Га једино као учитеља. Зато на крају данашњег Јеванђеља Господ пита њега и фарисеје: Шта мислите за Христа? Чији је син? Фарисеју Му одговарају да је Он Давидов син. Рече им: Како, дакле, Давид њега у Духу назива Господом? Ако Га Давид назива Господом, како му је онда син? И нико му не могаше одговорити ни ријеч; нити смједе ко од тога дана да га запита више (уп. Мт. 22, 42 – 46).

Тако одлучно је деловала праведна реч Господња на фарисеје, да Га они, погођени јасном истином, нису смели ништа више питати. А да ли су наши данашњи учени фарисеји, чиновници, професори, учитељи у средњим и вишим школама, толстојевци, уверени јасном јеванђеоском истином и безбројним чудесима Христа Спаситеља, да је Он истинити Господ, Творац и Спаситељ света? Не, нису уверени. Зашто? Зато што су полудели, поверовали толстојевској и јеврејској лажи. Ако су поверовали Ваалу, као богу, могу ли онда веровати истинитом Богу? Не! Зато што је ђаво помрачио њихове душевне очи. Али доћи ће Господ, у страшној слави Својој, на Своме другом доласку – и тада ће сви поверовати, али биће касно. То ће бити време награде, а не такмичења.

Вратимо се сада питању законика: Која је највећа заповест у закону? Господ одговара: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе“.

Савршено природна, праведна и актуелна заповест: Љуби Бога и ближњега. Господ нас је заволео пре него што смо ми Њега заволели. Он нас је заволео пре него што смо постали; помислио је на нас – и створио нас; да није помислио – не би нас ни било. А колика нам је тек добра даровао створивши нас? Безбројна. Пређите мислено кроз време од вашега зачећа па до сада; сетите се, колико је у вашој моћи свега што сте користили и користите од дарова Божијих – оних природних и друштвених, ваздуха, хране и пића, светлости, друштвеног положаја, развоја ваших способности, окружења сродника и добрих познаника, пријатеља и осталих… Нарочито се присетите колико сте непроцењивих дарова Божјих добили кроз веру у Христа – заиста безброј. И након свега овога реците, осећате ли из срца потребу да верујете у Бога, да Га волите и да Му благодарите. Да се пред Њим кајете за све ваше грехове, којима га сваког тренутка растужујете? Господ нас је заволео вечном љубављу, праведном и светом, и даровао нам толико добара у садашњем животу, припремио нам бесконачни живот, препун безбројних и непроцењивих радости у будућем веку заједно са анђелима и светим угодницима Божјим. Реците, након свега, како треба да Га заволимо? Никако другачије до свим срцем, свом душом и свим разумом.

А ми? Шта чинимо? Понекада не желимо ни да разумемо колико су безмерни Његова љубав и доброта према нама. Ми смо преко сваке мере заволели себе, прељуботворни и грешни свет, своје тело, његова мизерна задовољства – срцем смо се прилепили за сваковрсну сујету. Ми глупави волимо оно што треба да презиремо, а Господа не волимо, не волимо свој вечни живот, свога Спаситеља, свемилосрдног Промислитеља, Хранитеља и Просветитеља нашег. Оставили смо Господа – извор живе воде и ископали себи бунаре испроваљиване, који не могу да задрже живу воду. Зато и имамо толике невоље и нашим невољама нема краја.

Шта нам највише смета да заволимо Бога, да смо Му свецело предани? Управо наше самољубље, наша пристрасност ка земаљским, лажним добрима. Зато је главна заповест наше самоодрицање: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде“ (Лк. 9, 23). Својим апостолима је заповедао да не узимају са собом „ни торбе, ни хљеба, ни новаца у појасу; и да не носе две одежде“ (уп. Мк. 6, 8), да не би имали привезаност ни према чему, већ да би се свим срцем предали Богу и Његовом Промислу и стремили ка небу и нашој вечној отаџбини, а пре свега да имају бригу о спасењу људских душа. И они су заволели Бога свим срцем и предали му сав живот, чак до смрти, радосно пострадавши за њега.

Ето обрасца љубави према Богу и ближњем. Потрудимо се, драга браћо и сестре, да Га овако заволимо. Амин.

Објавио Манастир Подмаине уз благослов игумана Рафаила (Бољевића) 9. септембар 2018.

Оставите коментар

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Слични чланци