19.11.2017.

протојереј Димитрије Смирнов: ПРОПОВЕД НА 24. НЕДЕЉУ ПО ДУХОВИМА

 

Епизода о којој приповеда данашње Јеванђеље не налази се само код апостола Луке, већ и код апостола Матеја и Марка. Очигледно да је ова јеванђељска прича веома важна за нашу побожност, будући да је Бог тако устројио, да читајући Јеванђеље, три пута наилазимо на њу.

Једном је Господу дошао старешина синагоге, по имену Јаир, и замолио да исцели његову кћи јединицу, која је била на самрти. При томе није молио просто, већ павши пред ноге Исусове. Господ је био окружен великим мноштвом народа, који се тискао и гурао око њега. У овој гомили је била и жена која је 12 година страдала од своје болести. У своме уму и срцу она је одлучила да уколико се макар дотакне краја одежде Спаситељеве – исцелиће се. И она је пришла одостраг и дотакла се, а Господ, свевидећи Господ, упитао је: „Ко ме се то дотакао?“ Тада „кад видје жена да се није сакрила, приступи дрхтећи, и паде пред њим, и каза му пред свим народом зашто га се дотаче и како одмах оздрави. А он јој рече: Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је; иди у миру“.

Тада Јаиру прилази неки човек и саопштава му да му је ћерка већ умрла и говори: „Не труди учитеља“. Овде Господ изговара чудне речи: “Не бој се, само вјеруј, и биће спасена“. Дошавши у Јаиров дом, Господ „не допусти никоме да уђе осим Петру и Јовану и Јакову, и дјевојчином оцу и матери. И сви плакаху и јаукаху за њом. А он рече: „Не плачите, није умрла него спава. И подсмијеваху му се знајући да је умрла. А он изгнавши све, узе је за руку и зовну, говорећи: Дјевојко, устани. И поврати се дух њен, и устаде одмах; и он заповједи да јој даду да једе. И задивише се веома родитељи њени. А он им заповједи да никоме не казују шта се догодило“. Никоме. То што се догодило само је за оне који верују, а осталима није потребно да то знају јер им је бескорисно: они ће се свакако смејати, неће веровати и потребоваће доказе.

Ова епзода показује на који начин можемо задобити исцељење од наших болести. У Јеванђељу се говори о телесној болести: о исцрпљујућем крвоточењу – како је речено, жена је све своје имање потрошила на лекаре и ништа јој није помогло; и о васкрсењу оних који су већ умрли. Али ево ми смо овде сви крвоточиви: Наша душа крвари јер је пуна греха и болести. Још је и добро уколико ми у себи видимо ове болести, али много тога и не видимо. У тој мери смо се сродили с грехом да више не знамо где је грех, а где наша бесмртна душа. Некима је душа потпуно мртва, а они то не осећају – човек се напреже да гледа у своју душу и не види тамо грехе. Питаш га: „Какве грехове имаш на савести?“, а он слеже раменима и каже: „Никакве“. Ово није потврда да грехова нема, већ о томе да је његова душа мртва. Уколико парализованог човека убоду иглом и кажу: „Осећаш ли шта?“ он одговара: „не, ништа не осећам“, јер је његово тело обамрло. Исто тако и душа може обамрти и ништа не осећати.

И ето, Господ је исцелио болесну и васкрсао умрлу. Ове две епизоде следују једна за другом, и у суштини у њима се говори о истоме: о томе да свако од нас може да се исцели и да васкрсне, само уколико то истински зажели. А да би се то остварило, треба чврсто веровати да су васкрсење и исцељење могући. И Јеванђеље нас уверава у то. Било је на милионе таквих случајева и они се свакоднебно понављају: човек долази у храм, сав изранављен, болестан од греха, умрле душе, а реч Божја се дотакне његовог срца и његова савест се буди. И уколико је сам човек не ућутка, савест почиње да га преображава. Она му говори: срамота је тако поступати, није добро, идеш против Бога, против самога себе. И тада човек већ почиње да поступа, не по својим жељама, него по савести. Тада њен глас почиње да одзвања све јаче и јаче, и човек почиње да у себи види све више и више грехова. Многи се чак и чуде: док нису ишли у цркву као да су били бољи, а када су почели да иду постали су гори. Не, није тако. Једноставно, раније у себи ниси видео грехове, а сада видиш, и то све више и више. Зар сви они који више виде, постају све више слепи? Свакако да не.

Јаир и болесна жена су пали пред Исусове ноге. Шта то значи? Значи да су се смирили пред њим и молили га из све дубине своје вере. Жена чак није ни молила, већ само веровала да уколико Га се дотакне, оздравиће. Господ је свакако осетио ову њену веру и зато рекао: „Вера твоја спасла те је, иди с миром“. Уколико и ми будемо на овај начин припадали Богу, смиравајући се пред њим и молећи га са чврстом вером: Господе, очисти ме од грехова – Господ нас може исцелити од грехова.

Често човек који редовно иде у храм почиње да се каје за једне те исте грехове. Зашто се ово дешава? Зашто се не догађа исправљање човека? Шта се променило? Можда је Јаир био мање грешан него ми? Не, он је био исти такав грешник. Можда се Христос изменио? Можда је Бог постао другачији? Не! У писму је речено: „Исус Христос је исти јуче, данас и у векове“. Бог се није променио. А шта се променило? У чему је разлика између нас и Јаира или ове болесне жене? Они су хтели да се ослободе: једна од болести, а други је желео да избави своју кћер од смрти, док ми не желимо да се избавимо од грехова, не желимо да се избавимо од вечне смрти. Ако тако можемо да кажемо – ми пљујемо по својој души.

Ми, например, добро знамо шта је штетно по нашу душу – и то не зато што нам је баћушка то рекао, већ по савести и по последицама које грех оставља на нашу душу. Све ми знамо, али ипак, Царство Небеско и духовни живот су нам тако непознати, а грех тако привлачан, да нам је ближи и слађи. Зато се ми умом кајемо, схватајући да је то што чинимо грешно, зло, лоше, а на самом делу нема жеље да се избавимо од греха. Зато се и не избављамо. Не зато што Бог одуговлачи, што не жели да нас очисти. Господ жели да се сваки човек спасе, да од скота постане човек, али уколико сам човек то не жели, уколико он проводи скотски живот, тада Бог не може да човека измени силом. То треба да буде обострано дело, мора да постоји човекова жеља и тада ће већ доћи помоћ Божја.

Симеон Нови Богослов говори: Најстрашнија јерес свих времена је мислити да не можемо достићи чистоту и светост древних отаца. А Преподобни Серафим каже да нам у борби са грехом недостаје једино одлучност. Наша се воља никако не бори са грехом, никако не жели да остави грех и сва је ствар у томе. Зато ми сами себи опраштамо, сами себи олакшавамо, сами себи снисходимо. Нисмо у стању да греху кажемо „не“. Зар нам није досадило да на исповести годинама понављамо једно те исто? А уколико би свако од нас откривши неки грех у себи, свако јутро, док почиње да чита правило, или након њега, падао на колена пред икону и молио: „Господе, желим да се ослободим овога, помози ми, искрено те молим, мрзим тај грех“, Господ би нас избавио и од злобе и од зависти и од гневљивости и осуде и од свих грехова од којих је саткана наша душа. Али пошто ми тако волимо да осуђујемо и да се преузносимо, волимо сујету и празнословље, волимо да пројављујемо своју вољу и да у својој глави држимо свакакве нечисте мисли и да се њима наслађујемо онда нам ово пристрашће према греху, ова љубав према њему и не допуштају да се избавимо од њега. Зато ми и годинама болујемо и уопште не желимо да се исцелимо.

Јеванђеље које смо данас читали носи нам поруку да је исцељење од греха могуће. Свакако да се оно дешава на тајанствен начин и не може да буде удео свих. За ово исцељење је неизоставно потребно молити се Богу, разговарати са њим насамо у клети своје душе. Треба Га непрекидно молити, јер сву дубину грехова нико не може знати, само Господ Бог и ми сами. И уколико пред Богом паднемо у пепео и молимо: Господе, исцели! И након такве ватрене молитве Га додирнемо, приђемо да се причестимо, Господ ће нас исцелити својом благодаћу. А уколико не будемо имали такву молитву, причешће ће нам бити на суд и на осуду.

Који је поента да ми само набрајамо грехе: грешан сам у томе и томе… То није покајање, то је само набрајање. Покајање је када човек одбацује грех од себе и тада га благодат Божја уништава. Зашто је у Руској Православној Цркви настао обичај да се пред пришешћем обавезно треба исповедати? Зато што када се кајемо, износимо грех из своје душе, исповедамо, онда Божија благодат, ван наше душе, уништава овај грех. А уколико ми просто само именујемо грех, онда он ипак остаје са нама. А уколико грех остаје у нашој души, уколико га не одбацимо, тада Божански огањ спаљује нашу душу. Зато и апостол Павле говори: „Зато су многи од вас немоћни и болесни и много их умире“. Зато што се причешћујемо недостојно, без покајања.

А неки кажу: па грешан сам у свему, али ништа посебно. И такви прилазе чаши. И шта се дешава? Да ли то користи њиховим душама? Не, имају чак и штету, јер савест бива сажежена. Ако човек почне да се причешћује без покајања, једноставно зато што је недеља или неки празник, он чак губи свест о томе зашто се причешћује. Зашто? Зар само да би се причестио? А уколико га свештеник не причести он бива увређен и то већ постаје сведочанство да човек нема ни смирења ни свести о томе чему се намерио да приступи. Просто је створио себи навику да се причешћује, а нема никаквог духовног узастања. Напротив. Све дубље и дубље се погружава у дубину ада.

Симеон Нови Богослов таквима говори: На земљи ти се причешћујеш, али на Небу не. У човеку се не догађа сједињење са Богом. А уколико душа не може да прими Божију благодат, значи да је испуњена грехом, а нема покајања. Једино нам покајање може пружити могућност да се приближимо Богу. Покајање није пребрајање по својим гресима. Покајање је измена читаве структуре свога живота, мисли, срца. Ово означава да ћемо Богу дати обећање од самог тог тренутка, да ћемо исправити свој живот у односу на оно у чему смо се покајали. Ето, тада причешће постаје извор те оживотворавајуће силе која нам даје могућност да победимо грех. Уколико би делали на овај начин, исцељење би се десило у тренутку, као што се десило и у случају крвоточиве жене. И да је она раније одлучила да се обрати Господу са речима: Господе, исцели ме! Раније би се и исцелила. Али њој је било потребно дванаест година боловања и губитка читавог имања. Шта је све претрпела!

А и сви људи обичн чине тако: Иду тамо-амо по свету, живе, жене се, разводе, рађају децу, препиру се, зарађују новац, губе га, купују ма шта, сујетују, сујетују… а онда живот почиње да пропада. И када је човек већ сасвим уништен и када заправо нема где да оде, он долази у храм и говори: Господе помагај! Господ ће свакако помоћи, уколико овај вапај иде из дубине душе, ако заиста јесте жеља, а не: можда ће ми помоћи. Ако заиста постоји силна жеља, ако човек заиста припада Богу, Милостиви Господ жели свакоме да помогне. А уколико нема жеље, питање је зашто уопште ићи у храм? На пример, ми смо сви дошли у храм. Зашто смо дошли? Ако не желимо да се очистимо, која је сврха нашег доласка? Јер Господ није основао Цркву само због тога да би смо крстили децу, опојали покојнике, венчавали се и давали имена за помињање. И кинези се моле за своје умрле, и јапанци. Брак постоји и код муслимана и готово сви народи у разним религијама на неки начин посвећују своју децу богу. Али ни једна религија осим православног хришћанства не даје човеку могућност да се сједини са Богом.

Нама је дата ова могућност, а до сједињења не долази. Чиме се ми онда разликујемо од муслимана? Ничим! Каква нам је вера? Испада да је попут муслиманске: испуњавамо некакве прописе, а нема живе свезе са Богом. А то што ми имамо, јесте непроцењиво богатство! Господ нам даје могућност да се ицелимо, да се преобразимо, што нећемо наћи нигде, ни у једној религији, а ми то не користимо. Господ је на земљу донео благу вест, како од грешника постати свет. Он је сам показао овај пут. Овај је пут веома компликован и тежак, зато га је Господ и назвао уским путем, али он ипак постоји и уколико не желимо ићи њиме, једноставно узалуд идемо у цркву. Наше иђење у цркву нема никаквог смисла уколико не долази до моралног преображаја, уколико свакога дана не постајемо бољи, чистији, светији.

Ето чему треба да стремимо. А ми стремимо томе да у нашем животу све буде добро. Стремимо чисто спољашњем благостању: да нас ништа не боли, да нас нико не увреди, да имамо довољно новаца, да би нас сви сажаљевали, волели и прихватали, да идемо у госте, да би нам живот био узбудљив и интересантан. Али, зар је Господ пролио Своју Крв да би ми безбрижно проводили време? Свакако да не. Хришћанство захтева подвиг. У Цркви је обичај да око врата носимо крст. И на храму је крст, унутра где год да погледаш – свуда крст. Ово нам напомиње шта је уствари хришћанство. Хришћанство је распеће, проливање крви, а ми желимо културан, безбрижан живот, да нам све буде потаман. Каква је овде сагласност? Нема никакве сагласности. Хришћанство је страдање које добровољно узимамо на себе, то је жеља да се грех заједно са месом, заједно са крвљу истргне из душе. Ово је веома мучно, а ми не желимо да страдамо. Зато је наше хришћанство попут балона, попут мехура од сапунице. Ничиме се не разликује од самодовољнога баптизма, нити од глупог јеховизма, нити од занешењачког пентикосталства. Јер, уколико нема брбе са грехом, односно онога што је смисао Православља, значи да ни истинско Православље не постоји у нашем животу. До Православља треба још много да узрастамо. Данашње Јеванђеље нас учи на који начин да то чинимо. Морамо да се непрекидно молимо Богу – не да само ишчитавамо молитве, већ да се молимо! И у јутарњем и у вечерњем правилу има тако много молитава у којима се говори о покајању, о промени живота. Али због тога што их просто механички ишчитавамо, ове речи за нас не постају молитве. Зато и не долази до преображаја. Уколико би смо читали само молитве светог Јована Златоустог, двадесет и четири молитве, на сваки час дана – само њих! – у њима имамо све што нам је потребно. Али пошто их ми читамо механички, тек да их прочитамо, немамо никакве користи од њих. Зато је безусловно потребно да се молимо од свег срца, да у молитву унесемо и ум и вољу и жељу, да заиста желимо да испунимо све што је тамо написано и да исправимо своју душу на тај начин. Када Господ види нашу жељу рећи ће нам: иди с миром, вера твоја спасла те је. Јуче си био гори од скота, а данас ћеш бити човек – већ данас, уколико то само зажелиш из дубине душе.

Уколико се помолиш из дубине душе, Господ ће све дати. Зато што уколико он види да се човек искрено моли, а не да просто испуњава некакву дужност ишчитавајући одређен број речи; да човек жели, али не на речима: „ох, опрости, нећу више“, а сутра да чини то исто, већ да заиста жели да се исправи, Господ му одмах помаже. И уколико свакога дана молиш за исправљење и желиш да се исправиш тако силно као што је Јаир желео исцељење кћери и као што је болесна жена желела да се исцели од своје болести – исцелићеш се. Ето нам примера. Да ли су се они исцелили? Да, исцелили су се. И после њих се већ исцелило на милионе људи. Да се они нису исцелили, нико не би ни долазио у Цркву. Зашто у недељу ујутро ићи негде на крај света, зар није боље спавати у постељи? Али људи ипак долазе – значи да им Господ помаже. Јасна је ствар да на суви извор нико не долази на воду. Ето, на крају и ми требамо да искористимо ову милост Божју. И данашње јеванђеље нас учи управо томе. Амин.

Храм у част Возвижења Часнога Крста, 19. новембра, 1989. г.

Оставите Коментар