Ангели вхождение Пречистиа зрашче удивишасја…
[dropcap letter=“П“][/dropcap]ри помену уласка у храм Пресвете Богородице, помислио сам на наш улазак у храм Божји. Како се само, мора бити, свети Анђели чуде, када виде неке хришћане како улазе у храм Божји. Ах, неки од нас долазе овде понекад са таквом љутином и злобом у души, да чак и ми недостојни не можемо, а да се не зачудимо, како они у таквом стању улазе, стоје и остају исто тако зли и пргави. Са нама у храму присуствује Бог, својом благодаћу, Свеблаги и Свемогући Бог и стога је у њему толико свега свештеног, освештаног, што нас радује, теши, да нам се чини да је не могуће да љутити и злобни не нађе покој и не напусти своју злобу и љутину.
Шта дакле значи то да се неки хришћани чак и у храму Божјем не престају гневити и злобити на друге? То значи да заборављају да је у храму невидљиво присутан Бог. Стојећи овде, они и не мисле о Богу, не моле му се или, молећи се, осењујући се крсним знаком, клањајући се пред иконама, они уопште немају Бога у мислима и срцем му се уопште не обраћају. Да, тако је. То да можемо да се гневимо, то је, свакако разумљиво. Разумљиво је, јер се рађамо са склоношћу ка љутњи, ка злу. Ипак, није никако схватљиво, може се рећи и неприродно, стојати у храму Божјем, у том станишту мира Божјег и не успокојавати се, не заустављати гнев; молити се Богу – Богу љубави и не јењавати, не заборављати злобу!…
Мора бити једно од двога: или ставши на молитву истог часа престајеш са гневом и злбом или уопште немаш Бога у мислима када се молиш. Онај који отвара очи на светлости, тај се осветљује, и онај ко се обраћа душом ка Богу, тај се неизоставно успокојава. Није могуће да се никада ни на кога не наљутимо, али је такође и немогуће не заборавити зло када се сетиш Бога и молиш се Њему, Свеблагом и Свемогућем. Понекад од неког човека, као од хладноће, наша душа задрхти, а од Бога, као од сунца, она се загрева.
Шта да чиним, када не могу да се не срдим, не могу да напустим злобу? Управо чинити оно што не чиниш. Оставивши сваку животну бригу, треба да се обратиш Свеблагом и Свемогућем Богу. Када се из душе молиш Богу, нарочито када се молиш у храму Божјем, биваш тако миран, спокојан, успокојавајући се благодаћу и милошћу Божјом, да заборављаш на све, престајеш да се гневиш на човека, макар ти он учинио и много зла. Гневе се и злопамте једино плашљиви људи, који се боје за себе, незадовољни собом, неспокојни духом.
Сети се, слушаоче, због чега биваш зао и гневљив: зато што се не молиш Свеблагом и Свемогућем Богу или се не молиш од све душе. А памтећи ово, не заборављај да се и Анђели и људи чуде како ти ни у храму Божјем не остављаш свој гнев и злобу према другима. Амин.
