25.02.2015.

Протојереј Александар Шаргунов – ОНАЈ КОЈИ НЕ ОДБАЦУЈЕ ЗЛО, ОДБАЦУЈЕ БОЖИЈЕ ПРАШТАЊЕ

Проповед на недељу Праштања

Ми сви знамо, да морамо праштати, али врло често не знамо како то да учинимо. И ево, у данашњем Јеванђељу (Мт. 6, 14-20)[1] Господ нам говори: да би се научили да праштамо, ми треба да се научимо да примамо опроштај, који нам је дат. Прихватити праштање и доћи до способности праштања – једно је исто. Постоји само један неопростив грех – када ми не праштамо другима. Желећи да нас научи истинском животу, Господ прашта наш огромни дуг, који је потпуно неупоредив са оним, што нам дугују други. Никада и ничиме се не може отплатити наш дуг, а Господ га опрашта. Ако ми примимо овај дар Господњи, ми ћемо посати кадри да праштамо другима.

Ужасна грешка ће бити ослањање на своје снаге, мислећи да ћу већ «некако заглушити увреде и постарати се да све заборавим». Опростити – не значи заборавити. Заборавити – значи предати све брзо пролазном времену, које постепено све брише. Човек, који је кадар да заборавља ситне увреде и не прави од муве слона, поседује здрав и срећан карактер. Међутим, немогуће је заборавити оно што је озбиљно. Када је оно што је разрушено, – важно и суштинско за живот, забораву нема места. Ово је очигледно свима не само у видљивим стварима.

Одбијајући заборав, чувајући дуг памћења, људи чувају своје достојанство. Лекције историје нам се упућују од Бога ради тога, да не бисмо отупели морално и не би допустили понављање тријумфа зла. Заборавити – значи помирити се са убиством свете царске породице, са ужасима ГУЛАГ-а, са стрељањима у октобру 1993. г, са данашњим ратом против нашег народа. Такав заборав је потпуна немоћ, док је истовремено праштање, обратно, – доказ велике духовне снаге.

Праштање не може бити мирење са злом. Таква лажна врлина, за коју је све релативно – тако да више нема ни добра ни зла, ни истине, ни лажи, а постоји само тзв. Стабилност у људској души и друштву, – нема никакве везе са хришћанством.

На несрећу, и међу хришћанима се све више шири ово одбијање да се виде и анализирају догађаји апокалиптичких димензија, и буде трпељивим према свему и тим самим не супроставља доласку најгорег.

Праштање нема ничег заједничког са оваквом трпељивошћу. Не може се опростити, све док не буде уочено и названо по имену зло, које се догодило. И свакако, праштање није извињење. Извињење бива тамо, где је све произашло неочекивано, по случајној грешки. Праштање ту нема никакву улогу, јер оно се суочава са оним што је неизвињиво, са истинским злом, које је учињено према људској личности.

Онај који прашта, види зло. Он не реагује по првом осећању бола, страха, гнева или гнушања. Он делује љубављу. У ствари праштање је преизобилна љубав, која никада не одбацује човека.

Онај који прашта, не дозвољава да га победи зло, које му је причинило страдања. Он не остаје пасивним, он реагује. Но реагује, не рушећи, него напротив, обнављајући оно што је било срушено. Обнављајући срушено љубављу, силом која побеђује све.

Онај, који прашта, испуњен је поштовањем према ономе, који му је учинио зло, зато што неће да га уништи и помеша са злом, то јест умањи га до зло, које је он учинио. Онај који прашта, не понаша се као да се ништа није догодило – он јасно види оно што се догађа. Он се не стара да извини и покрије све маглом нејасних формулација.

У чину праштања љубав се показује онаквом, каква јесте. Она је окренута ка ономе, који је учинио зло, зато што га воли. Не воли зло које је он учинио, – она мрзи зло. И што више воли човека, тим више мрзи зло, које га погубљује. Љубав се не обмањује тиме, шта тај човек представља по себи. Управо зато она зна, да се човек не може срозати до зла, које је учинио. Праштање Божије поседује овакву снагу љубави. Бог нам је даје и то нам је даје по правди, Он је даје до краја Своје саможртвености, Свог Божанског дара.

У примеру дара Божијег има нешто што превазилази наше разумевање. Праведни Јов је запиткивао Бога о непрестаном тријумфу зла. А Бог му је рекао, да Он има још у резерви време. А када је дошла пуноћа времена, Господ наш Исус Христос се јавио као праштање Божије на делу.

Његова благовест је започела од праштања људима. До последњег Свог даха Он је праштао. Он је јео и пио са грешницима, Он је опростио Самарјанки и у дому Симона фарисеја жени палој у многе грехе, и жени осуђеној на каменовање. Он их је спасао и молио се за оне који су проболи Његово тело и душу. Он је опростио Петру, који Га се одрекао три пута, и онима који су Га распели. Праштање Божије се јавило у телу. Такав је пут праштања, зато што је то пут љубави. А љубав – то је највиша правда.

Христос је победио ђавола, да ми не бисмо били побеђени од њега, и зато су имена наша записана на небесима. Христос – Победилац, зато што је Он Син Божији, и ми смо победиоци, јер нам је Он даровао Своју победу.

Он нам је дао да наступамо на сву силу ђавољу, да ми не бисмо били више побеђивани његовим лукавством и лажју, ни са једне стране; да ми не бисмо прихватили дух злобе његове и не би допустили обесољивање љубави; да би победа, коју ми стичемо у Христу, Победиоцу ада и смрти, била нашим спасењем и вечном радошћу, примањем Христовог праштања и приношењем свету дара праштања.

превод: Небојша Ћосовић

Напомене:
[1] Чита се у Недељу Праштања – Сиропусну

Оставите Коментар