Када оци говоре о „противприродном закону“, они откривају широко поље развраћене природе, изазвано падом и човековим одступањем, које му је следило. Али безгранично милосрђе нашег Господа, кроз Његово Оваплоћење и Његово присуство међу нама, исцелили су нашу сопствену рану и поново нас довели у равнотежу.
Нарушавањем и преступањем Божије воље ми смо кренули да испуњавамо нашу сопствену вољу, која је породила смрт. Наше ослобођење од ове казне – то је одрицање и напуштање наше сопствене смртоносне воље и оздрављење човека путем његовог повратка у „природно“ стање.
Упорним испуњавањем своје воље, човек је изменио природне силе ума у „противприродне“. Тада непромишљеност почиње да преовладава. Навешћемо неколико примера.
Прородна сила ума јесте здрав разум и расуђивање. Када се ум креће „по природи“, он продукује стремљење ка Богу, љубав и уопште, свако богољубиво и племенито стремљење. Непријатељ, пак, замењује ову силу непристојним и лукавим жељама и човек почиње да стреми свакој нечистоти и скверни.
Ревност је природна сила ума. Без ревности по Богу не бива успеха. „Ревнујте за веће дарове“ (1Кор. 12, 31), побуђује на ревност свети апостол Павле. И овде је непријатељ преобразио здраву ревност за Бога и врлину у „противприродну“ и учинио то да ми завидимо и злопамтимо једни другима.
Природна сила ума јесте и расуђивање, самовласност и порив. Без њих не сежемо до чистоте. Човеку је својствено да се гневи на ђавола који подмеће своја лукавства. Али због нашег нерада и ова природна сила се претворила у противприродну. Наш гнев се усмерио против ближњег и произвео толико много некорисног и штетног.
Природна сила ума је мржња према злу. Без мржње према сваковрсним пороцима, душа не стиче часност и ниједна исповест не бива довршена, а то је наша централна намера и циљ. И овде је непријатељ претворио ову силу у противприродну – у мржњу према ближњем – и опустошио душу, довео човека до степена подобија ђаволу и начинио га образом сатане.
У нама постоје пожуда, љубомора, бес, порив, мржња. Ова својства у нашој природи створена су првобитно целосна и чиста. Њих је променило и унаказило наше непослушање. Наш непријатељ се крије иза тих искварених својстава и неразумном употребом наших сопствених сила, отуђује нас од Бога. Све ово и читав систем дегенерације и покварености променио је и исцелио наш Господ својим Својим врлинскимм животом и Својим учењем.
Један од начина практичне користи и успеха у духовној борби је избегавање и уклањање од узрока зла. Сигуран начин да се решите узрока и предлога је умножење љубави према Богу. Тамо где се благодаћу Божијом божанска љубав умножава, жеља за телесним успокојењем се укида.
Прва фаза успеха у богопознању је победа подвижника над сујетом. Онај кога привлачи прљавштина ове најподмуклије страсти, лишен је мира и постаје жртва суровости и узнемирености, имајући лицемерје и лаж као покривало своје наготе.
Онај ко је здравим покајањем одбацио телесне страсти и друге недостатке старога човека, часно је припремио своју душу и постао сасуд благодати, или тачније, храм Божији.
Ономе ко смиреноумљем и благодаћу Христовом стекне ову врлину, Бог открива да види своје грехе, како би могао да се научи да их победи. Ако му помогну сузе покајања, тада се из душе изгони осам најподмуклијих демона, који су плексус старога човека. Тада се душа храни сладошћу њених сопствених врлина. Ни ласкање ни прекор неће се приближити овом подвижнику.
Ако човек на речи ближњега одговори на исти начин, у његовој савести ће се појавити борба и победу ће однети поробљеност узнемиреношћу. Поновни мир доноси једино молитва са страхом, док љубав и дуготрпљење уништавају „противприродан“ гнев. Ако се мир, љубав и дуготрпљење настане у души, тада се мржња не окреће против ближњег, већ против страсти и демона; у духу ће пребивати сузе покајања и смирење.
Онај ко, ради Бога и ради мира у мислима, може поднети грубу реч тврдоглавог и неразумног човека, тај ће се назвати „сином мира“ и моћи ће да стекне мир душевни, телесни и духовни. Ако се стекну ове три особине, непријатељи ће престати да ратују против закона ума и телесно ропство ће бити укинуто. Тада ће се човек назвати „сином мира“, а Дух Свети ће се населити у њему и никада га неће напустити.
Један од најподмуклијих духова који се с нама неуморно бори је дух бојажљивости и малодушности. Он спречава било какав добар подухват. Нарочито када се ум препусти стрпљивом очекивању по Богу, овај дух тада у њега уноси немар како би га савио тежином труда врлине. У том случају је једини спас је буђење љубави, трпљење, уздржавање и, наравно, да подвижник схвати да је немар узрок штете.
Потребно је много пажње против духа туге, који изазива разочарање и узрокује да борац напушта борбу. Како тада да стекне узвишене врлине, које се састоје у томе, да себе не сматра врлинским, да спокојно подноси узнемиравање и срамоћење и да се не стопи са овим светом?
Господ нам је рекао: „Не можете служити Богу и мамону“ (Матеј 6:24). Оци су „мамона“ дефинисали као световно мудровање, које поробљава приврженике „овога света“, који не познају Бога. Два узрока опкољавају душу. Један спољашњи и један унутрашњи. Спољашњи се састоји у бригама „овога света“, о телесном покоју. Унутрашњи подстиче страсти које сметају врлинама. Душа не осећа унутрашњи узрок страсти, уколико се не ослободи спољашњег ропства.
Наш Господ учи како се ослободити овог ропства: „Ко од вас не остави све што има, не може бити Мој ученик“ (Лука 14:33).
Знајући да је воља узрок двоструког поробљења, наш Сведобри Владика је заповедио њено одсецање. Кад човек остварује своју вољу, он умртвљује ум, и све док се душа брине о спољашњем, унутрашње страсти слободно делују. Ако душа поверује Господњим заповестима и одсече вољу, тада се ум буди и систематски одбацује страсти и организује врлине. Господ жели да његов народ буде здраво слободан од видљивих ствари, то јест од неразумних хирова и од скривеног у души, односно од страсти. Он их је заправо укинуо Својим оваплоћењем. „Пребивајте у мени и ја у вама“ (Јован 15: 4), подстиче нас наш Господ. Пребивајмо у Њему делањем по поретку и Он ће пребивати с нама кроз чистоту, колико нам је то могуће.
Наши оци дефинишу три врлине неопходне за просветљење и отрезвљење ума: природни порив, храброст и способност (умног) делања. Ако ум постигне три вида успеха, осећа се да је постигао бесмртност: расуђивање, пророштво и чврсту увереност Божанским просвећењем.
Три врлине у уму изазивају Божанско просвећење: када неко не сматра свога ближњег да је зао, када чини добро свима који га вређају и клевећу, када без смућивања и роптања подносии све што се догоди. Ове три врлине рађају друге три, које су још веће. Од тога што не сматрамо своје ближње за зле, рађа се љубав; од тога што чинимо добро клеветницима, рађа се мир, а од тога што трпимо без роптања све што се догоди, долази кротост. Удостој нас, Свеблаги Владико, Који јеси Ризница добара, да их стекнемо! Амин.
Четири врлине чине душу девствено чистом: ћутање, чување заповести, уздржљивост, строга умереност и смиреноумље. Ум има потребу и у још четири врлине: непрестана молитва Богу са смирењем, сматрати себе кривим пред милосрђем Божијим, избегавање суђења о ма ком човеку и потпуно презрење страсти које му досађују.
Четири врлине штите душу и умирују је, када се налази у борби: милостиња, одсуство гнева, дуготрпљење, супротстављање многобројним греховним прилозима. Али супротстављање забораву испуњава све ове врлине.
Четири врлине су јако неопходне у младости: непрекидно поучење, вредноћа, бдење и смирење – да неко не сматра себе за врлинског човека.
Има пет узрока телесне борбе: пуно спавања, преједање, збијање шала и украшавање тела. Из друга четири узрока помрачује се душа: мржњом према ближњему, понижавањем других, завишћу и роптањем.
Четирима стварима душа бива опустошена: од бесциљног преласка са места на место, од губитка пажње, од љубави према материјалноме и од среброљубља.
Три ствари човек са напором стиче, али оне чувају врлине: покајнички плач, сузе због грехова, стално сећање на смрт.
Три велика порока стално сметају стицању врлина: поробљеност, лењост и заборавност. Ово проклетство које се зове заборавност, бори се са човеком до његовог последњег даха.
Укратко смо означили дела „новога“ и „старога“ човека. „Који воли живот свој изгубиће га,“ (Јн. 12, 25). Подвизавајте се, да би сте сачували дела „новога“ човека. Онај који жели спокојство у овоме краткоме животу испуњава и поступа по делима старога човека и губи душу своју.
Амин.
