02.09.2018.

протојереј Всеволод Шпилер: ПРИЧА О СВАДБИ ЦАРЕВОГ СИНА

Данас сте, браћо и сестре, на Литургији слушали јеванђелску причу о званима на свадбу и о човеку који се појавио на свадбеној гозби без свадбеног руха. Господ Исус Христос уподобљава брак о коме се говори у причи, Царству Небеском. Али шта то значи? Како треба схватити ово уподобљавање, каква је то свадбена гозба из приче, подобна Небеском Царству? И какве закључке из приче требамо извући за свој духовни живот, за његово устројавање ради нашег спасења у Христу?

У Спаситељевим причама се под Царством Небеским подразумева Царство благодати. И свадбена гозба из приче је такође царство благодати са свим његовим неизбројним даровима, са свом оном радошћу која се човеку даје њеном силом. Међутим – Царство благодати – то је управо Црква Христова. Ето зашто брак и свадба из ове приче означавају управо Христову Цркву.

Под сликом брачне свезе Свето Писмо представља свезу Христа са Црквом. Овај се, пак, савез остварио благодарећи оваплоћењу сина Божијег, то јест, благодарећи сједињењу у личности Господа Исуса Христа Божанске природе са људском. Зато је свадбену гозбу из Јеванђелске приче неопходно схватити и као Цркву Христову и као најузвишенију тајну ипостасног сједињења божанске природе Сина Божјег са људском природом, које је даривало безбројно мноштво благодатних дарова људима.

„Логос постаде тијело и настани се међу нама“ (Јн. 1, 14). Ово насељавање је и образовало царство благодати, овај савез небеског са земаљским, сличан брачној свези, је и донео на земљу радост истинску, најузвишенију, најсавршенију: радост општења са Богом. И свадбена гозба из приче означава радост овог општења, заједнице, учешће у њој, учешће у истинској и свесавршеној радости. Одазови се, о човече, на позив да постанеш учесник ове брачне трпезе и имаћеш најузвишенију и најсавршенију радост, задобићеш све дарове Царства благодати! А пре свега неопходно је одазвати се вером.

Верујући постаје дете Божије (Јн. 1, 12). Верујући се удостојава нарочите Божије љубави, јер љубављу Својом Бог пребива у нама. Дух Свети при томе постаје „дарован нама“ (Рим. 5, 5). Од овога у срцу се јавља дубоки мир, а уз њега и тиха, светла радост. Долази истинска срећа, истинско блаженство, које почиње у јединству са Богом још овде на земљи, али које прелази и у други живот, које нас уводи у вечност. Ето шта човек добија на свадбеној гозби, на коју бива позван јеванђелском причом.

Али, уколико Бог све људе позива да буду учасници свадбене трпезе Његовог Сина, ако „жели да се сви спасу и да дођу у познање истине“, ипак, јадни ми, не желе сви људи ово спасење, и не одазивају се сви људи вером на позив Божји. Штавише, чак и међу онима који се вером одазивају, мало од њих постају учесници царства благодати и задобијају све оно што се може задобити на благодатној свадбеној гозби. На свадбу се долази у свадбеној одећи. На Божји позив, који зове у царство благодати, треба се одазвати вером и делима вере, односно животом, сагласним са вером у Бога.

Под свадбеном одећом се у духовном смислу подразумева чист живот по вери у испуњавању Божијих заповести. „А ако хоћеш ући у живот држи заповијести“ (Мт. 19, 17). Ми смо крштени и у тајни Крштења добили смо одећу правде, обукли се у Христа. А да ли смо ову одећу сачували чистом? Да ли смо се сви са страхопоштовањем односили према задобијеном благодатном дару и имамо ли на себи свадбену одећу, сачувану макар покајањем, макар стремљењем да не грешимо, стремљењем да живимо по Божјим заповестима? „Ушавши цар да види госте, угледа ондје човјека необучена у свадбено рухо“ (Мт. 22, 11). То је свакако један од оних који су се на позив Божји одазвали вером, али који не живе по вери, који уопште не пројављују никакава дела вере. Можда чак, по речи светог Григорија Богослова, и они који живе порочним животом.

Њему, а са њим и свима верујућима, али који не живе по вери, Бог се обраћа страшним речима: „Пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха“ (Мт. 22, 12)? И даље: „Тада рече цар слугама: Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба“ (Мт. 22, 13).

Ово је страшна претња и опомена. Она је упућена унутрашњем, духовном човеку, који тражи истинит живот и заједницу с Богом, који верује у Бога, али одбацује живот у испуњавању Божјих заповести, не прихвата тешкоће борбе са својим страстима, са својом злом, похотном вољом. Ова је претња и опомена упућена свима нама који често заборављамо Спаситељеве речи: „Ако ме неко љуби, ријеч моју држаће“ (Јн. 14, 23). Вера – то је љубав. Али љубав је само онда љубав, само онда истина, када је делатна, када је стваралачка, када твори. Љубав је увек стваралачка, увек открива себе у стваралачком акту. Људска се душа успиње увис, иде ка Богу вером која се разоткрива кроз живу, стваралачку, духовну активност у делима вере која се састоје у испуњавању заповести Божјих.

Нека срце свакога од нас увек гори вером и љубављу према Богу, неизоставно пројављиваним у делима вере. Нека сваки верујући употреби све силе да би на свадбеној гозби био у свадбеном оделу, у одећи чистоте душе и тела. Да би смо у царству благодати задобили благодатне дарове, који се дарују онима који не улазе у њега у нечистом, већ у чистом оделу. Ми га имамо. Ми смо сви изашли из бање Крштења у одећи светлости. „благо ономе који бди и који чува хаљине своје“ (Откр. 16, 15), јер ће он бити у Богу и Бог у њему. Амин.

Оставите Коментар