08.07.2018.

протојереј Димитрије Смирнов: ПРОПОВЕД НА 6. НЕДЕЉУ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

Данас нам света Црква предлаже читање из Јеванђеља по Матеју о томе како је Господ исцелио раслабљеног, кога су донели и поставили пред Њега. „И видјевши Исус вјеру њихову, рече одузетоме: Не бој се, чедо, опраштају ти се гријеси твоји. И гле, неки од књижевника рекоше у себи: Овај хули на Бога. А Исус, видјевши помисли њихове, рече: Зашто ви зло мислите у срцима својим? Јер шта је лакше, рећи: Опраштају ти се гријеси; или рећи: Устани и ходи? Али да знате да власт има Син Човјечији на земљи опраштати гријехе; тада рече одузетоме: Устани, узми одар свој и иди дому своме. И уставши отиде дому своме.“

Ово нам је Јеванђеље на велику утеху, јер смо сви ми раслабљени, сви живимо у ово време свеопштих болести и занемоћалости. Двадесети век јесте век раслабљености, када се човечансво тако разнежило и престало да буде способно за подвиг, чак и најмањи. Сваки од нас покушава да се моли, покушава да ма шта учини са собом, да се усмери на неки начин, али увиђа да му ништа не полази за руком и због тога долази до очајања. И од овога не страдамо само ми, већ сво човечанство од севера до југа и од запада до истока. Готово да више уопште и нема подвижника, земља је осиромашила хришћанским подвигом. Зато, када читамо житија светих, чини нам се да је немогуће да људи толико посте, да се тако моле, да чине таква добра дела, чуда. Чини нам се да је то немогуће, јер је то нама немогуће.

А, ето, у хришћанству се све одржава на подвигу. Човек је грешан и да би живео праведно, потребно је да учини подвиг, потребно је да не дозволи греху да делује у њему, већ насупрот томе, да стреми ка врлини. Али човек нема снаге за то, и стога се нервира, љути, очајава – а уопште не треба тако. Наше време је време малих дела, малих подвига. И данашње Јеванђеље нам даје пример.Човек је био раслабљен и ничиме није могао да Богу докаже своју верност: није могао ни да метанише, нити да чита Писмо, ни да путује у света места, нити да се приклања светим моштима. Али је могао да верује. Вера – то је непрекидно усмерење ка Царству Божјем. И ево – када је овај раслабљени прошао тај животни пут који му је Бог одредио и потрпео на њему, Господ, видећи његову веру, подигао га је са одра болести.

Ово нам Јеванђеље даје наду. Оно говори да чак и оно батргање, које ми чинимо на духовном попришту, није узалудно, је оно показује Богу нашу намеру. И ни у ком случају се не треба предавати због тога што смо тако раслабљени, јер Господ и не тражи тако много од нас, знајући да ми заправо нисмо ни способни ни за шта велико. А како онда да живимо? На који начин треба да се пројави наша вера? Ево једноставног примера: Почиње киша, а ми немамо ни кишобран, ни кабаницу, а нигде у близини нема дрвета под које би смо могли да се склонимо. Преостаје нам да идемо и трпимо. И то је управо наш задатак. Ми не можемо ништа: ни себе да управимо, нити да заштитимо себе од греха; у нашој души делује сваковрсно зло, и ми нисмо у стању да ово исправимо, очистимо, да се потрудимо над собом. Немамо духовне снаге да ово учинимо. Зато морамо да трпимо: и спољашње околности, и саме себе. И овим трпљењем ћемо „спашавати душе наше“, односно, постепено их стицати за Царство Небеско.

Треба, без обзира на све, ићи хришћанским путем. Макар и најситнијим корацима, али непрекидно стремити ка Царству Небеском, постојано га желети, постојано веровати да ће доћи време и Господ ће нас подићи на само Њему знан начин. Јер Господ ово и жели, али Он чека и на нашу намеру. Како је говорио св. Јован Златоусти: „Господ и намеру целива“, односно поздравља. И управо ради ове намере, ради тога ка чему је устремљена наша душа и ради нашег трпљења, Господ ће нас и подићи.

Апостол Павле каже: „Имамо пак различите дарове по благодати која нам је дата (односно, свакоме од нас је дарован неки дар од Бога, и овим даром треба послужити Богу; апостол овде набраја превасходно службе у Цркви, али уколико је читав наш живот оцрковљен, нда ма шта да радимо, тиме ћемо служити Богу, наше ће дело бити служба у Цркви): ако је пророштво, нека је по мјери вјере; Ако је служба, нека је у служењу; учитељство, нека је у учењу; Ако је тјешитељ, нека тјеши; који даје, нека даје искрено; који управља, нека је ревностан; који чини милостињу, нека чини радосно. Љубав да не буде лицемјерна. Мрзећи зло држите се добра.У братољубљу будите једни према другима њежни; чашћу чините једни друге већим од себе. У ревности не будите лијени: будите духом ватрени; Господу служите. Будите у нади радосни У невољи трпељиви, у молитви постојани. Помажите светима у потребама; будите гостољубиви. Благосиљајте оне који вас гоне, благосиљајте а не куните. Радујте се са радоснима, и плачите са онима који плачу. Будите једне мисли међу собом. Немојте гордо мислити, него се дружите са смиренима. Не сматрајте сами себе мудрим. Никоме не узвраћајте зло за зло; настојте добро чинити пред свима људима. Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте мјесто гњеву (Божијем), јер је написано: Моја је освета ја ћу вратити, говори Господ. Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га; јер то чинећи згрнућеш живо угљевље на главу његову. Не дај да те зло побједи, него побиједи зло добрим.“ Рим ( 12, 6 – 21)

Апостол Павле нам излаже читави програм, али нам он не говори: чините хиљаде поклона дневно или: не једите ову или ону храну, постите недељама. А шта се захтева од нас? Да будемо нормални људи. У данашње време има јако мало поузданих и верних људи, на које се можемо ослонити, којима кажеш нешто и они то и учине, како си их и замолио, не размиљајући због чега, не склањајући се никуд, не чинећи ма шта по своме. И ево у датом тренутку, у овим годинама двадесетог века, у којима нам је по промислу Божјем допало да живимо, треба да се више од свега потрудимо да будемо нормални људи, и то ће, на фону свеопштег раслабљења и свеопште немоћи да се учини ма шта добро, већ бити подвиг.

Данас на пример, уколико желиш да нешто наручиш. Можеш платити било колико – неће ти урадити квалитетно. Човек више не може ни да се потруди како треба, не може а да није неодговоран на послу, не може да се посвети васпитању деце. Све се распало, све се срушило, јер душа више не представља чврсту осовину, већ је постала као нека вуна, ваздух, кишмиш. Све се помешало у неку безличну масу. А ми треба да из себе, из ове каше, изградимо нешто што макар у основним цртама подсећа на пристојног човека.

Видите да апостол Павле не захтева од нас ништа натприродно, не говори нам: премештајте горе, нараните гладне помоћу пет хлебова или раздајте све што имате – ми нисмо способни на то. Али да будемо макар нормални људи, на које се може ослонити, који нису склони преварама, нису груби, не сплеткаре, који нису покварени, који се увек добро владају – макар да ово постигнемо, да имамо добро осведочење од споља. И нека са тачке гледишта свеопштег хришћанског идеала праведности нисмо ни близу савршенства, али на општем плану потпуне раслабљености ово ће већ бити нешто прелепо и то ће већ бити подвиг.

Стога је неопходно да се стално учимо трпљењу. Оно треба да постане наша главна врлина. Као што је и Господ рекао: „Трпљењем својим спасавајте душе своје“. Пре свега треба да научимо да трпимо сами себе, јер нам страсти које вру у нашим душама, често узрокују највећа страдања. И уколико немамо снаге да победимо ове страсти, треба да им макар не дамо на вољу, да не дозвољавамо да се оне пројаве, већ се треба постарати да свим снагама трпимо, свакако, уз Божју помоћ, јер је ово могуће учинити, једино призивајући Бога у помоћ. Ето, на пример, нешто ме раздражује, нервира, хоћу да кажем томе човеку – али, траба се обавезно уздржати: „Господе, помози ми!“. Тада, када научимо да се уздржавамо у речима, већ ћемо научити да се уздржавамо и у мислима: „О, Господе, о чему ја размишљам?! Опрости ми грешном. Како сам уопште допустио себи овакву мисао?“ И непрекидно овако, трпећи себе, усмераваћемо се ка Небеском Царству.

Господ зна нашу немоћ да извршимо велики подвиг, али и ради овог малог, он ће нас подићи. Ово је порука данашњег Јеванђеља. Господ, видећи веру њихову, рече: „Устани, узми одар свој и иди дому своме“. А где је наш дом? У обитељима Оца Небеског. Господ нам није дао веру да би смо је ми изгубили на путевима и стазама овога света, већ да би нас она привела дому, Оцу Кога смо сви ми напустили својим гресима, Кога смо сви ми заборавили, Кога нико од нас не осећа.

Ми живимо само за себе: имамо одређене планове, испуњавамо одређене задатке, али заборављамо оно најважније: од ових послова, од овог дрвећа, ми не видимо шуму, заборављамо због чега живимо. А треба се опомињати тога да ма шта да радимо, ма где да живимо, ма чиме да смо заузети у датом тренутку, требало би да свој живот посвећујемо Богу. Све треба чинити ради Господа. Једеш ли, једеш ради Господа и то ти даје меру у храни. Када си већ појео колико ти је довољно, заустави се, јер, може ли се ради Господа преједати? Седиш, разговараш са човеком, а затим увидиш да си почео да осуђујеш – поново се заустави, јер свакако да се са човеком може поразговарати у славу Божју, али да ли се може у славу Божју и осуђивати? И тако у вези свега.

Наш подвиг треба да се састоји у овој непрекидној контроли над собом. Пошто нас нико није васпитао, а нико нас и није могао васпитати, јер родитељи наши нису били побожни, они су се давно одрекли Бога и нису нас могли ничему научити. Добро је уколико су нас мама или тата бар научили „Оче наш“, а већину смо све учили сами. Стога и треба да се непрекидно бавимо тим самоваспитањем, а не да живимо пасивно. Управо у том усмерењу ће се и састојати наш подвиг и наш труд неће бескорисно пропасти. Један велики подвижник је још пре 1600 година рекао: „Ми смо испунили Божје заповести, а они који ће живети после нас испуњаваће половину“. Његха су упитали: „А они који буду живели у последња времена?“. „Они“, каже, „неће испуњавати ни једну заповест Божју, али ће у свету бити толико невоља, да уколико их само претрпе, онда ће нас по побожности превазићи, и пред Богом ће бити изнад нас“.

Уколико ми, будући тако раслабљени, тако неуки у Православној вери, тако развраћени и глупи ипак почнемо да се трудимо ради Господа, уколико трпимо ради Њега, ради Царства Небеског, Господ не само да ће нас увести у Царство Божје, већ нас и поставити изнад многих подвижника који су живели пре нас. Стога што се од болеснога мање тражи, а Господ је дошао да спасе грешнике, а не праведнике. Ми (сами) ништа не можемо; неки се само труде са спасу своју децу, унуке – треба макар самога себе спасити, једног човека. Ово је наш задатак и идући по воме путу, може се веома успети, јер Господ не узима од нас наду – погледате, Он је, пак, раслабљенога исцелио?

И ми смо сви тако раслабљени, да не можемо сами прићи Богу, нас обавезно треба неко да принесе. Па и у храм као да нисмо ми сами од себе дошли, па чак и не знамо шта нас је довело ту. Ради чијих молитава смо се нашли овде и ради чијих молитава смо добили дар вере. Ми нисмо ни дланом о длан лупили да би смо проншли веру, да би је стекли. Читаш о томе како су раније људи тражили истину: ишли, тражили, изучавали, док је на крају нису нашли. Нама је, пак, све дато, као да нам је с неба пало, а ми узели и поверовали. Због чега? Како? Зашто? Ево на пример ти и твој сусед, тешко да је живот вас двојице једнак: његови родитељи су такви, а твоји овакви; или су из истог села, али он је пошао да пије пиво, а ти си пошао у храм. Зашто се то тако догодило? Какав те Божји пут? На који нас је начини Господ изабрао? Ово ће нам бити јасно након смрти, тада ће нам бити јасно зашто се тако догодило.

Многи људи иду у цркву, стоје на служби и готово ништа не разумеју; па шта их је онда довело? Други долазе и говоре: „Желим да се крстим“. Питаш га: „Зашто ти је ово потребно?“ Он одговара: „Не знам, једноставно желим и то је то.“ Откуда да стреми томе? Да је изразио жељу да поједе, попије, да се одене, да оде некуда да прошета, то би било разумљиво. Али да се крсти? Он чак ни не зна шта је то крштење, не зна какве се обавезе на њега налажу, не зна шта треба да чини након крштења, а жеља да се крсти већ се појавила. Мозак се креће у свом правцу, а срце већ жели. Како? Зашто? Није познато.

Уколико све време будемо усрдни у трпљењу, Господ ће нам послати благодат и оснажити нас, и дати нам храброст, јер се сав наш поглед састоји у једноме: ми треба да проживимо овај живот. Господ нам је дао живот и он је веома тежак. Многи људи имају тако неподношљиве невоље да помислиш да су твоје заправо невољице, да то није ништа у поређењу са његовим. А ето људи трпе. И проживети овај живот и остати веран Богу, стећи смирење, односно сагласити се са овим крстом – само се на тај начин може спасити. За нас другога пута нема, јер смо сви ми раслабљени. Господ и Света Црква нас утврђују у овом малом подвигу. Амин.

Оставите Коментар