Настављајући проповед о Добром Пастиру, Господ је рекао: „Овце моје слушају глас мој, и ја њих познајем, и за мном иду“ (Јн. 10, 27). И сама могућност заједничарења је велика тајна. Ми никада не би смо могли да слушамо, разумемо, саосећамо једни другима уколико не би смо произашли из руку једнога Творца. „Отац мој који ми их је дао већи је од свију“ (Јн. 10, 29), говори Господ. Наш нас је Творац даровао једне другима. Можемо да говоримо и слушамо стога што је он свакоме од нас даровао и уста и уши. И као да је у нашим душама наштеловао подједнаке струне. И када душа слуша, њене струне затрепере и она се саглашава, саосећа и одговара.
Али овде је реч о људима, о бићима исте природе. А зар нису са правом узнегодовали јудеји када су чули: „Ја и Отац једно смо“ (Јн. 10, 30), при чему је оно „Ја“ видљиви човек, а „Отац“ – невидљиви, Свемогући Бог? Шта има заједничко Творац са творевином и како се они могу сјединити у једно? Тако „јудеји подигоше камење“ и рекоше човеку Исусу: „Не каменујемо те за добро дјело, него за хулу, што се ти. човјек будући, правиш Бог“ (Јн. 10, 33).
Ни тада Исус није кренуо да брани своје Божанско достојанство, већ је неочекивано почео да говори о људском достојанству. Он је навео осамдесет први псалам у коме су записане следеће тајанствене речи: „Бог стаде на сабору богова, и усред богова пресуђује… Ја рекох: Богови сте и синови Вишњега сви“ (пс. 81, 1, 6). Свакако да јудеји никада нису одрицали то да је реч Божја била упућена њиховом народу, али треба ићи до краја: уколико се струне људске душе могу одазвати и на Божанске звуке, значи да је у тим струнама, Божански поредак. И уколико је сами Бог – Бог по природи, онда је човек – бог по благодати. Бог је и створио човека управо „по обличју својему, по обличју Божијему створи га“ (Пост. 1, 27). Пре него је сагрешио, човек је могао да буквално види и чује „Господа Бога, који иђаше по врту кад захлади“ (Пост. 3, 8). Могућности људске немају граница: „Ко вјерује у мене. дјела која ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити“ (Јн. 14, 12). „Није ли написано у Закону вашему: Ја рекох: богови сте?“ И уколико је људско достојанство тако узвишено, „кад оне назва боговима, којима ријеч Божија би дата. а Писмо се не може укинути“ (Јн. 10, 35), „како ви говорите ономе кога Отац посвети и посла на свијет: хулиш, зато што рекох: ја сам Син Божији?“ (Јн. 10, 36).
Нису ли једино због тога умишљеног богохулства људи подигли камење на Господа? А могу ли уопште ове речи, „ви сте богови“, чак и правлно схваћене, изазвати у човеку „осећање легитимне гордости“? Зар је лако слушати „ви сте богови“, и видети релану дубину свога пада? Да ли је лако чути да ти је душа створена да би сместила Творца али је уствари безнадежно испуњена свакаквим шљамом? Тако би желео да себи поставиш границе, да чиниш „одавде, довде“ и да спокојно очекујеш за то предвиђену награду…
Али, Бог, поставши човек, немилосрдно је узвисио нашу људски природу, говорећи: „Ја и Отац – једно смо“. Међу нама, као међу равнима Себи, Бог стоји на сабору богова и праведно укорева: „Докле ћете судити неправду и гледати на лица безбожника?“ (Пс. 81, 2). „Ја рекох: Богови сте и синови Вишњега сви, а ви као људи умрећете“ (Пс. 81, 6, 7)“. Погледајте само: Он прекорева зато што умиремо, као да прекорева за неки обичан непримерен поступак! Толико нам је смрт туђа по природи, а толико смо је пак присвојили и присаједнили себи, својим гресима!
Пронађимо у себи два начела: снагу и одлучност, да прихватимо ово своје прво-створено људско достојанство. И, значи, са свом одговорношћу прихватити сву срамоту свога пада, срамоту жалосног живота којим сада живимо и жалосног умирања. При свему томе немојмо бежати, немојмо се скривати од Лица Божјег попут наших прародитеља. Смирено и храбро му рецимо ове речи којима се завршава 81. Псалам и које се ускликују при самом почетку Пасхалног празновања, победе над смрћу: „Устани, Боже, суди земљи, јер ћеш Ти наследити у свима народима“ (Пс. 81, 8)
