04.08.2020.

протојереј Вјачеслав Резников: О ЈЕДИНСТВУ ЦРКВЕ

недеља 8. по педесетници

Једном је Господ са пет хлебова нахранио пет хиљада.

Ученици су рекли. „Овдје је пусто мјесто, а већ је доцкан; отпусти народ нека иде у села да купи себи хране“ (Мт. 14, 15). А Господ је њима самима поставио задатак: „Подајте им ви, нека једу“ (Мт. 14, 16). Шта дакле, за свако се дело треба припремати. Али уколико у делима овога света „припремити се“, значи прорачунати и оценити своје способности, Господ је желео да чује признање потпуне неспособности за дело које се имало извршити. Он је и чуо безнадежне речи: „Немамо овдје до само пет хљебова и двије рибе“ (Мт. 14, 17). И тада је рекао: „Донесите их мени овамо. И заповједи народу да посједају по трави, па узе оних пет хљебова и двије рибе, и погледавши на небо благослови, и преломивши даде ученицима, а ученици народу“ (Мт. 14, 18-19).

Тако су апостоли послушно принели Господу све што су имали; смирено су из Његових руку узели оно што је осветио молитвом и благосиљањем и раздали су то народу. „И једоше сви и наситише се, и накупише комада што претече дванаест котарица пуних“ (Мт. 14, 17).

Овде видимо праобраз Евхаристије, Тајне Тела и Крви Христових. Желећи да се наситимо Небеским Хлебом, ми исто тако приносимо у Цркву оно што имамо: бледу слику Небеског Хлеба – хлеб земаљски, „просфору“ (што значи „принос“). Свештеник, поставивши овај хлеб на жртвеник, моли се за сав народ који се сабрао око Господа Исуса Христа. Затим, молитвено се сетивши Његових обећања, моли да би Он и овај пут учинио овај хлеб Пречистим Телом Својим и вино Пресветом Крвљу Својом. И кроз овог свештеника се народу сабраном у Цркви враћа, не количински умножен, већ квалитативно престуштаствљени Хлеб. Народ га побожно прима „на отпуштање грехова и живот вечни“.

Тако се савршава наше служење: Њему, пред Њим и од Њега. И непрестано – са Њиме. Апостоли свакако нису могли да забораве из Чијих су руку примили чудесно умножени хлеб. Али за народ који је добио хлеб из руку апостола већ је постојала опасност да мисле о њима (апостолима) узвишеније него што би приличило. У наше је време ова опасност неупоредиво већа. Сада већ не само да могу да уђу у заблуду они који примају Хлеб, већ и они који га раздају могу да сагреше високим мишљењем о својим личним особинама, да сматрају себе великим пастирима, исцеитељима и чудотворцима, заборавивши на Јединог Раздаваоца свих дарова. Народ у Цркви пак, може да гледа на свога поштованог пастира и да кличе: „Ко је као звијер?“ (И поклонише се звијери говорећи: Ко је као звијер? Ко може са њом ратовати?) (Откр. 13, 4).

Свакако да се ове речи односе на последња времена, на антихриста, који ће доћи да обмане народе. Али зар и апостол Јован, још пре две хиљаде година није писао, примењено на његово време, да „и сада су се појавили многи антихристи“ (1Јн. 2, 18). Јер антихрист није онај који је директно против Христа, већ још страшније: ко жели да заузме место Христа?!

Зато са великом бригом пише свети апостол Павле Коринћанима, чувши да међу њима „има свађа“, да говоре: „Ја сам Павлов“; „Ја сам Аполосов“; „Ја сам Кифин“. Ови су спорови за апостола попут треска пољуљане куће. Зар се сами апостол није старао да благовести „не мудрим ријечима, да се не обеснажи крст Христов“ (1Кор. 1, 17). „Зар се Христос раздијели?“, пише он са ужасом, „Да се Павле не разапе за вас? Или се у име Павлово крстисте?“ (1Кор. 1, 13) „Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да сви исто говорите, и да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли“ (1Кор. 1, 10).

Дакле, поштујући и ценећи своје пастире, свагда имајте на уму Онога, Који им једини дарује силу. А ни пастири нека не заборављају од Кога су све задобили. Јер ако буде другачије – уз сву нашу праведност, уз сву нашу премудрост, можемо остати без Христа. Остати само са својим јадним људским снагама, једино са својих пет хлебова, који су без Христа довољни само за то да би смо их тајно од свих појели и наситили једино себе саме.

Амин.

1 Коментар

Draga

пре 2 месеца

Pomoz Bog, koliko mozemo pronaci slicnosti ili da li uopste ima neke ? u ovo danasnje vreme, kada sve cesce.mozemo cuti verujici narod kad prica o hodocascima I svojim duhovnim ocima... Da li mi koji ,nemamo take uslove,.. Treba da ocajavamo jer smo "osudjeni" da se ispovedamo Ocima sa kojima.nemamo uspostavljenu tu duhovnu vezu (oci I deca).Koliko smo sami kriv za to?.I kako da se popravimo.?

Оставите Коментар