15.10.2014.

протојереј Александар Шаргунов: О УЗРОЦИМА НЕСРЕЋА

Поново је сва Русија потрешена страшним вестима – овога пута десетине недужних људи у центру наше престонице. Тела неких од њих била су разнета у комаде. Ово је све у контексту оног процеса тероризма који се одвија у нашој земљи – опште пропасти, рушења, замрзавања градова и изумирања села. Нема власти која би заштитила народ од моралног и физичког уништења. Када би власт хтела да оконча са тероризмом, она би то учинила исто као што би за један дан могла да заустави реку лажних лекова. Сви схватају да треба примењивати сурове мере – неопходно је обновити смртну казну. Мораторијум на смртну казну је раван забрани стрељања у ратно доба. Овде је реч не само о ратним злочинцима у Чеченији, него и о онима који предају на смртну казну сав наш народ. Но, они су се већ постарали да обезбеде себи сигурну заштиту. Као да све специјалне службе само због тога постоје.

Постоји у овоме догађају још један, несумњиво најважнији аспект: док у земљи не буде на снази закон који штити елементарну моралност – већим делом права деце сви ће се осећати апсолутно незаштићеним.

Недавно сам случајно укључио телевизор. Текло је разматрање је ли законита или није продаја касета са дечјом порнографијом и пропагандом наркотика за омладину. Неко из групе за подршку викао је бесно да све беде долазе од цензуре. Вели, доста је било трпљења.

Ова тема више одговара неком криминалном ислеђивању, него ли ТВ – програму. Са таквим злочинцима може се разговарати само кроз решетке, а не водити дебате, на којима самодовољне, сите, дебеле чичице наводе подробности насиља над децом.

Недовољно је рећи да трагови наредног теракта воде управо у ову криминалну област. Ово је казна свима нама зато што се Русија превраћа у Содом и Гомор.

Зато је, све што омета пропаганду разврата, укрепљује веру и призива на моралност, за ову господу опасно. Колико је било само повике поводом уџбеника А. В. Бородине „Основи православне културе“. А ево сада су прекинули и програм „Руски дом“, у време када се на свим каналима емитују свирепа убиства, проституција, педофилија, клевета на Руску историју и са уживањима прича о полним изопаченостима под видом разматрања проблема.

Земља је захваћена безумљем. Као лавина нараста пропаганда свемогућег разврата. И ево одмах после терористичког акта – трагедија у московском аквапарку, која се догодила у очи Сретења, у недељу о Страшном Суду. Ово се поклопило и са даном који телевизија назива „Даном заљубљених“, провоцирајући младеж на разуздани живот. На фону бестидности и ђавоиманости, где сатана организује бал – појавио се адски призор, разлетело се стакло, арматура, бетонске плоче – одсецајући људима руке и ноге. Мноштво људи је тада живо сахрањено.

Да, као и увек настрадали су невини, зато што одговорност почива на свима нама, на читавом народуТако је и 1993. године било одвише мало оних који су протестовали против државног преврата и масовних убистава. А затим је дошла Чеченија и све осталоТако је и сада. Само мали број реагује адекватно на оно што се догађа у нашем друштву.

Но, постоји нешто још дубље и веће о чему Господ хоће да нам каже кроз ове догађаје. Вероватно се сви сећају шта је речено у Јеванђељу о оним „Галилејцима чију је крв Пилат помешао са њиховим жртвама“ и о паду Силоамске куле која је убила осамнаест људи.

Радознали траже од Господа да се он изјасни за или против Пилата, и од Христа хоће да чују такође зашто Бог допушта овакве несреће, како одговорити на саблазан неправедности? Где је узрок несреће, који се може одредити једном заувек? Господ даје неочекиван одговор: „Ако се не покајете сви ћете тако изгинути“.

Ово је тежак одговор, зато што он поставља све које питају пред лицем њихове одговорности, за оно што се дешава. И као прво одговорност се састоји у томе да се схвати шта је то грех. Само по себи се разуме, да наш грех нема непосредне везе са драматичним догађајима о којима је реч. Наш грех је у другом: у неверовању у Бога, у затворености у себе и нарушавању заповести Божјих.

А горе од свега је униније (клонулосш), када се од свега дижу руке. У њему су сви греси заједно узети. Његов спољашњи израз је „пливање низ реку догађаја“, тј. непротивљење ничему што се дешава данас око нас. Наш грех је пре свега у томе што мислимо да је смрт јача од живота, оног живота којег Бог предлаже човеку од почетка света. Веровати у смрт – значи одрицати се од наше способности за живот и истовремено одбацивати љубав у којој су садржане све заповести Божије.

Грех је повезан пре свегане просто са смрћу као таквом, него са унинијем и нашим одбијањем да живимоО овом говори Христос. Он нас позива да се покајемо, зато оно што се дешава зависи од нашег унутрашњег стања. Но, најглавније је то – да нама предстоји сусрет са нашим Богом.

По видивом, Господ не даје никакав одговор на питање о несрећи тј. њени узроци као да остају скривени. „Мислите ли ви да су ови људи били грешнији од свих? Не, кажем вам“.

Замислимо се над речима Христовим. Не говори Он о ономе што је на површини и што је исувише очигледно, нити о суровости владара и несрећном случају, већ о томе зашто Господ допушта да то буде. Дакле, не треба да мислимо о „несрећи Галилејаца“ (и наших савременика) него да запитамо себе како да нађемо пут ка покајању. Или ћемо у супротном сви тако изгинути. А страшније од свега је погинути без покајања.

У покајању је дубоки одговор на то како помоћи нашем отачству, људима који пропадају (гину). Господ допушта да се десе многе несреће, ради једног – јединог: да нас приведе покајању.

О, када би несреће које доживљава наш народ послужиле његовом покајању и обраћању Богу! И зато ми треба као увек, или тачније као никад до сада, да се усрдно молимо. Када се види таква страшна катастрофа, некоме се може учинити да молитва ту више не може помоћи. Али када почнеш да се молиш, све се по милости Божјој разрешаваУ крајњој мери долази се до чврсте уверености да се све у свету дешава по вољи Божијој или по допуштењу Божијем.

Шта чинити? Као и увек, на свим нивоима из свих снага супротстављати се општој пропасти. Не дезертирати из овога рата о коме Патријарх каже да се води организовано и сврсисходно на уништење нашег народа.

Ми треба да учинимо на земном плану све што од нас зависи, али при томе се не обмањивати са лажним надама овога света на спољашни успех и не заборављати да нам „са многим невољама ваља ући у Царство Божије“. Чувати свети мир „док су земљотреси по свету“, за које Господ каже да су почетак страдања; и знати да је Христос већ све победио, и одговорношћу вере ући у Његову победу.

Оставите Коментар