Дође Исусу човек „и паде на кољена пред њим говорећи: Господе, помилуј сина мојега“. Односно, исповедао је Христа као Господа и молио је од Њега, као од Бога, помиловање. Зато је Господ и исцелио овог несрећног младића, који је био опседнут од детињства. Поседнути су сви људи, али ми претежно поседнутим називамо оне који никако не могу да контролишу себе, код којих је воља у потпуности поробљена ђаволом.

Господ жели да Му сви људи приђу, а да би нас привео Себи, Он има много сваковрсних средстава. О томе је једном овако рекао кроз (уста) апостола: „Ево, стојим код врата и куцам“. Господ куца на срце свакога човека, али срце често бива толико окамењено, да не примећује ово тихо куцање. И да би га како-тако чуо, Господ допуста да човек пострада – било он сам (мада многе ово не уразумљује, а Господ унапред види хоће ли човека уразумити његова сопствена болест или неће), било они које он воли. Када човек гледа страдање вољеног бића – а ретко ко не воли своју децу – тада срце почиње да састрадава са вољеном особом.

Састрадавање је Божанско својство. Човек је једино од свих бића која насељавају земљу, које је способно да састрадава. Животињама је ово несхватљиво, недоступно. Уколико се сама мучи, тада и страда, али ако упоредо муче друге животиње, њу то само плаши. И зато, да би побудио на састрадање, да би човека макар мало учинио човеком, Господ допушта да њему блиски људи страдају. Ово често доводи до успеха, то јест срце човека почиње да обраћа пажњу на то куцање, почиње да чује да га Господ зове. Кроз страдања блиских многи прилазе Богу. Зато страдања нама блиских, вољених треба увек схватати као последице наших грехова: јасно је да је Господ исцрпео све могућности да нас макар мало уразуми. Зато треба из овога извући лекцију – покајање.

Отац о коме приповеда Јеванђеље, замолио је Господа за помиловање, за милост, обратио се Христу од свег срца. Али најпре се обратио Спаситељевим ученицима. Када су апостоли остали насамо са Христом, питали су Га: зашто га ми не могасмо исцелити? Раније смо ходили са проповеђу и исцељивали поседнуте и лечили болесне, зашто сада нисмо имали успеха? Господ им је одговорио: „За неверје ваше“. А шта је то вера, зашто ју је овде недостајало? Вера није сагласност нашег ума са неком информацијом. Само задњи безумник одриче постојање Божије, али не може се сваки безумник назвати верујућим. Сатана такође верује да Бог постоји, али ми не називамо сатану верујућим бићем. Значи, вера није поверење у информацију о постојању Бога. Не. Вера је животворна сила и човек је или има, или нема, или је има мало. И управо је ове животворне силе недостајало апостолима, да би исцелили дечака. Господ им је рекао: „А овај се род не изгони осим молитвом и постом“, а њима је сила молитве недостајала.

У чему се састоји та сила молитве? Зашто се угодник Божији помоли, чак само и помисли и планина се покреће и иде? А други човек се може сатима молити чак и за нешто мање значајно него што је померање планине са једног места на друго, па нема никаквих резултата? Зашто у једном случају Бог чује човека, а у другом као да га не чује? Немогуће је и претпоставити да Бог једноставно не чује човека, та је претпоставка искључена. Господ управља свиме на земљи, не само мисленим, већ и хемијским, биолошким, геолошким процесима. Практично свиме. Све законе које наша наука покушава да открије, установио је Бог и помоћу њих Он управља васељеном.

Зато, када нам је потребно да се природни ток ствари измени у нашу корист – обраћамо се Богу. Али у самој ствари истински се може молити једино Светим Духом. Када се човек благодаћу Божијом сједини са Њиме, тада се Дух Свети сам почиње молити у њему и у њему изнедри речи неизрециве. А док не дође до тога сједињења, молитва остаје без плода. Само ова благодатна сила – Божија благодат и јесте свемоћна, самовласна сила, која чини чудеса. Она не припада човеку, то је нетварана сила Божије природе. Зато ни један светитељ за живота није говорио: ја сам исцелио, ја сам помогао, ја сам покренуо гору, ја сам зауставио хорде непријатеља. Сви они су говорили: Бог. Премда су они молили за то, али је у њима деловала Божија благодат.

И управо, да би исцелили поседнутог младића, апостолима је недостајала та мера благодати, која је ту моћну демонску силу могла да изагна из младића. Зато се показало потребним да се умеша Сами Бог. У овоме се и састоји одговор на питање зашто наша молитва често бива без плода: због наше неблагодатности. А зашто смо тако безблагодатни? Зато што не живимо по Божијим заповестима. Не желимо да се учимо кротости и смирењу. Господ само кроткима и смиренима даје благодат, а ми смо горди, сујетни, непокорни и тврдоглави. Ова својства наше душе су богопротивна. Зато се благодат Божија не може у свој пуноћи уселити у наше срце.

Да би нас спасао, Господ је једном приликом рекао: „Научите се од Мене, јер сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим“. Овај покој је у томе да нашу душу напусте сви демони, који се у њој гнезде и побуђују наше страсти. По пројави сваке страсти може се одредити који је демон побуђује: демон сластољубља, демон прождрљивости, демон осуђивања, демон блуда, демон сребљољубља и тако даље… Треба да из своје душе изагнамо ту војску демона, да јој не дозволимо да нас коначно пороби, као што је поробила многе људе. Колико само познајемо људи који не могу да прекину да се опијају, јер их је обузео демон пијанства. Човек не може да се суздржи, нека моћна сила граби за врат његову ситну душу и баца га у сусрет томе појилу, које га чини потпуним идиотом. Он губи пријатеље, жену, посао, постаје потпуно сулуд. Обрати пажњу на пијанога: уколико човек никада у животу није видео пијанце, он ће мислити да испред њега стоји луд човек, јер су његови поступци потпуно ненормални.

А зашто човек себе добровољно баца у такво безумље, у такво грозно блато и губи све? Зашто ово не чине ни мачка, ни пас него само човек, наизглед разумно биће, излаже себе таквој невољи? Зато што не може да учини ништа са собом, њиме је овладао демон. Опседнутост може бити потпуна или делимична, с времена на време. На пример, обузео нас је гнев и ми почињемо да урламо, вређамо, изговарамо речи због којих затим жалимо и мислимо: шта се то догодило са мном? Како шта? Дао си могућност демону да дела у теби – он је и упропастио све.

Да би изагнали ову демонски силу из нашег живота, треба постити и молити се. Свакако да се овде нема у виду телесни пост, јер иако је телесно упражњавање корисно, али мало, како је рекао и апостол. Има се у виду духовни пост. Он се састоји у томе, да се уздржавамо од сваке страсти, коју у себи увидимо, и да јој не допустимо да се осили и овлада нама. Уколико ускипти гнев – треба се свим силама трудити да се уздржимо, да не допустимо гневу или ма каквој греховној жељи да се излије, сву силу воље да управимо на то. Својом вољом да се супротставимо вољи ђавола и да се молимо: „Господе, помилуј ме, видиш шта се са мном дешава, видиш како ме ова грозна створења просто раздиру на комаде, приморавају ме да чиним оно што не желим, приморавају ме да мислим о ономе што не желим; не допусти да ме скрнаве!“ Уколико наша молитва буде извирала из срца, уколико буде разблажена кротошћу и смирењем, помоћи ће Господ. Уколико будемо увек тако поступали, савладаћемо страст у себи. Иако не одмах, можда за десет година – али биће побеђена. Страст гнева, осуђивања, прождрљивости, сластољубља, гледања на ма шта нечисто и према свакој нечистоти уопште, престаће да нас муче, и тада ћемо наћи покој у срцу своме, непомућеност страстима, наша ће душа бити попут глатке површине прелепог језера, и на њој ће се одражавати лик Божији. Наша ће душа постати огледало, које одражава Бога, повратиће лик Божији у себи.

Заправо, то и јесте спасење. Зато што нас је такве, да имамо могућност овога одраза, Бог и саздао. Ради тога је Господ и дошао на земљу, да би нам повратио све ово. Уколико желимо да постанемо такви, треба да уложимо сав свој живот, сву своју вољу. Само уколико човек на делу сву своју вољу управи на ово, онда ће доћи и спасење. А уколико део своје воље човек употреби на зло, а део на добро, онда неће никада ништа добити. Сами Господ је рекао. „Нико не може два господара служити“. Господ види, онолико колико смо озбиљни у нашем уздању у Господа толико ћемо и примити Божије благодати. Овоме нас подучава данашње Јеванђеље.

А зашто је након што је исцелио дечака, Господ рекао ученицима: „Син Човјечији биће предан у руке људске: И убиће га, и трећи дан устаће“? Зашто је Господ сматрао умесним да управо тада још једном напомене апостолима да му предстоји крсна смрт, да треба да пострада? Ствар је у томе да за усмерење своје воље против воље ђавола, духовни живот потребује умртвљење, страдање. Пошто смо се родили као грешници, и као резултат нашег живота, грех се у нама још више развио, нарочито егоизам, самољубље, схватање света као неке службе, устројене за нашу разоноду, свакако да је тешко растати се са свиме тиме. Ово је постало наша друга природа. Стога, да би смо се спасили од ове мрзости наше душе, треба умртвити много тога у себи, а то је тешка и мучна операција. Свети Оци, који су већ прошли тим путем пре нас, говорили су: „Дај крв и прими дух“. Зато је хришћанство – пут за изабране, за храбре, чврсте, веома снажне, за људе кој немају двојбене мисли, за подвижнике.

Истинско хришћанство јесте пут подвига. А на ово није свако спреман, због тога што човек обично жали себе. Господ захтева одрицање од самог себе до краја: „Одреци се себе, узми крст свој и хајде за Мном“. Куда? На Голготу, на распеће. Нема другог пута, пут ослобођења од греха иде кроз Голготу. Пут хришћанина је веома тежак. Зато је мало истинских хришћана, и увек их је било мало. Али Христос је рекао: „Не бој се мало стадо!“ Зар се треба бојати нечега, ако је са нама Бог? Треба се бојати само двога: Бога и греха. Ако останемо верни Богу, ако се будемо, колико можемо, али само часно, до краја, борили са ђаволом и призивали у помоћ име Божије, онда ће нас Господ увек очистити и помоћи да се избавимо из замки ђавола.

Амин.