старац Јосиф Исихаста: ТЕ ПРОМЕНЕ, ЧЕДО МОЈЕ, ДЕШАВАЈУ СЕ СВАКОМЕ ОД НАС

Тридесет и четврто писмо

[dropcap letter=“Д“][/dropcap]анас сам, чедо моје, након дужег времена добио твоје писмо.

Током тог периода, био сам прилично ражалошћен, јер се недавно ниси добро осећала, а ја сам те мало изгрдио. Због тога сам y свом убогом срцу осећао жалост и бол.

Данас сам се најзад мало обрадовао, јер сам чуо да си дошла себи и да си почела да поправљаш своју лађицу, како би могла да запловиш ка мирној и спокојној луци бестрашћа.

Уистину, чедо моје, велика је борба са страстима, али се благодаћу Божијом све достиже. Уз Његову помоћ, и немогуће постаје могуће.

Те промене, чедо моје, дешавају се свакоме од нас, али борба захтева трпљење и истрајност.

Све те ненормалности, као што су пометња, мржња, одбојност и дивље кретање страсти потичу од сатане, и све оне захтевају да се уз присилу, бол и жалост одвратимо од њих од самог почетка. Пре него што уђу и захвате пашњак, и пресеку дотицање воде споља, и уморе душу глађу за небеском росом.

Видиш ли? Када дође до пристанка на помисао коју је засејао лукави, прекида се одважност у молитви.

Када ти пресече дотицање воде споља, а то је храна за душу, за само неколико дана умориће те глађу. На почетку можеш да их одбијеш и малим несаглашавањем. А ти, не делаш и малаксаваш, и свесрдно обраћаш пажњу на оно што ти говоре. Када једном уђу, вући ће нас као заробљенике.

Буди опрезна и не веруј самој себи, чак ни онда када мислиш да су се [помисли] удаљиле. Накратко ће их отерати молитвом они који су већи од тебе, али се оне опет враћају. Благодат их обуздава да би се ободрила твоја душа. али оне поново долазе.

У време мира немој ленсгвовати него се моли, поправљај се и припремај се за рат. Укрепи се. Имај трпљење.

Да би начинио корак напред, монах мора пролити много суза и много капи крви, и утрошити много времена, и долази ђаво, древно зло, подмеће полугу и све окреће наопачке, уколико га не предухитри благодат и молитве других. и поново – све испочетка, и поново — проливање крви.

Због тога је неопходно трпљење. Не очајавај. Не буди малодушна. Покажи трпљење, да би те заштитила благодат. Постоје многи који те подржавају.

Сваки твој корак ка радости и мени доноси радост, Tвоје сопствено васкрсење саваскрсава и моју душу.

По самоме себи и по својим сопственим мукама, добро познајем искушења ваше старице. Знам колико страда и колико подноси свакодневно носећи ваше бреме, јер је за вас одговорна пред Богом. Свакодневно преизобилно окуша горчину и бол, а радује се само онда, када корачате добрим путем.

Сада видиш да је благодат поново дошла. Буди пажљива, јер ће она поново отићи. А ако оде – неопходна је храброст, трпљење и савршена послушност, и она ће поново доћи. Рекао сам ти да ће доћи за Рођење Христово. Она је дошла али је и отишла, јер у теби није нашла ревност. Сада је дошла, али ће поново отићи, да би те очистила од страсти. То ће се догађати све дотле, док не постанеш онаква какву те жели Господ, да би Његова благодат нашла место и начин да остане. Према томе, приморај себе на подвиг [на борбу]. Немој ленствовати, и немој допустити да време пролази. Никада нећеш поново пронаћи време које свакодневно бесциљно и узалудно губиш. Мораћеш да даш одговор за сваки дан, час и тренутак свога живота. Човек не треба само да бежи, него и да премери сваки стадиј пута. Да не остане позади и да не ленчари.

Осим тога, знај да ћеш љубављу према Христу и Пресветој Богородици задобити више трезеноумља и созерцања него осталим подвизима. Добро је и све остало, ако се добро твори, али љубав превазилази све остало. Када пригрлиш икону, као да је жива, целивај је топло и са сузама:

„Мајчице моја“, призиваш, „Пресвета моја Богородице, спаси ме, јер ћу пропасти ако ме напустиш! Господе Боже мој, помилуј ме ради Свенепорочне Твоје Мајке и свих Својих светитеља!»

Када, изговарајући то, осетиш велику љубав и пожелиш да непрестано целиваш икону, то је знак да ти она узвраћа целивање. Ја нисам у стању да само једном целивам икону Пресвете Богородице и да се затим удаљим. Када јој се приближим, она ме привлачи себи као магнет. И потребно ми је да будем сам, јер желим сатима да је целивам. Неки живи дах испуњава изнутра моју душу и испуњавам се благодаћу која ми не дозвољава да одем. Љубав, богочежња, распламсали огањ! Чим уђеш у цркву, он те престиже – када је икона чудотворна – и распростире тако миомирисан дах да сатима остајеш у усхићењу и не обитаваш у себи, него у миомирисном рају.

Пресвета Богородица дарује такву благодат онима који чувају чистоту свога тела.

Како сам ја разумео, она много љуби чистоту. Због тога сам и ја са телом војевао много више него са неком другом страшћу. Мени је дат дар чистоте, да не разликујем мушко од женског. Страст се у мени уопште не покреће. Ја сам даром Божијим чувствено задобио благодат чистоте.

Пишем то теби, чедо моје, као и твојим сестрама, да бисте се приморале на подражавање. Немам другог разлога да разоткривам своје духовно стање, нити пак желим да ме хвалите. Али како вас стално носим y души као Ваш истински брат у Христу, желим да вам помогнем колико год то могу. Нека свако покуша. Ако се на то присилите, увидећете колико нас љуби Мајка Божија.

Једне вечери сам, целивајући њену икону, осетио умор. Спустио сам се на седиште и накратко заспао. Дошла је y телу – не као икона – и целивала ме. Био сам испуњш неизрецивом радошћу и мирисом. Овај небески Младенац миловао ме по читавом лицу, док сам целивао Његове пуначке ручице као да су живе. И немој мислити да је то био сан. Било је то осећање једног другог живота, какав нису ни упознали ни окусили они који то нису видели.

Објавио Манастир Подмаине уз благослов игумана Рафаила (Бољевића) 3. јануар 2018.

Оставите коментар

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Слични чланци