двадесет и седмо писмо

[dropcap letter=“Г“][/dropcap]овориш о вашем старцу који жели да дође на поклоништво на Свету Гору. Учиниће добро и свето дело. Међутим, нека не рачуна да ме упозна, нити да сам још у овом животу. Ја живим у потпуном безмолвију и по поретку који се разликује од уобичајеног. Зато ми је тешко да се са њим сусретнем. Јер, врата су затворена и отварају се само у одређено време.

Ако нешто жели, уз садејство браће могу да му помогнем. Али оно што излази из оквира мог поретка – да отворим врата, да разговарам са њим, да изгубим молитву и безмолвије – никако не могу да учиним. Чиним то једино када је неопходно и у време које ја одредим. Моји часови су одређени. Морам да узмем мало од бдења и да понешто изгубим, како бих сат или два ноћу разговарао са браћом.

Пишем ово да бих све разјаснио пре него што дође до неспоразума. У свим својим поступцима, имам обичај да све чиним и говорим јасно, као огледало, јер не желим да неко погрешно разуме моју реч, дело, или мисао.

Јер долазили су многи из различитих места, не распитaвши се претходно по каквом правилу живимо. Пошто их нисам примио, они су се саблазнили. А и овде су сви моји суседи нерасположени према мени, јер нећу да им отворим. Али ја не затварам врата зато да бих саблазнио оце. Него сам познао искуством кроз толике године и увидео да од тих „љубави” нема никакве користи него да само пустошим своју душу. Зато сам се заувек затворио за све и успокојио се. Сада више никоме не отварам. Немам чак ниједну празну просторију за посетиоца. Ако пак неко дође издалека, мора доћи у време када оци раде, односно ујутро. Уколико је неопходно, борави у одаји мог свештеника. Јер сваке суботе, недеље и празником имамо литургију. Долази наш свештеник и служи, а ми се причешћујемо.

Рекао сам то да не би било саблазни. Ја јурим Богу, не марим шта људи мисле. Чак и да ме жалосте, да ме вређају, клеветају и срамоте ми име, чак и ако би се васцела творевина бавила тиме да говори против мене.

Ја сам увидео и на више начина испитао да, ако благодат Божија не просветли човека, неће бити никакве користи од речи, ма колико ти говорио. Он ће слушати у једном тренутку, да би се већ у следећем, као заробљеник, вратио oном свомe. Али ако са речју буде дејствовала и благодат, у једном тренутку, уз човеково добро настројење долази до промене. Од тог часа, чудесно се мења читав његов живот. У сваком случају то се догађа онима којима нису отврдли слух и савест. Ако пак они што слушају по својој злој вољи остану непослушни, можеш им говорити и ноћ и дан, можеш им отачку мудрост сипати у уши, можеш да чиниш чудеса пред њиховим очима, можеш и ток Нила да скренеш на њих, они од тога неће убрати ни зрно користи. Због своје лењости, они желе само да дођу, да разговарају и да утроше своје време. Због тога и затварам врата, тако да ћу у најмању руку бар ја сам имати користи од молитве и безмолвија. Јер изнад свега и увек Бог молитву слуша, док се од празнословља увек гнуша, ма како се оно чинило духовно. По оцима, празнословити углавном значи проводити све своје време у речима, а не спроводити cвoje речи у дела.

Не слушајте дакле, шта се говори, ако говоре људи који то нису искусили.

Ономе ко није испробао неопходно је да испроба, а са опитом ће упознати и пронаћи оно што му недостаје. Опит се не купује. Њега свако задобија својим трудом и крвљу, која се даје као цена за тај добитак.

Верујте ми, сестре моје, да монашки живот зaxтeвa велики труд. Ни дању ни ноћу нисам престајао и не престајем да призивам и тражим милост Господњу, а опет се приближавам очајању, као онај који ништа не чини и никада није „поставио почетак”. Постављајући почетак свакога дана, налазим да сам лажљивац и грешник. Али ви подражавајте мудре дјеве и бдијући и горко вапијући призивајте милост Господњу, јер нам је дошао крај. Можда се мир окончао и ми пребивамо заједно са мртвима. Зато пожурите.

За сад је доста то што сам рекао. У другом писму опет ћу вам писати, ако ово буде плодоносно и ако покажете спремност. Сада се жалостим само због мајке младе монахиње која негодује и проклиње, као што ми пишете. На жалост, многе мајке су због роптања изгубиле своја чеда, будући да их нису од све душе посветиле Христу. Кћери се спасавају благодаћу Христовом, а мајке остају далеко од њих.

Ви само покажите трпљење и не свађајте се због тога што оне говоре. Благодаћу Божијом, време ће то исцелити. И она ће се временом покајати. Тада ће јој бити жао због свега што сада говори и чини. Али сада ју је потребно отрпети. Неопходна јој је неподељена љубав и унутарњи мир. Ma штa да говоре, ваше речи морају бити одмерене. A ви, када говорите, творите и умну молитву, како би се ваше речи оденуле у вишњу силу.

А ти, благословена старице, све сједини са расуђивањем и великом дуготрпељивошћу.