[dropcap letter=“И“][/dropcap]сповест, покајање, јесте једна од црквених тајни. Када се исповедамо наглас пред свештеником, ту је невидљиво присутан сами Господ Исус Христос, Који прима ову исповест, и Који зна све наше грехове боље него ми сами, зато што ми, на жалост многе ствари и не примећујемо – у тој мери смо се навикли на грех, да нам се он чини сасвим обичним начином живота.
Често уопште и не знамо да се исповедамо, а исповест се уопште и не може научити, јер је однос са Богом свакога од нас другачији. Бог је увек исти, Он се не мења, јер је Бог највеће могуће савршенство. Онакав какав је био пре хиљаду година, такав је био и пре милијарду година, а исти ће остати и за милион година. Човек се, пак, мења и сви су људи различити: разликујемо се карактером, васпитањем, условима живота, полом, здрављем, бојом очију. Ове различитости условљавају наш лични однос са Богом. Свако се моли другачије, свако осећа Бога другачије, свако се исповеда другачије. Постоје само одређене заједничке црте: као што сваки човек има одређену количину костију у телу, свако има главу, руке, ноге, што нам је свима заједничко, исто тако постоје и нека заједничка правила за исповест.
Некада давно је покајање било јавно, пред читавом Црквом, али то данас једва да би ко могао да поднесе, и једва да би ко могао да саслуша спокојно, не саблазнивши се и не осудивши. Зато је овај обичај нестао и већ више од хиљаду и по година, људи се кају за своје грехове индивидуално, на исповести, у тајном међусобном разговору. Међутим, овај разговор често прелази у нешто друго и тајна покајања не остварује свој циљ, зато што не схватамо да се не исповедамо свештенику, већ стојимо пред Богом. Свештеник понекад постаје препрека за нас за време исповести, зато што нам сметају свакакве смућујуће мисли и ми заборављамо да смо пред самим Богом, а свештеник је ту само сведок, представник Цркве, кроз коју Господ раздаје благодат и мир.
На исповести је неопходно да стојимо као на Страшном суду и зато се на налоњу постављају крст и Јеванђеље. Јеванђеље у себи има реч Божју, односно реч живота, а крст нас подсећа на ону жртву коју је за нас на Голготи принео Христос Спаситељ. Ова два символа означавају самога Христа, објављују да Он сам овде невидљиво стоји.
Зашто се Господ не открива свакоме од нас? Зар му не би било лакше да нам покаже Свој лик? Да на пример стане поред налоња. Господ не чини ово јер виђење самога Бога нико не би могао да издржи. Када је на Таворској гори Господ показао ученицима своју славу, они су ничице пали, бацили се на разне стране од сијања божанства, што се и изображава на древним иконама. Човек је грешан и он не може видети славу Божју, он бежи од ње. Као што од упаљене свеће или лампе тама одмах бежи, тако и ми, грешни људи, не можемо созерцавати славу Божју.
Ако би нам се Господ, који је невидљиво присутан, показао, не би смо могли да останемо на том месту, или би побегли или сагорели. Зато нам Он, по Својој милости, не објављује Себе, премда се неким подвижницима вере, побожности, људима духовно узвишеним, Господ понекад откривао на видљив начин. Ми знамо да се светом Серафиму Саровском Господ јавио на Светој Литургији – и преподобни Серафим, који је од детињства васпитан у вери и од младости живео у манастиру, извршавајући подвиге молитве и поста, видевши Христа Спаситеља, скаменио се, није могао да служи, увели су га у келију и након тога виђења он дуго није био у стању да говори. А шта би тек било са нама грешнима?
Али, ако ми и не видимо Самога Господа, ипак су пред нама крст и Јеванђеље, икона Спаситеља или Богородице. А Њена икона је увек и Христова икона, јер Га Мајка Божија држи на рукама. На неким Њеним иконама, као на пример на Богољубској, Господ се не изображава, али свеједно Он увек невидљиво присуствује на њој, Својом светлошћу, која просвећује све. И икони Богородице се може обраћати исто као и Самоме Спаситељу, јер је она образ невидљивог Божјег присуства. Зато треба да смо у трепету када приступамо исповести, треба да осетимо страхопоштовање пред присуством Божјим, а не страх пред човеком. И уколико се научимо да увек осећамо Његово присуство, тада ће наша исповест да постане права, и више нас неће занимати коме се исповедамо и шта ће о нама да помисле – једино ћемо тежити да очистимо своју душу, да је очистимо пред Богом.
Долазећи на исповест, треба да имамо на уму да не долазимо ради разговора са свештеником о својим животним проблемима и бригама, већ приступамо страшној тајни: присуствујемо на Страшном Суду. Господ зна све наше грехове, немоћи, лукавство, сумњу, малодушност, многобрижност, себељубље, сентименталност, лењост за молитву, лењост за добра дела. Господ зна како нам се не чита Свето Писмо, како нам је тешко да стојимо у Цркви; зна да ми врло често ништа не схватмо у богослужењима, зна да нас уопште не занима духовни живот, заповести Божје; да се чак и у породици уједамо попут паса; непрекидно осуђујемо једни друге, ако не речима, онда свакако у мислима; завидимо, говоримо лоше једни о другима. Господ зна да смо ми непрекидно незадовољни нашим животом – ништа није онако како би смо желели да је – и да користимо добра која нам Он шаље, као да нам она по праву припадају, премда нисмо заслужили ни сунце ни небо, ни дрвеће нити икакву природну лепоту. Достојни смо једино казне, а желимо да са нама поступају са уважавањем. Све то Господ зна.
Неко ће рећи: Ако Господ све то зна, зашто се онда исповедамо? Да, Богу свакако то није потребно, али је потребно нама. Исто тако је и Црква потребна само нама, Господ ју је основао ради нас, да би нас спасавала. Христа тако и зову: Спаситељ. Од чега Господ спасава? Зашто је уопште и дошао на земљу? Господ није дошао да нас спасе од разних неповољних околности, тешкоћа или болести, већ од греха. И уколико ми не долазимо у Цркву да би смо изменили свој греховни живот, већ из других разлога, онда уопште и нисмо хришћани и не припадамо Цркви. Црква постоји једино због тога да би нас спасла од греха.
Ово се спасење савршава најпре у светом Крштењу. Када је човек поверовао у Бога и жели да напусти свој пређашњи живот, у знак тога он се погружава у бању крштења и тада му се опраштају сви греси. Човек тада постаје као дете и може почети нови живот. Аи ни оне који су давно крштени и од тада до сада ко зна где ходили и ко зна шта радили (ово је непознато људима, али Богу и ономе који је грешио је познато), Господ не одбацује. Ради њих је дато покајање, које је уствари као друго крштење. На исповести човек, као и на Крштењу, може започети нови живот. Доћи и рећи: „Госпде, све знам; живео сам сам неразумно, глупо, губио сам се, губио сам душу. Од сада ћу живети по Твојим заповестима. Кајем се за свој прошли живот.“ Кајући се за е и те конкретне ствари.
Због чега је неопходно именовати учињене грехе? Зато што ако неко долази на исповест и говори: „Грешан сам у свему.“, то је исто као да је рекао: „Нисам ништа сагрешио.“. Уколико свештеник пита таквога човека: „А шта си ти то «све» сагрешио?“, он одговара: „Не знам.“ Као, грешан је у свему, а у ствари, није ни у чему. Човек ни не схвата шта је то грех у његовом животу, и зато не зна ни како да се поправи. Овде је јако важно да се схвати, шта је то уопште грех. Ми обично мислимо да је грех, ако некоме нешто напакостимо. Свакако, и то је грех. Али грех не мора бити само одређени поступак – и рђава мисао и лоша осећања такође могу бити грех. Грех такође може бити и одсуство одређених поступака. Човек, например, говори: „Ништа лоше нисам учинио.“, али то никако није довољно да би се спасао.
Наш главни грех није у томе што чинимо рђава дела, већ то што наш живот протиче потпуно одвојено од Бога; у томе што између Њега и нас нема никаквих узајамних односа. Краће речено: то што је наш живот безбожан, што у њему нема места за Бога. Постојимо сами за себе: моја жена, моја деца, мој стан, посао, ето мог веша, пекаре – то је видокруг нашег битисања. А где је ту Бог? Понекад неко од нас, једном недељно долази у цркву и тада се опомиње Бога, покушава да се моли; или отвори неку духовну књигу или Свето Писмо; или се помоли ујутро и увече: пет минута ујутро, десет увече. И то је све, у томе се састоји наш духовни живот. А све остало? Све остало јесте – грех. Без обзира на то да ли сабирамо поштанске марке, пијемо водку или једноставно шетамо кроз шуму. Уколико шетајући шумом заборавимо на Бога, онда је то већ грех.
Грех није обавезно када некоме нанесемо зло; то је одвојеност човека од Бога. А на који се начин човек одваја од Бога, да ли уз помоћ ракије или играјући карте или другачије, то већ није тако важно. Није најважније ради ког преступа човек седи у затвору, најважније је да је у затвору, да је одвојен од света. И нас сваки грех одваја од Бога. Шта је дакле циљ хришћанског живота? Ради чега је Господ основао Цркву? Због тога да би ми кроз Цркву читаво свој живот привели Њему. Да би све што чинимо, или мислимо или говоримо било у Богу. Управо ће таква усмереност нашег живота бити пут у Царство Небеско.
А ми на жалост, само искориштавамо Бога. Неко нам је умро, значи треба да га опојемо; неко се родио, значи треба га крстити; разболели смо се – треба читати молебан; имендан ми је – треба се причестити. А зашто тек за имендан, зашто не већ у следећу недељу? Зашто је једна Литургија лошија од друге?
Наш се духовни живот одвија од случаја до случаја, од догађаја до догађаја, с времена на време. Такав наш однос према Богу јесте грех, јавна срамота. Замислимо шта би било када би Господ нама давао сунце тек с времена на време. Ето, допустимо да се угасило на недељу дана и да почне да светли тек у наредну недељу. Након таквог гашења сунца не би остало ничег: ни воде, ни земље ни птица ни звери. А Господ је неуморан у Својој бризи о нама, без престанка управља свима процесима који се дешавају на земљи и захваљујући томе, ми живимо. Наш живот у целости зависи од Бога, а наш однос према њему је ружан, јер не умемо ништа да ценимо, умишљамо да се све подразумева само по себи.
Та наша одвојеност од Бога јесте грех, како би смо рекли, на општем плану. Постоје и појединачни греси, јер сваки пут када начинимо неки грех, ми се тиме одвајамо од Бога. Зато, да би смо довели наш живот у какву-такву нормалу, треба непрекидно стражити над душом, непрекидно држати чисту савест. Ако осетимо да нас савест прекорева за нешто, треба се кајати пред Богом и молити опроштај. Али не због тога да би смо исто то чинили већ следећег дана. Ако човек схвати да чини нешто лоше, ако, читајући Свето Писмо, увиди да су му дела супротна са Божјим заповестима, треба молити Господа да нам да снаге да више не понављамо грех.
Схватио си да је оно што чиниш грешно, дакле треба прекинути са тим. Или, ако си схватио да је то што не чиниш грех, треба почети чинити то. На пример: долази човек и каже: „Ретко идем у цркву“. Да, то што не идеш стално, сваке недеље, у цркву, јесте грех. Али уколико излазећи са исповести, не донесеш одлуку да од тог дана почнеш да редовно идеш у цркву – у том случају није дошло до покајања. Буде да је човек свестан да греши, али ипак наставља да чини то исто. Тако он постаје противник Божји.
Да се и са нама не би догодило исто, потребна нам је редовна исповест. Потребно је да са сваком исповешћу начинимо корак на путу ка Царству Небеском. Ако наш живот протиче у овом духу, онда постепено, из године у годину, живот ће почети да се исправља, пут да се усмерава и тако ћемо, на крају живота, достићи Царство Небеско.
Помози нам Господе
Црква Воздвижења Часнога Крста, 25. октобра 1987. године, пред исповешћу.
