962726_orig

21.01.2015.

проповед светог Григорија Паламе на Богојављење

Изговорена на свети празник Богојављења
и обухвата откривење тајне Христовог Крштења

1. Jуче, када смо се сабрали у цркви и заједно прославили претпразновање Богојављења, објаснио сам што је било неопходно, говорећи вашој љубави о ономе што се односи на крштење у Христу којега смо се удостојили. Оно се појављује као богопознање и обавеза према Богу, као вера и познање истине која је у Богу, сагласност и обавезивање делима, речима и богоугодним начином живота који се извршавају кроз свештене символе. Поучавајући о овоме, додали смо да они свештени символи, као и обавезе према Богу које смо кроз њих и заједно са њима прихватили речима, не само да неће користити човеку него ће га и изложити казни уколико се не преобразе у дела. Затим смо разјаснили учење Јована Пророка, Претече и Крститеља упућено мноштву народа, које само у себи садржи суштину његовог крштења, јер крштење, као што смо рекли, значи богопознање. Претеча и Крститељ Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа уводи нас својим учењем у познање Бога и указује на превечног Свевладику, Судију живима и мртвима Који Својом влашћу уводи достојне у вечна обитавалишта а осуђене баца у геену, сведочећи да је Он Господ Ангела и убрајајући самога себе међу Његове најпонизније слуге.

2. Будући да крштење није само богопознање него и обавезивање на преобраћање и богоугодна дела, Христов Претеча и Крститељ није само водио ка познању Христа него је проповедао и покајање, тражећи плодове достојне покајања односно праведност, милосрђе, скромност, љубав и истину. Он указује и на то да преузете обавезе, уколико их не буду пратила дела, неће бити од користи него ће, напротив, осудити човека, због чега прети секиром и показује неугасиви огањ: Свако каже, дрво које не рађа добра рода, сече се и у огањ баца (Мт. 3;10). Ми смо, осим тога, вашој љубави протумачили и речи што их је Самом Господу, када је дошао на крштење, изрекао Крститељ колебајући се, избегавајући и одбијајући да то учини, готово тражећи да Он (Господ) њега крсти. Ми смо, међутим, тумачили и речи које је Господ упутио њему као речи Господара који заповеда слуги и истовремено му се обраћа као пријатељу и сроднику по телу, откривајући тајну и показујући оправдане разлоге (Свог крштења). Тада смо у нашој беседи дошли до места када Јован пристаје да крсти Господа. Преостало је да саслушамо данашње еванђелско читање, које каже: И крстивши се, Исус изиђе одмах из воде; и гле, отворише му се небеса, и виде Духа Божијега где силази као голуб и долази на Њега. И гле, глас са небеса који говори: Ово је Син Мој љубљени који је по Мојој вољи (Мт. 3;16-17).

3. Велика је и узвишена, браћо, тајна крштења Христовог која је садржана у ових неколико речи. Тешко ју је разматрати, тешко протумачити и ништа мање тешко схватити; али, како је она изузетно важно за спасење ми ћемо се, послушавши Онога што је заповедио да истражујемо Писма (в. Јн. 5;39), одважити да, колико је могуће, истражимо ову тајну. У почетку, након што је Бог рекао: Да начинимо човека по својему образу и подобију (Пост. 1;26), стварајући у Адаму нашу природу, откривајући и дајући човеку живоначалног Духа удахнувши га у њега, упоредо је открио и тројичност ипостаси стваралачког Божанства, док су све остале творевине саздане једном речју Логоса и Оца који говори. Тако је и сада, при пресаздавању наше природе у Христу, откривши се из пренебеских висина и силазећи на Њега док се крштавао у Јордану, Дух Свети открио и тајну најузвишеније и свемогуће Тројице.

4. Због чега се тајна Пресвете Тројице показује приликом саздавања и пресаздавања човека? Не само због тога што је он (човек) Њен једини посвећеник и поклоник на земљи, него и зато што је једино он саздан по Њеном образу. И заиста, чувствене и бесловесне животиње поседују само живототворни дух, али он није способан да постоји сам по себи, при чему уопште не поседују ни ум (νους) ни разум, тј. реч (λόγος). Бића која су у потпуности изнад чувственог, тј. архангели и ангели, као умна и словесна (разумна) будући да поседују ум и разум (реч, логос), не поседују живототворни дух с обзиром да немају тело које би тај дух оживотворавао. Будући дакле да човек поседује ум, разум (реч) и животворни дух који оживотворава тело, једино је он образ троипостасне природе. Како се при пресаздавању наше природе на Јордану открила најузвишенија и свемогућа Тројица као неки прволик у односу на образ наше душе, они који се после Христа крштавају у Христа три пута се погружавају у воду, док је Јован крштавао једним погружавањем. Означавајући то, еванђелист Матеј каже: И крстивши се, Христос одмах изиђе из воде (Мт. 3;16).

5. И гле, каже, односно, у време док још није сасвим изашао из воде, док је тек излазио из ње, отворише му се небеса (Мт. 3; 16). Молим вас, браћо, да сада усредсредите своју мисао и да са пажњом изоштрите ум како бисте схватили силу тајне крштавања у Христа. Христов силазак у воду и Његово погружавање у њу док се крштавао предизображавало је Његов силазак у ад, а излазак из воде Његово васкрсење из мртвих.

6. Разумљиво и доследно томе, Њему су се, истог часа када се уздигао из воде, отворила небеса. Због нас је сишао у ад и био у преисподњој (у подземљу), а излазећи отуда због Себе, али и због нас отворио све не само земаљско и везано за земљу него и највише небо, где се затим и телом вазнео и где као претеча за нас уђе (Јевр. 6; 20). Као што је тајанственим хлебом и пехаром наговестио Своје спасоносно страдање, а онда ту тајну предао верујућима да је извршавају ради свог спасења, тако је и Његов силазак у ад и излазак одатле предизобразило Његово крштење, које је такође предао верујућима да га извршавају ради свог спасења. Препуштајући Самоме Себи мучење и патњу, нама је од самог почетка подарио заједничарење у Његовим страдањима, али без бола, учинивши да се, по речи апостола, саобразимо подобију смрти Његове да бисмо се правовремено удостојили и обећаног васкрсења (B. Pим. 6; 8).

7. Будући да је, као и ми, имао душу и тело које је од нас и ради нас примио, телом је претрпео страдања, смрт и погреб, док је устајањем из гроба показао бесмртност тога тела. Предао нам је да као спомен на те догађаје приносимо бескрвну жртву и да као њен плод задобијемо спасење. Душом је сишао у ад и изашао одатле, допустивши свима да буду причасници вечне светлости и живота, а као образац тога предао нам је извршење божанског крштења. Ми на тај начин задобијамо плодове спасења и једног и другог тајинства, и обожења и примања истинског семена живота, како душом тако и телом. И заиста, од ово двоје зависи васцело наше спасење, јер је у те две тајне усредсређен целокупни богочовечански домострој.

8. Отворише Му се небеса. Није рекао „небо“, него „небеса“, односно сва (небеса), све што је горе, да не би, не видећи ништа од онога што припада горњем свету и што се налази изнад нас, помислио да је Ономе што се сада крштава нешто надређено или да је узвишеније од Њега. Потребно је, дакле, да схватиш и спознаш да постоји само једна природа и владичанство које од бесконачности наднебеског круга досеже до средишта и граница свега, тј. све испуњава и ничему не препушта да буде изван Њега, све спасоносно садржава и обухвата и над свим се распростире, али се неизрециво спознаје у Три узајамно повезана Лица. Отворише Му се, дакле,небеса како би се јасно показало да је то Онај што је пре неба постојао, штавише, Онај Који је био пре сваког бића, Који је од Бога, Који је Бог, Логос и Син Божији, да Отац није пре Њега постао и да заједно са Оцем носи име које је изнад сваког имена (Фил. 2;9) и изнад сваке речи. Када се разлучи и разабере између свих појава, земаљских и надземаљских, и Њега и Оца на небесима, једино се Он показује као сједињен са Оцем и Духом, јер је заједно са њима постојао и пре стварања света.

9. Отворише Му се небеса, док Марко каже: Раздвојише се (расцепише се), будући да говори: Излазећи из воде раздвојише му се небеса (Мк. 1;10, у српском преводу: „виде небеса где се отварају“). Због чега један еванђелиста каже „отворише се“, а други „раздвојише се“? Зато да пажњи разборитих слушалаца не би промакло да ово тајинство има двојако значење. И заиста, изразом „отворише се“ показује нам да су небеса претходно била затворена услед нашег сагрешења и непослушности Богу, јер су се, као што је записано, небеса затворила након што је Адам сагрешио пред Богом и од Њега зачуо: Земља си и у земљу ћеш се вратити. Разумљиво је, дакле, што су се небеса отворила Христу, Који је у свему показао послушност, па је и сам рекао Јовану: Да се испуни свака правда, а што се извршило и овим крштењем.

10. Као што каже сам Претеча Господњи, Бог Духа не даје на меру, јер Отац љуби Сина и све је дао Њему у руке (Јн. 3; 34-35), постаје очигледно да је Христос и телесно примио васцелу неизмерну и бесконачну силу и енергију (дејство) Духа. Небеса су показала на делу да целокупна твар није у стању да обухвати сву ову силу и енергију (дејство) Духа Божијег и зато су се та небеса раздвојила када су се откриле ове силе и енергија Божијег Духа и када су прешле у ову Богоипостасну плот. Прекрасно је, дакле, неко рекао о Богу: Ни небеса нису чиста пред очима његовим (Јов 15; 15), називајући небом ангеле који су на небесима, архангеле, многооке херувиме, шестокриле серафиме и васцело надсветско (надземаљско) јестество. Према томе, праведно је што ни небо, тј. ангели који су на њему нису чисти пред Богом небеса, јер и она највиша и владајућа јерархија, тј. они што се непрестано очишћују и озарују, уступа пред савршенијом чистотом. Једино природа као наша у Христу, будући богоипостасна и обожена, преизобилно поседује најсавршенију чистоту и способна је да собом обухвати васцело блистање и лучезарност или, другачије речено, силу и дејство Божијег Духа. Због тога се, дакле, небеса нису само отворила него су и сами ангели устукнули пред таквим силаском Духа Светога на Њега.

11. И крстивши се Исус изиђе одмах из воде, и гле, отворише Му се небеса (Мт. 3; 16). Лука каже да се небо отворило док се Христос молио: Када се Исус крстио, док се он мољаше Богу, отвори се небо (Лк. 3; 21). И док се крштавао, и док је силазио у воду и док је излазио из ње, Он се молио, делима поучавајући да не треба да се моли само свештеник и извршитељ тајинства него и онај над којим се тајинство извршава, чак и ако је извршилац тајинства савршенији у врлини или ако упућује усрднију молитву. Кроз њега се на крштаваног спушта благодат, а када је пак крштавани савршенији од извршитеља тајинства и када се усрдније моли, Дароватељ милости (о, како неизрецива благост!) не одбија да, захваљујући њему, и извршитеља учини причасником благодати, а што се очигледно догодило и са Јованом и што је касније и сам отворено посведочио говорећи: Од пуноће Његове ми сви примисмо (Jн. 1; 16).

12. Због чега су се само Исусу, док се молио, отворила небеса, а не и некоме пре Њега? Шта кажеш? Будући још увек у утроби, Јован је схватио богочовечански домострој уипостазираног Логоса Божијег и не само да је заиграо од радости божанског Духа у мајчиној утроби, него је и ону што га је носила (тј. мајку, Јелисавету) учинио причасницом благодати. Када је пак разрешен од утробе, разрешио је и очева уста, јер је овај по заповести ангела био кажњен онемелошћу. Онај који је одрастао у пустињи, већи од свих рођених од жена и превасходећи све пророке од века није се, међутим, сматрао достојним да одреши ремење не Христовим сандалама (ма шта да то ремење значи), и ко би онда међу онима што пред њим уступају по достојанству, био достојан да се отвори небо, боље речено, наднебеске сфере? Да би, упоредивши га са свима, спознао узвишеност превасходства Онога Који се сада крштава, размисли и о овоме: на који начин су се Њему, као што је написано, „отворила небеса?“ Нама се на делу показало да се нису небеса, него и недра Небеског Оца отворила за Њега, јер отуда долазе Дух и глас који сведочи о синовском сродству. Будући његов весник, небеса су се отворила као нека васељенска уста и не само ангелима који су на небу него и свим људима на земљи благовестила да Син Божији по Својој природи, сили и владичанству поседује исту част над свим као и Небески Отац и Дух Који од Њега исходи и происходи.

13. Праведно је, дакле, што су се само Њему, док се молио, отворила небеса, будући да и запечаћену књигу – што можда у Јовановом Откровењу означава небо које је раније било затворено за нас – нико, ни на небу, ни на земљи, ни под земљом, није могао нити да отвори нити да прочита. Победио је, и отвориће књигу и прочитаће је Лав који је из племена Јудина (парафраза на Отк. 5; 5). О томе ко је овај Лав, потекао из племена Јудиног, поучио нас је патријарх Јаков говорећи: Лавићу Јудин! С плена си се вратио, сине мој, спусти се и леже као лав, као љути лав; ко ће Га пробудити? Палица владалачка неће се одвојити од Јуде нити од ногу његових онај који поставља законе, докле не дође онај ком припада, и њему ће се покоравати народи (Пост. 49; 9-10), Онај Који је сада очигледно отворио све наднебеско једини је прочитао речи Промисла што постоје од века, ризнице премудрости скривене у недрима Очевим, недоступне дубине и тајне Духа.

14. И крстивши се Исус изиђе одмах из воде; и гле, отворише Му се небеса. Видите ли да свето крштење представља врата неба и да тамо уводи оне што се крштавају? Због тога и не каже једноставно „отворише се“ него „отворише Му се“ и све што се извршавало на Њему, извршавало се ради нас. Ради нас се, дакле, кроз Њега отворише небеса и та врата која је Он широко отворио очекују наш пролазак. Пре свих осталих о томе сведочи први страстотерпец (πρωταγωνιστής) и мученик Стефан. Приклонивши колена он се помолио и, погледавши на небо, видео оно што нико није видео пре крштења Христовог, јер погледа на небо и виде Исуса у слави Божијој(парафраза на ДАп. 7; 55). Он није видео само неизрециву славу и наднебеско место, него и Највољенијег у слави Очевој, услед чега је он први после Христа блажено созерцавао оно што нико пре Христа није видео и у шта се ни сама војинства ангелска не усуђују да проникну (в. 1. Петр. 1; 12). Будући да га је привукао возљубљени, Исус је желео да овај ђакон буде први на небу и далеко узвишенији него службени (ангелски) духови, јер је био први мученик за истину. Нама се, дакле, кроз Њега отворише небеса и Он је кроз Самога Себе очистио и нас, јер Њему Самом није било потребно ни очишћење ни отварање небеса.

15. Јован је видео све што се догодило да би касније могао рећи онима што су га упитали: Ја видех и посведочих да је Овај Христос Син Божији. Јован је, дакле, видео Духа Божијег где силази у виду голуба и остаје на Њему (Јн. 1; 32). И обличје голуба сведочи о чистоти Онога на Којега се спустио, будући да та птица не слеће на нечиста и злосмрадна места, а сведочи и глас Очев са небеса. И гле, каже, упоредо са голубом зачуо се и глас са небеса који говори: Ово је Син Мој љубљени који је по Мојој вољи (Мт. 3; 17), Овај, Којега сада показује Мој Дух, сишавши и остајући на Њему као на мом савечном Сину. И заиста, користећи се савечним, једносуштним и наднебеским Духом као прстом, Отац истовремено оглашава и показује са небеса да је са Њим сједињен, свима јасно откривајући и објављујући да је Онај, Којега је у то време Јован крштавао у Јордану, Син Његов љубљени.

16. Дух се није појавио само као прст којим је Отац показивао, него је и сишао на Онога на Којега је Отац указивао и као да га је додирнуо, и не само то, него је и остао на Њему јер, каже, Јован посведочи говорећи: Видео сам Духа 1де силази као голуб са неба и остаде на Њему (Јн. 1; 32). И није само остао на Њему, него и у Њему (сведок је онај што говори од пуноће Његове ми сви примисмо, ст. 16), па је и пре овог видљивог силаска обитавао у Њему невидљиво. О томе сведоче и бестелесни и небески ангели, од којих је један (архангео Гаврило) рекао Оној што Га је у девствености зачела: Дух Свети доћи ће на тебе (Лк. 1; 35), а такође и ангео који је Јосифу за Њу рекао: Оно што се у њој зачело од Духа је Светога (Мт. 1; 20). Тиме, дакле, није објављено само сједињење него и нека узајамна повезаност, натприродна и истовремено бесконачна, савршена и јасна, чиме нам се Он открива као један Бог у три ипостаси и свемогућем божанству, као што је тада и Он Сам благоволео да се открије, Отац наднебески, Син једносуштни и Дух Свети Који од Оца исходи и у Сину почива, несмешиво са њима сједињен и нераздељиво различит. Постоје Двојица која сведоче, док је Један о којем сведоче; они сведоче о Свом божанству и о међусобном јединству и различитости, о божанству чијим су се превасходећим владичанством раздвојила сва небеса истовремено, о јединству на основу најпотпунијег и бесконачног сједињења и склада, а о разликовању на основу различитости и узајамне повезаности ипостасних имена.

17. Узвисује се том достојанству и наша природа коју је Он примио будући да постаде нераздељива од Сина Божијег, тако да и после Његовог очовечења постоје три поклоњења достојне и озарујуће ипостаси у које верујемо и у које се крштавамо, свлачећи у божанском крштењу старог човека и одевајући се у Христа, новог Адама, Који је у Себи обновио нашу окривљену природу, будући да је благоволео да је прими од девичанске крви и да је Собом оправда, а затим је све оне који се од Њега родише у духу ослободио оног прародитељског проклетства и осуде.

18. Шта затим? Зар то, што Јединородни Син Божији од нас није примио ипостас него природу коју је обновио сјединивпга се с њом по Својој ипостаси, значи да није свакога од нас, као поједине личности, Он учинио причасником Своје благодати и да сваки од нас појединачно не добија од Њега опроштај својих личних грехова? Зар је могуће да тако поступи Онај, Који хоће да се сви људи спасу (1. Тим. 2; 4), Који ради свих сави небеса и сиђе(Пс. 18; 9), Који нам је делима, речима и страдањима показао пут спасења, узнео се на небеса и тамо привео оне што га следе? Природу коју је од нас и ради нас примио Он је и обновио, показавши је као освећену, оправдану и у свему послушну Оцу, сјединивши се с њом по ипостаси и кроз њу све то сатворивши и пострадавши. Он је обновио не само природу, него и ипостас свакога од нас верујућих и подарио нам опроштај грехова путем божанственог крштења, путем испуњавања Његових заповести, путем покајања које је даровао посрнулима и путем причешћивања Његовим телом и крвљу.

19. Отац је, објављујући са небеса за Онога Који се крштава по телу Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи тиме показао да је све остало што је било откривено кроз пророке, законе, обећања и усиновљење, било несавршено и да није било нити изречено, нити извршено по вољи Божијој, него да је за циљ имало оно што се данас извршава. И шта кажем: закон, који је дат кроз пророке, обећања, усиновљење, када је и стварање света од самог почетка имало свој циљ у Њему, Који се на земљи крштава као Син Човечији, док са неба бива посведочен као једини љубљени Син Божији, за Којега је и Којим је све било саздано, као што каже апостол (в. Кол. 1; 16).

20. Према томе, ради Њега је на почетку у биће призван човек саздан по образу Божијем, како би касније собом обухватио Праобраз; закон који је Бог дао у рају био је због Њега, јер га Законодавац не би ни давао уколико не би био савршено испуњен. И оно што је након тога Бог објавио и извршио било је, могло би се рећи, учињено ради Њега, а неко би још и изврсно могао додати да је ради Њега било и све надземаљско, при чему мислим да су ангелска суштаства и чинови, другачије речено тамошњи поредак, били од почетка устремљени ка том циљу, односно ка богочовечанском домостроју (икономији) којему су и служили од почетка до краја. Будући да је „благовољење“ непосредна, блага и савршена воља Божија, Он је једини у Којем је Његово благовољење (тј. Који је по Очевој вољи), у Којем почива Отац, и Који савршено угађа Оцу као дивни саветник, ангео Његовог великог савета (Ис. 9; 6, по Септуагинти), Који је и Сам послушан Оцу и говори од Оца, и покорнима дарује живот вечни,

21. и нека га сви ми задобијемо у Самом Цару векова Христу, Којему доликује свака слава, част и поклоњење, заједно са беспочетним Оцем и Пресветим и благим и животворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

Оставите Коментар