Пета недеља

05.04.2020.

протојереј Георгије Митрофанов: ПРОПОВЕД У ПЕТУ НЕДЕЉУ ВЕЛИКОГ ПОСТА, ПРЕПОДОБНЕ МАРИЈЕ ЕГИПЋАНКЕ

У име Оца и Сина и Светога Духа!
Данашњи недељни дан нас приводи ка последњем делу Великог Поста. Данашње Јеванђеље, као и читање апостола, даје нам могућност да се замислимо о нечему веома важном за нас, управо у ово време – када наилази Страсна Седмица и преживљавање са Христом Његовог Крсног пута ће нам помоћи да осетимо шта је најважније у хришћанском духовном животу.
Замислимо се над оним што се данас читало из Апостола: „Браћо, кад је дошао Христос, Првосвештеник будућих добара, кроз већу и савршенију скинију, нерукотворену, то јест не од ове творевине, не са крвљу јарчијом ни јунчијом, него са својом крвљу уђе једном за свагда у Светињу извршивши вјечно искупљење. Јер ако крв јараца и јунаца и пепео од јунице, којом кад се кропе нечисти освећује их да буду тјелесно чисти, колико ли ће више крв Христа, који Духом вјечним принесе себе непорочна Богу, очистити савјест вашу од мртвих дјела, да би служили Богу живоме и истинитоме„.
Ево, поново сам произнео оно што смо тек прочитали из апостола, и ма колико да је описана слика богослужбеног живота Јерусалимског Храма изражајна, ипак је она нама тешко замислива. Старозаветна црква је сматрала жртвоприношења као једно од најважнијих свештенодејстава свога богослужења. И сви побожни јудеји, често дајући последње што су имали, куповали су жртвене животиње, птице и приносили их Богу у својству жртве – у својству искупљујуће жртве за своје грехове. И у простору Јерусалимског Храма се осећао мирис спаљеног меса. То је било нешто што је нама данас тешко и да замислимо, а што је за савременике, који су одрастали у свету где су се боговима приносиле управо такве жртве, било сасвим нормално.
Ово време је прошло и тек само у још неколико древних Источних Помесних Цркава, сачувао се обичај да се у храм доносе животиње у неке празничне дане. Њих свакако не приносе на жртву Богу, већ их кољу и употребљавају за храну, на тај начин запажајући својеврсну везу са Богом, који у њиховој савести није изгубио поједине старозаветне црте.
Како се чини, код нас нема сличног обичаја. Али уједно осећамо да крв јараца и јунаца и пепео од јунице који нас окружују у нашем црквеном животу, ипак не пролазе. У наше време су ове спољашње жртве задобиле другачији карактер и управо је пост један од тих периода када ми кроз нека спољашња дејства, као што су метаније, промена исхране, што за неке мможе бити заиста физички тешко, покушвамо да обележимо своје обраћење ка Богу. И постепено овај покушај кроз спољашње промене у нашем животу изазива осећање двоструке повезаности са Христом, утврђујући је као доминантну у нашем животу, што чини ми се, почиње да смета многима од нас. И то се не дешава само у Великом Посту. Обратимо пажњу на то како многи од људи, улазећи у црквени живот, пре свега пројављују интерес ка томе како се треба крстити, како се треба клањати, на који начин се поклањати којим иконама, како се одевати, шта јести – растварају свој духовни живот у том за њих тако привиклом питању: како? Како се понашати, како изгледати, како јести, како пити, како говорити, да би постали хришћани.
Ипак, духовни живот је нешто сасвим другачије. У овим непрекидним покушајима да се ускладимо са спољашњим стилом црквеног живота, ми веома често губимо и сам појам о томе да духовни живот пре свега треба да се бави другим питањем: „Зашто живимо?“, „Ради чега живимо?“, „У име чега?“, или тачније: „У име Кога живимо?“. Ово се питање неприметно губи из нашег живота, и мада не у буквалном, али у пренесеном значењу крв јараца и јунаца, чађ и пепео спаљених јунаца помрачује наш духовни поглед. Ово се већ догодило једном у историји, када су оне затамниле духовне видике Христових савременика, који нису у Њему препознали Бога, Коме су они вековима тако добросавесно приносили тако страшне жртве.
По мени, једна од најупечатљивијих пројава тога, колико смо често ми дезорјентисани у нашем духовном животу јесте то што и наша званична црквена позиција почиње да се своди на питање, какав треба да буде хришћанин споља. Довољно је сетити се изјаве једног од наших свештенослужитеља о неопходности уношења у наш живот у својеврсног „православног дрес кода“, православног стила облачења. Мислим да се тренутно не може замислити актуелнији проблем у духовном животу.
И када се пост већ довољно одужио, када смо се нарочито потрудили да у самима себи, а истовремено и у другима изградимо осећај да постимо, што значи да се кајемо; не једемо оно што смо уобичајено јели, значи да се одуховљујемо, треба да се поново запитамо какви смо у односу према Христу, и треба ли да чинимо ово. У вези са тим, данашње Јеванђеље нас поново враћа на ову исту тему, поново на питање како заузети место у равни са Богом, ближе Богу, рекло би се. Обузети управо овим питањем апостоли Јаков и Јован се обраћају Богу са питањем да седну са десне или са леве стране Њега Самога. Ето управо питање о томе, како се наћи у равни са Богом, помрачило је, као што видите и за апостоле схватање тога да бити у близак Богу не значи спољашње, просторно место, већ унутрашњу хармонију са Њим.
Заиста, често се у нашем животу у Цркви дешава да тежимо да се ускладимо са неким спољашњим стилом понашања – у речима, одећи, поступцима; у комуникацији са људима све време издајемо себе за неког другог – онога ко ће бити прихваћен од људи који нас окружују, од којих зависимо, за које смо заинтересовани. На жалост, овакав однос се преноси и у наш црквени живот и у односу према Богу понашамо се тако као што се понашамо у односу према људима – опонашајући некога, имитирајући у своме сопственом животу оно чега у ствари нема у њему. Настављамо да у духовном животу остављамо утисак, а не и да будемо. Губимо сами себе, као безусловно грешне, али ипак призване да се уподобимо Богу. У суштини свакако остајемо бића која је Господ створио и која су призвана да себе кроз сав живот изграђују по Божијој замисли, али поштеђујући себе од најважнијег призвања за човека у овоме свету – бити истински с Богом. Нека будемо ту негде у близини Бога, жељом свакако ту негде с леве, и још боље с десне стране, али не у Богу и не са Богом. И управо ова, кроз две хиљаде година постојања Цркве, до танчина разрађена традиција спољашњих пројава духовног живота постепено заузима у нашим душама главно место.
И дешава се да прошавши већи део поста, одједном осећамо да не само да нисмо пронашли Христа, него смо Га изгубили. Одједном почињемо да осећамо да и у општем и у појединачном реално постаје проблем за Цркву у сва времена. Црква Христова, веома често, желећи да се учврсти у овоме свету, да се уподоби овоме свету – заборавља на Христа. То је проблем како Цркве у целости, тако и сваког појединачног хришћанина – проблем јако лаког и неприметног заборављања Бога у нашим свакодневним делима, усмерених на то да би се како пред другима, тако и пред самим собом представили у најбољем, у датим околностима, светлу.
Свакако да постоји опасност да одбацимо све оно спољашње, премда и важно и лепо, што је Црква изнедрила за две хиљаде година, и покушамо да се погрузимо у неку веру представљену у индивидуалним, духовним, можда чак и дубоким доживљајима, али која се не испољава ни у каквим спољашњим формама. Ми из историје знамо како су читава покољења хришћана ишавши по томе путу напуштали Цркву, постајали секташи који су се надали једино на свој сопствени, индивидуални опит општења са Богом.
Зато сада, у пету недељу Великог Поста, Црква нас подсећа управо на то – о опасности да спољашњим формама дезорјентишемо себе у нашем унутрашњем духовном животу. Ја не знам како се може непрекидно разгоревати у себи живи доживљај Христа. Али управо сада, приближавајући се Страсној Седмици, када преживљавање Христових страдања заједно са Њим, по нашим моћима постаје наш главни духовни доживљај, побринимо се пре свега за једно: Како да не изгубимо осећај тога да си у Христу и са Христом.
Ми у своме животу, и то не само духовном, већ и у свакодневном, обичном, можемо да останемо хришћани – иако немоћни и недостојни, али ипак различити од овога света, који је спреман да прихвати Христову Цркву, али само уз један услов: да она буде само једна од многих заједница у којој иста она правила очигледне игре улога детерминишу животе људи на исти начин како се то дешава у најразличитијим заједницама друге врсте. Понекад ми се јави осећај да ми више не можемо одолети овој саблазни и у великој мери ће хришћанство за нас остати једна од многих таквих игара улога, које савремени људи тако надахнуто играју.
Како не слагати Богу? Како не изгубити себе као хришћанина? Ово свакако морамо ми сами да решимо, али надајући се на Бога. Зато и сада у ове две преостале седмице Великог поста, потрудимо се да ову лако раскидиву везу са Христом стекнемо и ојачамо, да не би крв јараца и јунаца, већ наше сопствено покајање и стремљење ка преображају нашег живота постали дефинициона начела нашег земаљског живота.
Амин.

Оставите Коментар