старац Јосиф Исихаста: ОД САДА, СВЕТ ЈЕ ЗА ТЕБЕ УМРО, И ТИ СИ УМРЛА ЗА СВЕТ

ТРИДЕСЕТ И ПРВО ПИСМО

[dropcap letter=“К“][/dropcap]ћери мога Исуса, љубљено моје чедо, молим се да будеш добро, заједно са најпреподобнијом игуманијом и свим светим сестринством.

Добио сам твоје писмо и видео о чему говори. Обрадовало ме твоје добро здравље, али не и оно о чему пишеш.

Ревност, о којој пишеш, није од благодати. Бог од тебе сада не тражи такво исповедање о каквом говориш. Живот који водиш управо тамо где си сада, хиљаду пута је узвишенији. Јер ако истрпиш свакодневни подвиг сваки пут када примораш своју душу да издржи хладну реч, подсмех и разобличење, постајеш исповедница. Кад год будеш трпељива. задобијаш венац и то ти се пред Богом рачуна као свакодневно мучеништво.

Моје сведочанство је истина коју имаш у рукама. Све то. о чему пишеш, јесте вештина лукавога: да би се распустили манастири и да га не би узнемиравали!

Али добро! Ако би спасење било напољу, зашто бисмо онда све то напустили? Зашто смо га се уз страшне заклетве одрекли, одевајући свету схиму? Прочитај обећања која си тада дала да би видела да ли су она сагласна са оним што пишеш.

Зар ти, дете моје, ниси обећала да ћеш се одрећи света и свега што је у свету? Зар ниси рекла да бришеш свог „старог човека“, да би човекољубиви Бог избрисао твој претходни живот? Када те свештеник упитао, зар ниси рекла да ћеш „у манастиру обитавати до свог последњег даха?“ Где су сада те твоје речи? Или можда пошто твој ум, помућен помислима, не обраћа више пажњу на њих, сматраш да их је и Христос заборавио? Но, анђели су записали сваку реч коју си изговорила у том часу, и за њу ћеш дати одговор у дан Суда.

Према томе, подражавај те свете душе које те окружују и носе јарам Христов. и истрпи манастирско затворништво. Погледај, плод је у теби самој!

Пчела припрема мед у мраку да је нико не би видео, Ако је изведеш на светлост, уништаваш је. Ако је убациш у стаклену посуду, она ће је замрљати и затамнити. Ето ти примера за наш монашки живот.

Зар не видиш колико су узнапредовале игуманија и остале сестре? Погледај и мене – најништавнијег, који се затворио у гроб и не жели да зна да ли су други живи и како живе.

Видим да је моја душа мртва и уздишем над њом. Страдам и бринем се због девет душа које јој преграђују пут. Ја сам за њих одговоран и због тога страдам. Друга су била она времена која су снажила и крепила монахе, јер је постојало преобиље благодати и добрих примера.

А ти, тамо имаш толико колико ти је потребно да постанеш добра. Достигни их и буди спокојна. Стекни онолико врлина колико их оне имају и то ће бити довољно. А ако желиш да их превазиђеш, начин за то је да постанеш нула. Јер ово је врх врлине и успона: силазак у нулу. Не да ти израсту крила да би одлетела и отишла из манастира, него да постанеш земља и да газе по теби, јер си ни из чега постала земља. То је твоје порекло. Не заборави одакле си узета. Ти си глина. Не узноси се. Ти си блато. Вредиш тек толико да те употребе као малтер, за фасаду ако је потребно. Немој мрзети, немој роптати, немој клеветати другу глину, јер смо сви ми погодни за малтер.

Та истина ће ти, ако је поднесеш, учинити добро. Да си знала за то своје назначење, ти би, чак и да је манастир испуњен змијама, рекла: „Боље је да ме прождеру змије, него да одем из места мог покајања. Сада је моја Мајчица Пресвета Богородица, а исто тако и моја благословена старица игуманша. Моја браћа су светитељи и сестринство овог манастира.“

Манастир је овоземаљски рај и дужност свих вас је да постанете словесни цветови као мирис миомира духовнога. Ако се приморате на то, бићете вечно спасене. Постаћете миомирисни тамјан и миро. А шта је драгоценије и благоугдније пред Пресветом Тројицом?

Од сада, кћери моја, свет је за тебе умро и ти си умрла за свет. Немој да постанеш стуб од соли, као Лотова жена која се осврнула за собом. Не измишљај изговоре за грехе, јер ћеш патити онако како су патили монаси у манастиру Светог Сергија, а о чему пише свети Нил. Не знам да ли сте о томе читале, али сада није време да вам пишем о томе.

Пишеш о матери која јадикује до смрти. Међутим, нисам потпуно разумео оно што си написала. Ко је дао обећање: мајка за кћер да ће постати монахиња, или је кћер сама за себе? У сваком случају, ма шта да се тамо дешава, не треба да тугује. Богу који је Господар живота и смрти није потребно њено објашњење ако јој је кћер узео тако рано и изненадно. Бог би тражио објашњење да јој је кћер у животу. а да она није одржала обећање које је дала. Сада ће Христос, Дароватељ венаца, знати да награди њену добру намеру.

У сваком случају, требало би да овој девојци намене и служење четрдесетодневних Литургија и да, колико год то могу, дају милостињу.

Не треба да очајава ни мајка јеромонаха. Иако је лоше што је њен син напустио место свог покајања и сада без благослова живи у свету, молитве и сузе његове мајке имају велику моћ пред Господом. Уместо што тугује Требало би да се моли, а Господ ће га временом просветлити.

Божија дејства не личе на наша, људска. Он, мало—помало, са сваким трпљењем дела на спасењу оних који желе да се спасу. Верујем да Он ни овде неће допустити да мајчине сузе и уздаси буду узалудни.

Само је онај ко је видео и спознао познање и благодат Божију, открио колико су људске помисли далеко од Онога како Бог суди свету. Ако Човекољубац узме у руке само покајање човеково, Он сам зна како да све остало свемудро устроји на спасење.

Што се тиче авве Исаака о којем пишеш, он не само да каже да ће Бог заједно са онима који су достигли савршенство поставити и онога који се подвизава и улаже напоре – али спречен смрћу не достигне савршенство – него и то да ће његове мошти поставити заједно са мученичким уколико падне у борби и умре.

У вези са оцем који благодари за светлост коју му је дете послало светиљком монашке схиме, то је истина. Родитељи бивају благословени својом децом, ако се ова спасу. Светли живот деце постаје светиљка за њихове родитеље; њима се дарује благодат. Све до седмог поколења, преци очекују помоћ од благодати замонашених. Многи ће се кроз нас спасти ако живимо онако како је Господу угодно.

Због тога нам је до смрти неопходан подвиг: трпељивост и послушање.

Ти, дакле, имај савршено поверење у благословену старицу [игуманију] и без роптања подноси ожалошћења, да би се удостојила добара Господњих. Када постанеш онаква каквом жели да те види подвигоположник Христос, захваљујући теби биће спасени и други.

Једном сам видео свештеника који је крстио све нас у отаџбини. Био је то свети човек. Чувао је девственост. Творио је многа милосрдна дела. У сну ми је рекао: „У овоземаљском животу, каже, ја сам мислио да само литургије изводе душе из ада али сада, када сам мртав, уистину видим да и молитве које ви вршите спасавају намучене душе.“ И зато, не престајте да се молите за душе, јер милосрдни Бог тражи разлог и могућност да би спасао душу.

Објавио Манастир Подмаине уз благослов игумана Рафаила (Бољевића) 15. мај 2017.

Оставите коментар

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Слични чланци