21.06.2020.

Протојереј Георгије Митрофанов: ПРОПОВЕД У ДРУГУ НЕДЕЉУ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

Данашње Јеванђеље износи кратку причу из Јеванђеља по Матеју о томе, како је било призвање првих апостола и чини нам се, да не даје пуно основа да би смо могли да размишљамо о неком богословском значају овога за нас. Исус Христос, када је почињао своје служење у усамљености, налази Своје прве ученике, обраћајући се онима који су, рекло би се, најмање били предодређени за то, да постану проповедници Божије речи: простим рибарима. Треба приметити да је посао риболоваца у Палестини, који су највећим делом ловили рибу по веома подмуклим језерима, где су неретко бивале буре, био не само тешко, већ и опасно занимање, које и поред тога није рибарима и њиховим породицама обезбеђивало стабилан и позамашан приход.
А уз то, нема бољег начина натерати човека да не мисли о духовном, да не мисли о узвишеном, чак да не мисли ни о Богу, него натоварити на њега огромну количину свакодневног најтежег напора, да би он, не могући да главу подигне, нити леђа да усправи, трудећи се у зноју лица свога, не само испуњавао свој посао на овој земљи, већ и постепено заборављао на ма шта духовно, на ма шта што не би било повезано са обезбеђивањем његових насушних материјалих проблема.
Ипак, Христос се управо обраћа таквим трудбеницима и простим, обичним људима. Вероватно да је неко од њих и имао одређено знање, одређено религиозно васпитање, па чак и образовање, а неко и није имао ништа од тога, али су сви били спремни да у томе времену живе тако како су живели њихови оци и да наставе да иду корацима оних многих поколења старозаветног Израиља, који су по својим моћима исповедали веру у Једног Бога, чували веру у једног Бога и очекивали, можда често и губећи наду, долазак Месије у свет. И ево, Месија је дошао, позвао их. Истина, када се ових неколико рибара одазвало на Исусов Позив, тешко да је чак и будућим великим апостолима Андреју Првозваном и Петру могло пасти на ум да је учитељ који их зове да крену за Њим – Месија, јер је велика већина јевреја схватала Месију као будућег земаљског цара, који њима, представницима изабраног народа, који је забога, толико пуно страдао за своју веру током минулих векова, дао могућност да брзо и на видљив начин осете своју земаљску величину. И одједном прост странствујући учитељ, можда би могао да буде и пророк, премда је у Израиљу било доста учитеља које су сматрали за пророке, који су и сами себе сматрали за пророке, али уствари нису били такви. Ма какве сумње да су их опседале, било какве мисли да су их нападале и ма чега да су се бојали, ипак су ова четири човека, први апостоли, оставили све што су имали, свакако не много тога: уобичајени посао, дом, иако сиромашан, породицу иако је тешко живела, али то је био њихов свет, – они су све то оставили и пошли за Христом. То је уствари све о чему нам говори данашње Јеванђеље. Какве то има везе са нама?
Прошле недеље смо говорили колико је важно да, поштујући светитеље, схватимо да у њима немамо тек своје покровитеље, заштитнике, не своје, опростите ми због грубости, духовне „покриваче кровова“, којима ако се обраћамо, можемо да добијемо од Бога „преко везе“ оно што тражимо. У њима пре свега имамо оне који су, попут нас, били немоћни људи, који су се окренули ка Христу и превазишавши сами себе, своје несавршенство, и осетивши себе у оном истом савршенству, које сваком од нас на крају крајева нуди Бог. Да, ово је од свакога захтевало нарочит напор, али без њих, без ових присиљавања себе самих, неможе бити, не само светог, већ ни простог духовног, пуноценог, истинско људског живота, али ми нисмо призвани да будемо тек људи у поретку, већ смо призвани да будемо свети.
И ево нам данашње Јеванђеље подсећајућајући нас опет на ову сасвим обичну причу – призвање четири рибара на пут апостолске проповеди, напомиње о нашем хришћанском призвању. Можда ће се неко збунити и рећи: ето, можда ако би Христос дошао мени, на моје радно место, у моју околину, у моју канцеларију, у мој институт, у моју школу и позвао ме, ја бих са задовољством оставио свој посао и пошао за њиме знајући Ко је Христос и схваткићи да ме призива да постанем апостол. Али ово се не дешава у нашем животу. Био кратак или дуг, живот нам пролази, не примећујући у њему ни у дому, ни на послу, да нас на тако очигледан начин Хрстос зове да пођемо за Њим. Значи да се ово Јеванђеље не односи на нас, није за нас – ово је једноставно прича о неким светим надљудима, којима ћемо се обраћати уколико нам буде било потребно нешто да добијемо од Бога. Они су већ ради Бога учиили све што треба: оставили су све, пошли за Њим, наставили Његово дело, потврдили Његово дело на овој земљи својом крвљу и свакако – Бог их слуша, а нама, ако нешто од тога допадне. Ипак, ово кратко Јеванђеље, које нам говори о људима, који су свој јако тежак, јако оскудан, али све у свему, потпуно уобичајен живот принели на жртву потпуно непознатој, недосежној чак и за многе од њихових савременика Благовести Христовој. Ово нас Јеванђеље подсећа на ту истину, коју ми најчешће покушавамо да заборавимо – нема бољег начина да престанемо да будемо хришћани, него да се утопимо у колотечину уобичајених дела нашег свакодневног живота.
Свакако да се ближњи, блиски људи, домаћи, могу напустити и не ради Христа, што је већ грех. Грех, који ће човека за собом повести у низ других, нових, грехова. Напуштање уобичајеног, света у коме живимо, у име Христа, нешто је сасвим друго. Овде није обавезујуће да попут апостола, напуштамо своје домове, блиске нам људе, јер је могуће и остајући у свету, постајати бољи, мењати се на боље, преображавајући свој дом, своју породицу, све ове малене социјуме у малене Цркве, трудећи се у овим маленим Црквама установити нарочите односе, руководећи се посебним осећањима. Нажалост, ово се веома ретко дешава. Али ово је најдиректнији пут за саздање Цркве.

Црква се најпре изграђује онде где има неколико хришћана. Шта их повезује? Парохијски храм, заједничко радно место, заједничке навике? Ако се друже у Цркви, чак и ако се састају на послу, чак и када се састају да би једноставно поразговарали једни са другима – уколико за њих доминантно настројење буде стремљење да осете себе у Христу и са Христом, уколико се буду дружили у име Христово, чак и водећи међу собом неке не непосредно молитвено богословске разговоре и размишљања, Христос је већ са њима. Наша се несрећа састоји управо у томе што, на жалост у своме свакодневном животу не изграђујемо ове мале Цркве, не понашамо се као хришћани.
Ми хришћани налазимо се у храму: око нас иконе, пред нама свети престо, на коме се савршава Евхаристија, и свако се може декларисати као хришћанин, помоливши се, поклонивши се, причестивши се. Али, излазимо изван храма, чак настављајући да се дружимо са истим оним људима са којима смо били у храму, а наше понашање се уопште не разликује од понашања других људи, који чак и нису верујући, те неприметно губимо осећај Цркве.


Буквално ових дана имао сам сусрет и занимљив разговор са, многима од вас познатим, игуманом Стефаном, који је будући да није више млад монах, пун утисака дошао са поклоничког путовања на Свету Гору. Замислите полуострво, које припада Грчкој, које је полузатворено место, где не пустају жене, где се налази доста древних значајних манастира у којима се вековима није прекидао истински монашки, истински манастирски живот. Али тамо једноставно од давнина по манастирима има пуно поклоника, веома различитих – од побожних хришћана, који истински са страхопоштовањем доживљавају Свету Гору, до разноразних VIP поклоника, који тамо долећу приватним авионима, да би се посаветовали са старцима, преко преводиоца, које акције да купе, а које да продају, по благослову Божијем. Тамо се могу затећи најразличитији људи. Има тамо и доста људи који су дошли да се „ухлебе“ при манастирима под видом разноразнх радника, људи који се нису пронашли у животу, али и оних који избегавају часан, прави пут ступања у манастир и служења монаштву. Стога се тамо могу срести и људи узвишеног духовног живота и људи сумњивих моралних вредности. То је разлог зашто ова монашка република има и своју полицију, која обилази манастире, посећује храмове, али не да би се молила, већ да би одржавала ред.
Да, заиста је многострука пројава Цркве у овом свету, али је најважније оно што, на жалост, многима од нас недостаје, а то је схватање да хришћани треба да будемо непрекидно, пројављујући себе на тај начин увек и свуда. И само када станемо на пут на који нас Црква данас подсећа, празнујући недељу свих светих који су просијали у руским земљама. Ипак, треба рећи да су се кроз нашу историју свакако јављали светитељи, али да је често њихов живот био непрекидни изазов већини њима савремених хришћана из њиховог окружења. Није случајно да у житијима многих наших светитеља наилазимо на потпуно несхватање њиховог живота од стране савременика. Тек на крају, када су умирали, помињали су их као у Богу почивше праведнике, и почели да их поштују, али за живота су махом били одбацивани од њихове браће и сестара у Христу. То је тежак пут, али ето и ми се управо овде, у овом храму, учимо да прихватамо једни друге, да трпимо једни друге са свим нашим немоћима. Треба мислити о томе да ми овде и сада на једном сасвим конкретном путу стицања светости – бити заједно, развијати међусобне односе и подносити људе који нам се нађу на путу. Ово је дух хришћанских односа, који ми једва, и са великом муком покушавамо да увидимо, а то ће управо бити тај пут светости, који можда, на крају крајева и некога од нас привести на пут спасења.
Амин.

Оставите Коментар