24.05.2020.

Протојереј Георгије Митрофанов: БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ СЛЕПОРОЂЕНОГ

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Данашња јеванђелска прича нам се чини веона једноставном и јасном. И чудо о којем је у њој речено као да се не издваја од осталих чудеса која је Спаситељ учинио. Чудеса која нису била тако честа, али која су увек имала дубоки смисао. Више од тога, може нам се јавити осећај, да у овој краткој причи Спаситељ као да престаје да буде оно што јесте – једноставно се одазива на молбу човека, који у духовном смислу можда и није тако дубок, нити тако праведан. Све што се дешава у овој причи брвобитно нам говори само о несрећном слепцу, који је много година страдао, просио, тиме изазивао љутњу многих, претрпео доста тога у животу и стога ни о чем другом није размишљао, ни о чем другом није маштао, осим о томе да прогледа. И он као да демонстрира ово покушавајући да узвикне ка Исусу. Притом, он не вапије стога да би му Господ даровао неко духовно савршенство, већ, чини се, има једну једину жељу – да прогледа.

Размишљајући над овим можемо једноставно уздахнути и рећи: „Па, ово нам је све већ познато. И ми смо таквога духа“. И можда је заиста вредно да наш однос са Богом на крају крајева изградимо директно и на конкретан начин – имајући за основу намеру, да се Господ одазове на наше конкретне потребе. Питање о дубини наше вере нека се повуче у други план. На крају крајева, Бог за нас постаје онакав, каквим желимо да Га видимо – свемогући дародавац земаљских добара сваке врсте. Ето то се догодило и са овим, за многе одвратним и арогантним слепцем! Тешко да смо и ми пристојнији. У принципу, ми не молимо од Бога тако упорно оно што желимо. Уосталом, нама чак ни не требају чуда?! Разболевши се, чак и нећемо молити Бога да нас исцели, већ да нам пошаље професионалног и не тако скупог лекара, могућност добре хоспитализације. И тако. Уклања се она унутрашња напетост између нас и Бога – Он нам постаје сродан и близак, људски… Али да ли он уз то остаје и Богочовек?

Међутим ова прича не може за нас бити разрешење за својеврсну профанацију нашег духовног живота, нашег односа са Богом. И Христос чак, не без намере, допушта де се догоди оно што се дешава. И када су сви који Га окружују већ спремни да се замисле над тим да овај чудни проповедник, можда и јесте истински пророк, али најважније је то да је Он исцелитељ. И ми исцелитеље ценимо далеко више него пророке. У овом свету нама је најскупоценије физичко здравље и у првом реду тражимо себи физичко исцељење, а када се исцелимо, можемо и са пророцима мало попричати, ради разноврсности, да изосштримо мало душевне доживљаје.

А одједном, ван сваке повезаности са оним што се догодило, ничим не истичући своје исцелитељство, Христос нас опет враћа на, за нас неугодну, тему вере. Он говори да је овога човека спасла његова вера. Да, људи ништа не знају о духовном животу овога човека и о његовим преживљавањима. А Христос зна све. Он говори речи које у нама треба да изазову скривено, али, на жалост веома схватљиво разочарање. Опет је потребан неки подвиг вере. Не само страдања, него и вера. И ево, постаје очигледно да исцељење слепца није дошло као резултат његових вапаја „Помози!“, чак не ни његових страдања, које је претрпео у своме животу, већ због духовног живота који је осећао, без обзира на неподношљиве услове живота које је имао.

И јеванђелска прича нас поново приморава да се замислимо односно наше вере. Да се замислимо о вери, које изгледа има, али која не узрокује чудеса и која често постаје препрека између нас и Бога, јер наша вера често за свој предмет нема Исуса Христа, већ неко друго божанство. Сматрајући да смо хришћани, ми верујемо како се ствари поклопе, какве околности се задесе и успевамо да, чак и провевши много година у Цркви, да останемо нехришћани.

Свакако, не дај Боже да се нађемо у положају овога слепца физички. Али дај Боже да у своме срцу стекнемо ту дубоку веру, коју је имао овај несрећни, како би данас рекли „инвалид од детињства“, овако страшном ценом, коју је за своју веру платио слепорођени. Јер на крају крајева, сви ми јесмо инвалиди – инвалиди духа, инвалиди вере. Немамо ону истинску веру, онај изворни дух Христов, који у суштини омогућује да се живот претвори у перманентно чудо. Веома често живимо без икаквог уздања на Божије присуство у овоме свету. Не видимо Га чак ни онда када је ту, поред нас.

Нека, дакле, наш духовни вид буде налик на духовни вид овога слепца који је кроз најтеже бреме свога живота, можда, по први пут се сретнувши са Богом, препознао Га и прогледао, што значи да је најбоље могуће схватио свој живот, постао способан да пође за Христом доследно и безрезервно.

Амин.

09.06.2013.

Оставите Коментар