[dropcap letter=“Н“][/dropcap]а дан Победе Православља ми приносимо благодарење нашем Господу за велики дар – највећи, који само може бити дат човеку, – исповедање истинске вере. Како смо се ми нашли у Православној Цркви? На чије молитве за нас је тако штедро одговорио Господ? Да ли се одазвао на нашу жељу да схватимо себе, на наше тражење смисла живота, на наша најскривенија очекивања, на нашу најдубљу жељу за достизањем пуноће постојања? Или, можда ми називамо себе православним само због тога што смо се родили у православној породици, у некада православној земљи, где и данас већина становништва, по службеној статистици, назива себе православним?
У данашњем Јеванђељу је речено, да је Филип био призван непосредно од Самог Христа – дакле, не као Андреј, кога је упутио Јован ка Христу, или као Петар, који је призван од свог брата. Код Бога су разни путеви привођења Себи изабраника Својих. Исус налази Филипа. Христос нас је тражио и нашао, пре него што смо се ми могли заинтересовати за Њега. Име Филип – грчког порекла, употребљавано међу незнабожцима, али Христос не мења његово име. Он је био призван сутрадан. Када се ради о делу Божијем, ми не би требало да губимо ниједан дан. Господ је одлучио да се упути у Галилеју. Христос проналази све, који су Му дати. Филип је постао ученик силом Христа, Који је пролазећи поред њега, рекао: „Хајде за Мном“. У Јеванђељу је речено, да је Филип био родом из Витсаиде, као и Андреј и Петар. Витсаида је била на лошем гласу (Мт. 11, 21), али и тамо је био остатак (мало стадо), изабран благодаћу. И данас је наше отачаство, изгубивши прошлу величину, постало ругло у очима многих. Но, Господ свуда има Своје људе.
Натанаила је Филип привео Христу. Филип само што је сусрео Христа, жури да нађе свог друга и преноси му: Нашли смо Онога за Кога писа Мојсеј и Пророци. Какву је радост доживео Филип од сусрета са Христом: нашли смо Онога, Кога смо тако дуго желели да видимо! Коначно је Он дошао, и ми смо Га нашли! Филип је имао велико преимућство као добар познавалац Писма Старог Завета, које је припремило његов ум за примање Јеванђељске светлости. Не предлаже ли нам управо због тога Црква обилно читање Старог Завета током читавог Великог поста? Филип је из своје наивности рекао: Нашли смо Га. У ствари њих је Христос пронашао пре, него што су они пронашли Христа. Они нису познали Њега, као што каже апостол Павле, него су били познани од Њега.
И ми чујемо Натанаилов приговор: из Назарета може ли бити што добро? Његова сумњичавост није за осуду. Свети оци кажу, да ми морамо увек бити опрезни у разматрању истине. Наше је правило: све испитуј. Његов приговор је потекао из незнања. Он је рекао, да Месија не треба да буде из Назарета, и био је у праву, али он није знао да се Христос родио у Витлејему. Речи Филипове:Исуса из Назарета, изазвале су овај приговор. И ево кратког одговора Филипа: Дођи и види. Наша знања су можда довољна за нас саме, али се могу показати недовољним за ућуткавање наших вештих противника. Мудрост и ревност по истини садржи се у томе, да када ми не умемо да одоговоримо онима који нас питају, да их упутимо на оне, који то могу. Дођи и види. Пођимо заједно, ја ћу поћи с тобом. Толики многи се налазе ван истинске вере због глупих предрасуда, које су они формирали о Православљу (на основу случајних околности, које уопште не откривају његову суштину).
А шта се догодило при сусрету Натанаила са Господом Исусом Христом? Натанаил није узалуд дошао и видео. Тачније, Христос је приметио како Му се он приближава и рекао је: „Ево правог Израиљца“. Господ га је похвалио, јер је знао, да је он – смирен човек. Натанаил приговара Христу, али Господ види његово срце. „Ево правог Израиљца“, „јер нису сви Израиљ, који су од Израиља“. Но, овде је истински Израиљац. Истински следбеник доброг примера богоизабраног народа. Он је био истински син праведног Јакова, тај, који је нелажно исповедао веру Израиља, тај, чије је исповедање вере било сагласно са његовим животом. Он је тај, у коме нема никаквог лицемерја. Нема ничег лажног у односу према Богу, искрен у покајању за своје грехе. Истински Израиљац – православни хришћанин – чудо Божанске благодати.
Натанаил са запрепашћењем слуша Христа. Откуда ме познајеш? Он је искрено задивљен, њега није дирнула похвала. Познаје ли нас Христос? Тежимо ли ми да Њега знамо? И Христос му показује Себе: прије него те позва Филип, видјех те. Христос му даје до знања, да га зна од раније, и тим самим показује Своје Божанство. Пре него што га је Филип позвао, Он га је видео под смоквом. Ово је било оно, што нико, осим Натанаила, није могао знати. Очигледно, Натанаил се молио стојећи под смоквом, размишљајући о тајни гредућег Месије, и његовог срца се дотакла небеска благодат. Тако је он достигао истинску веру у Исуса Христа. Рави, Ти сњи Син Божији, Ти си Цар Израиљев.
Ми видимо, како он чврсто и свим срцем исповеда ову веру. Он исповеда пророчко служење Господа, називајући Га Учитељем. И он исповеда Његово Божанско служење и Његову Божанску природу, називајући Га Сином Божијим. Ако је Он Син Божији – Он је Цар Израиља Божијег, свих људи, призваних на спасење.
И одмах одоговор Христов открива веће Натанаилу: Ти вјерујеш, зато што ти казах да те видјех под смоквом. Натанаилово срце је унапред било припремљено за примање истине, и Господ му обећава велику благодат у утврђивању и истинској вери. Видјећеш више од овога, – каже Христос. Већа чуда и чудо васкрсења. Ко чува истинску веру, томе ће бити дата већа сведочанства о њој. И ма каквих се откривења ми удостојили овде на земљи, код Господа увек има још већих за наше просвећивање и утешавање.
И Господ се обраћа свима, који су познали истинску веру: од сада ћете видјети небо отворено. Истину вам говорим, – објављује Христос, придајући крајњу важност Својим речима, потпуно потврђујући оно што што је несумњиво истинито. Ово је торжествена објава Откривења Божијег. Натанаил Га је исповедио Сином Божијим и Царем Израиљевим. А Христос назива Сам Себе Сином Човечијим, показујући Своје смирење и показујући Своје савршено приопштавање нашој судбини. Господ каже: од сада ћете видјети небо отворено и анђеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човјечијега. Ово се испунило у разноврсном служењу Анђела Господу нашем – до Његовог Крста и Васкрсења. До Његовог Вазнесења, када је Он завршио Своје спасоносно служење роду људском, и небо се отворило, да би Га примило, и да би Анђели Божији узлазили и силазили ка Њему. Апостолима је било дато да ово виде. Ово је дато читавој апостолској Цркви да види. Ово торжество ми празнујемо данас. Сваки савршени дар силази свише. Христос је почетак и крај, камен темељац и крајеугаони камен. Као што каже апостол Павле: све у Њему стоји (Кол. 1, 17). И Црква Божија је, по речи преподобног Силуана, чврста светом мишљу и трпељењем. Управо овде је одговор о значају чистоте нашег исповедања – Христос. Зато никада ничег нећемо молити од Бога, осим Бога. И избављење од свега, што омета да се буде с Богом. Од сваког лажног мудровања о вери и од сваког греха. А све остало ће се додати.
