26.08.2018.

протојереј Димитрије Смирнов: НА СВЕТОГ МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА

Због оданија Преображења на данашњи дан се преноси служба преподобном Максиму Исповеднику. Живео је у 6. веку и био прост монах, чак не ни свештеник. Али његов ауторитет у Православној цркви био је толики да када су скоро сви источни патријарси пали у јерес, он је остао веран Православљу. Зашто су они пали у јерес? Сви ми знамо да нам сатана убацује свакакве помисли које нас често занесу. Ми чак ове помисли прихватамо као сопствено мишљење. Неретко се може чути: Помислио сам, дошла ми је помисао. Човек не расуђује због чега је ово помислио, откуда му та мисао, јер је његов ум отворен за све ветрове и у његову главу улазе час помисли гнева, час увреде, час осуђивања. А ако се нађу два таква човека, то је већ „дивота“. Сатана је веома искусан, тим пре што он сам убацује људима ове мисли у главу и веома лако усмерава разговор у правцу који му се свиђа. А који му је правац најмилији? Када људи почну да осуђују.

Уколико будемо пазили на себе, запазићемо овај његов рад у нама: непрекидно у нама постоји тежња да некога процењујемо. Неки кажу: Па ништа лоше нисам рекао. Свакако је боље када говоримо добро него лоше о некоме, али у сваком случају, ти ипак износиш суд: овај је добар, онај је лош, а ти, рекло би се, изнад свих, ти си јако мудар, можеш да судиш о свима. А ради чега сатана поставља човека изнад свих? Ради тога да би га увео у гордост. Зато што, када је човек обузет гордошћу, од њега одлази благодат Светога Духа, а онда чини са њим што ти је драго, узми га млакога: сатана га може повести где хоће, у сваки грех, уколико Божја благодат оде од њега.

Зато када људи, који не познају истински духовни живот, покушавају да расуђују о духовним предметима сатана им лагано убацује свакакве мисли и тако их лагано мисао за мишљу одводи од истине. И човек поверује своме паломе и лажи склономе уму и пада у јерес. А преподобни Максим је био свети човек. Ко је светитељ? То је човек који је у стању да се смири у тој мери да се Дух Свети насељава у његово срце и живи са њим свагда, нераздвојно, ма шта да се догоди. Такав је био преподобни Максим.

„Не може се град сакрити, кад на гори стоји“. Читава је Црква знала да је Максим светитељ и зато нека тамо патријарси, свештеници, епископи говоре шта им је драго, али ако свети Максим каже да то није истина онда је он у праву. Тако је и било. И шта су му учинили: И руку су му одсекли да не би писао и језик одсекли, да не би говорио. Али без обзира на све, он је остао у истини, другачије није ни могао. Након извесног времена Црква је признала да је његово учење истинито. А Максима је Црква назвала исповедником због тога што је био чврст у вери и без обзира на страдања, остао уз истину.

Једном приликом је неки свештеник, обраћајући се својој пастви рекао: „Драга браћо и сестре, пожурите да будете исповедници“. Али ми смо сада ступили у такво време у коме је сваки страх уклоњен. Како данас једна слушкиња Божја говори: „Одавно већ имам жељу да се крстим“. Питам је: „Па зашто ниси дошла раније?“ „Али како“, каже она, „зар ви не знате, није било могуће, било је забрањено, а сада је могуће“. Сада смо у таквој епоси да више није ни могуће исповедати веру, јер ако и објавиш да си верник, па шта онда? У наше време овде су сви верујући. Пре две године ово је била земља тоталног атеизма, сви су се снебивали, бојали се, а сада кога год да питаш – сви су верујући. Зато никога нећеш задивити својом вером. Прошла су та времена када је бити хришћанин, исповедати веру, значило, ако не до саме смрти, али свакако пострадати на неки начин, макар и мало. Још не тако давно то је значило да можете завршити у затвору, а још раније је постојала могућност да се лишите и живота.

У првим вековима је постојао обичај да су исповедници имали право да опраштају грехе. И када би људи тешко сагрешили и када би их због тога одлучивали од Цркве, они су ишли исповедницима који су били прогањани, страдали, затварани у тамнице, протеривани у изгнанство и просили њихове молитве, молили њихово заступништво. И уколико би га исповедник заступао пред Црквом, овога су човека опет прихватали и разрешавали му да се причешћује. У наше време, свакако никога не одлучују. Насупрот: иди, спасавај се како знаш. Али да ли ово значи да је завршено са исповедништвом у Цркви? Никако. И ово погодно време у коме сада живимо неће дуго трајати. Оно и не може потрајати дуго, јер огроман део нашег народа није заиста православан, већ само толерише Цркву. Зато ће се ова толеранција још неко време наставити а онда ће нестати, јер ни сатана неће ни у ком случају дозволити да овде Црква процвета, да се овакакв раскошан живот на духовном плану настави: ако хоћеш – исповедај се, ако хоћеш – причешћуј се.

Не, свакако да неће он још дуго трпети, а ни Господ неће допустити да потраје, јер у овом изобиљу ми постајемо веома раслабљени и дрски. Истински духовни живот може постојати једино у строгости, у труду, у уздржању, у болестима и невољама. Ово нам Господ једноставно даје могућност да предахнемо, да раширимо крила, да би се укрепили за даљу духовну борбу, која ће неизоставно почети. То је неизбежно, јер људи који нас окружују данас су наклоњени Цркви, а већ сутра могу почети да руше храмове. Ми и сами видимо: јуче су били комунисти, а данас антикомунисти, данас су верујући, а сутра већ могу постати атеисти. Када је цар Константин примио хришћанску веру, сви су одједном постали верујући, сви су почели да се крштавају. Тако се и данас друштвена мисао у већини приклонила на страну Цркве. Црква је толико страдала, толико су је измучили… појавило се неко саосећање у народу. Али није уопште тешко изградити овакво настројење у народу. У сваким дневним новинама почни да штампаш нешто у овоме стилу. Човек ће прочитати једном, прочитаће и други пут, почеће да се саглашава, да негодује, а онда га напумпај и можеш га усмерити где год хоћеш.

Ови су људи слични облацима које, како говори свети апостол Јуда, ветар носи. Дотераш овде облак, и ето кише, макнеш га одатле – почиње суша. Тако је и са човеком. Само је онај чврст који свој живот устројава на Богу, као на камену, јер у Богу нема никакве промене. Апостол Павле је рекао: „Исус Христос је исти јуче и данас и у векове“. Христос, какав је био, такав је и сада. Благодат каква је била, таква је и сада. Свет се мења, а Бог је непромењив. Стога је и онај ко је с Богом, непромењив. Људи око нас могу да се мењају: прво желе једно, а затим друго. Све се мења, а Црква неотступно стоји, јер стоји на камену – Христу. И ми, уколико будемо стојали на овом камену, издржаћемо, по милости Божјој, Господ ће нас сачувти. Ко је јачи, њему ће можда Господ допустити да мало и пострада, свакоме ће дати невоље и болести по његовој мери.

Како да исповедамо веру? Како да не залутамо, да се не утопимо, како да останемо то што јесмо? Треба да чврсто стојимо на Христовим заповестима, да се потрудимо да Христа не исповедамо само језиком, већ својим животм, да би се заиста, како је Христос рекао: светлила светлост ваша пред људима. Да би људи видели ваша добра дела и прославили Оца вашег који је на небесима. Да би смо сијали, не лепотом одеће, не каквом сујетом, како је говорио апостол Петар, плетеницама или златним накитом, већ да наш живот засија нашим поступцима. Не на речима: ево ја, ја сам први рекао, премда нико то није чуо, али без обзира, ја сам први. Да не буде тога, већ „скривени човек срца“, да се трудимо пред Богом. Бог само „смиренима даје благодат“, стога се треба смирити, треба бити скроман, тих, уздржљив, снисходљив према другима, нежан, молитвен. Све чинити ради Христа, да би све било у име Христово.

Ево новог дана – чиме да прославим данас Господа мога Исуса Христа? Најпре да се помолим. Помолићу се са пажњом, прославићу Бога: како је све добро, како ми је живот благословен, имам данас и довољно хране, слава Богу, и посао који ми је неопходан. Ето разлога да заблагодарим, да прославим Бога. А након молитве, у славу Божју приступити свим обавезама које треба извршити не ради своје славе, да би нас неко похвалио, приметио, оценио, већ у славу Божју. Све ради Њега, да би се Он, Отац наш, зарадовао: ево дечице, чеда Цркве, како се они труде, како се брину једни за друге, како се труде у мудрости, сазревању, јачању, послушању, љубави, смирењу, како се труде да буду васпитани, како се лепо владају, како су престали да се свађају једни са другима, како љубављу све праштају, како се труде да за све криве себе, а не другога, труде се да не траже своје, своју корист, већ да послуже другоме, да га успокоје, утеше.

И уколико почнемо да живимо на овај начин, ради Христа, Господ ће нам помагати и моћи ћемо да учинимо веома много. Ето и преподобног Максима, који, иако прост монах, али је спасао читаву Православну Цркву од јереси. Сви Источни Патријарси су били пали у јерес, а он је остао у истини и он један својим добрим примером и талантом, који му је свакако дарован од Бога, својом мудрошћу, али најпре својом чистотом, смогао снаге да искаже, да формулише и да људима преда Православно учење. И један човек, ако је Бог са њим, може учинити највеличанственија дела. Ми знамо да када је апостол Петар пролазио и када би његова сенка падала на болесника, не он сам, он није ни руке полагао, нити се молио, није чинио ништа, само је његова сенка прелазила преко болесника и он је оздрављао. Ето колика је сила Божје благодати, само додир сенке. Зашто? Зато што је са њиме био Господ, с њим је била та чудесна Божја сила, која може и горе померати и људско тело учинити непокорном закону земљине теже.

Човек може силом Божјом и по води ићи као по сувом и у тренутку прелазити стотине километара, јер за силу Божју време није ораничење. За нас постоји сат, два, три. Ми грешни живимо у овом тродимензионалном пространству а Бог је изнад свега тога: јуче, данас, сутра – за њега је све то једна отворена књига, чији је он аутор. Када је човек с Богом, онда ова наша условљавања попут времена, узраста, здравља, политичког стања државе, не постоје, све ово пролазно нема значаја, све је то неважно: месечеве мене или положај планета, под којим си се сазвежђем родио. На човека то ни у ком случају нема утицаја, апсолутно, зато што тамо где Бог хоће, нарушавају се закони природе. Што Господ жели, Он то и учини. Ако Бог жели, човек иде по води. Или ако је човек остарио и по природи би требао да умре, али, ако Господ хоће, доћи ће огњена кочија и живога ће га узнети на небо.

Када се Господ са тавом влашћу умеша у наш живот, ми кажемо: чудо! Да, заиста, сваки уплив Бога у наш живот јесте чудо. Десио се следећи случај: једна сестра у манастиру је била пред смрт, а Серафим Саровски је рекао једној схимонахињи: „Умри ти уместо ње“. Она је одговорила: „У реду“, легла и умрла. Ето, таква су чуда Божја. Али какво је само самоодрицање потребно да би добровољно умро. Када би ја сада неком од вас рекао. „Овде је један човек. Умри уместо њега“. Не можеш? Свакако, још смо ми далеко од тога, такви се људи рађају једном у петсто година.

Стога имамо још доста до циља, али овај се пут гради постепено, из невеликих, сасвим обичних дела. Понекада су људи ради задобијања Божје благодати одлазили у пећине и пустиње и јасно је да све што су имали била је раса, бројаница и брада. А ми грешни, како да се спасемо кувањем, прањем посуђа и веша? Једном је свети Антоније био у богомислију и Господ му је рекао: „Има у Александрији две жене које су (духовно) веће од тебе.“ А он је био Антоније Велики, оснивач монаштва. Његови су ученици били свети још за живота, а он сам – небожитељ. И он се спремио, пошао у Александрију, Дух Свети га је довео у дом у коме су биле две жене. Питао их је: „Како живите? У чему је ваш подвиг? Чиме сте толико угодиле Богу?“ Оне су мало размислиле и одговориле: „Ми живимо заједно, две домаћице у једноме дому и ниједном се нисмо посвађале“.

Замислите две бабе у једној кухињи и ниједном се нису посвађале. То је јако тешко, чак и немогуће, јер би се, чини нам се, и поубијале. Али ако ко претрпи, онда је, показало се, уз Божју помоћ, могуће достићи такву узвишеност, коју ни Антоније Велики није могао да достигне. Оно што ни у пустињи није могуће постићи, могуће је у кухињи. Ето како испада. Не треба да тражимо, Бог зна какве узвишености. Остајући у ономе што ти је Господ даровао, на то се и усмери: на породицу, рођаке, пријатеље, познанике, посао, љубљену бебу, која те је тако намучила.

Не треба да тражимо никакве пустиње, прошло је то време, сада је време за мале, скромне, неприметне, који не траже славу. Овај подвиг, који су ове жене узеле на себе, иако је био међу људима, ипак је био потпуно неприметан. Ко је обраћао пажњу на то да ли се оне свађају или не свађају. Живе за себе и пријатељски једни према другима. А ми вичемо, скандал, скандал! Одједном неко зазвони и… све се умири: „Поштовање Пелагија Захаровна“. Односно, Пелагије Захаровне смо се застидели, а Бога се не стидимо. Бог ће сачекати. Он ће опростити. Од Бога нас није срамота, а од људи јесте?!

Пред људима се сви показујемо добри, молитвени, праведни, али то и није неопходно, важно је какви смо пред Богом, јер Он једини види и зна твој живот, твој подвиг. Важно је да Он једини види и зна да Њему Једноме изливаш и љубав своју и покајање. Како је свети Амвросије Оптински говорио: „свима моје поштовање“. Ето тако све чинити скромно, спокојно, тихо, љубазно, ненаметљиво, тражити смирење и трпљење, кротост и послушање, милосрђе и љубав. Ето шта Господ жели и очекује од нас.

Таквих људи има јако мало, готово да су изумрли. А уколико би макар сваки стоти од нас био такав, све би засијало, јер, гледајући на њих и остали би постали бољи, пробудила би им се савест. Зато, уколико ми пођемо тим путем, веома ћемо помоћи и свима осталима. Помози нам у овоме, Господе, молитвама преподобног Максима Исповедника. Амин.

2 Коментара

vesna

пре 3 месеца

"И ово погодно време у коме сада живимо неће дуго трајати. Оно и не може потрајати дуго, јер огроман део нашег народа није заиста православан, већ само толерише Цркву. Зато ће се ова толеранција још неко време наставити а онда ће нестати, јер ни сатана неће ни у ком случају дозволити да овде Црква процвета, да се овакакв раскошан живот на духовном плану настави: ако хоћеш – исповедај се, ако хоћеш – причешћуј се." Cini mi se da je tolerancija vec manja postala… Jako lep tekst, hvala vam!

Branka

пре 3 месеца

,,Veru svedocimo delima",kad sam to procitala mislila sam da su " velika dela" dela za svetitelje...ali i u ovom tekstu se govori o malim- velikim delima.Svaki dan ,svaka situacija u tom danu ,susret,komunikacija...prilika je za "veliko djelo".Ne osuditi drugoga? Kad pokusavam da ne osudim...vidim koliko je tesko ne pustiti rijec van sebe,ne osuditi srcem...ali ako znamo da tako gubimo blagodat ...nedavno sam cula fino poredjenje osudjuci druge postajemo hodajuci kontejneri tudjeg grijeha.Hvala na tekstovima, hvala na trudu !

Оставите Коментар