преподобни Јустин Нови Ћелијски: ЕВРОПСКИ ЧОВЕК НА ЖЕРАВИЧНОЈ РАСКРСНИЦИ

[dropcap letter=“Е“][/dropcap]вропски хуманизам је обзидао нашу планету човеком. Обукао je y човека. И мобилисао све, чак и привремено и стално неспособне за борбу, против свега надчовечанског. Сваки је продор зазидан човеком, да не би ништа надчовечанско продрло y сферу људског живота. Обучена у човека, наша се планета нише као пијана на своме путу ка… ? Па ипак, напад оностраног је страховит. Својим страшилним загонеткама онострано је као огњеним стрелама изрешетало и тело и дух човека којим је обзидана наша чудна планета. Загонеткама је изрешетан човек, те је и тело његово постало решето, и дух његов. А решето може ли зауставити ураган оностраних тајни, који даноноћно обесно дува на нашу звезду из мрачних дубина бесконачности?

Хуманизам је засновао себе на човеку као на еванђељу новом и спасоносном, али ни слутио није да се оно, као и свако еванђеље, завршава апокалипсисом. Заснивајући, себе на човеку, хуманизам је засновао себе на највулканскијем тлу, И вулкани су већ почели да раде. Већ је почео апокалипсис европског човека. Хуманизам је само разгребао кожу човекова бића, и из сваке поре рикнуло је по чудовиште. Сва вулканска гротла дишу мукло и земљотресно. Крај њих живе футуристи, декаденти, анархисти, нихилисти, сатанисти, и жудно пишу, сричући пишу летописе апокалиптичног доба човековог. И не стиде се никаквих гадости, јер је знак апокалиптичног доба: разголићење свих гадости, свих грозота, свих ужаса. На ту смелост даје им право њихов отац –– хуманизам, јер су они рођена деца његова. И не желећи хуманизам је приредио страшну изложбу човека: све човечије изнео je на изложбу. И никад страшније изложбе свет видео није И ужаснуо се човека, јер је човек нешто чега се треба највише плашити. Ви не верујете? Распечатите најдубље скривнице бића његовог, и чућете како из њега урлају апокалиптична чудовишта.

Апокалипсис нашега доба смрвљује нас својим откривењима: y човеку су се упознали и спријатељили ужаси који се никад знали нису. Изгледа да се наша остарела планета решила да y човеку заврши себе, заврши аполиптички анархично и бурно. Њена је атмосфера постала сувише експлозивна: све космичке противречности сусрећу се y њој и при сусрету експлодирају. По несрећи, она је постављена на најпроклетију раскрсницу васионе. На њој се укрштавају сви путеви: путеви светлости и таме, путеви болова и радости, путеви страдања и блаженства, путеви живота и смрти, Свако небеско тело једним својим путем прелази преко ње. Зато је земља стециште свих болова и раскрсница свих путева. Живот је на земљи тако болан, да се човек мора у чуду питати: низ сваки зрак који се зарије у земљу, не склизне ли по бол? није ли стога земља огроман басен болова?… Низ сваки зрак не схлизне ли по кап гноја? није ли зато наша ојађена планета – чир васионе, y коме се скупља сва космичка нечистота, све космичко зло, све космичке гадости?

Ужас човечијег живота је многострук и свиреп. Изгледа, земља је одређена да буде раскрсница привиђења, која се на кратко време облаче у тело, пробају себе, пробају материју, да најзад са јауком и анатемом збаце са себе телесну љуштуру. Бесмисленост земаљског комизма наводи човека на мисао да неко више биће пркосно баца легенде y материју, облачи их у њу, проба да ли се могу уживети у њу и саживети са њом.

Када се у човјека пробуди материја и дође до свести и самосвести, човек се осети као раскрсница безбројних необичних путева, чије полазне и завршне тачке он не зна. Материја је своја човеку; једнотелесна је с њим, па се ипак не може уоквирити у човекове мисли. У њој нема ничег простог, ничег обичног, ничег нечудног. Она отсликава себе на човеку, и све раскрснице своје. По њима јуре привиђења, која се најрадије задржавају на човеку, и облаче y човека. Човек као да је послан на мучеништво: свет је арена, а њега растржу привиђења.

Све се ствари међусобно такмиче y фантастичности: тешко је, а каткад и немогућно, поставити границу између фантастичног и реалног. Фантастичност је душа реалности, свих реалности о којима може бити свесна људска природа. Зато реалности, ма какве биле, сачињавају проблеме – надумне за ум човечји, и надчовечне за човека. Како ће их решити човек, и умнијим од човека, и моћнијим од човека?

За измученог човека, необичност тих реалности разраста се у божанство. Трагизам, проклети трагизам наших фантастичних реалности нагони човека да ствара богове, да тражи богове и онде где се сакрили нису. Све што је необичније од човека, и више и сложеније ·– природом својом намеће себе за божанство човеку. И природно је што човек има многе богове; природно је што је човек многобожац. Многобоштво је последица многочудности света. Сав свет је мука духу, и свака ствар. Ниједну муку човек не може потпуно објаснити собом, већ прибегава боговима. Многе муке воде га многим боговима. Зато је човек на своме мучном путу кроз историју стварао многе богове, Тешко је разабрати се међ њима. Сви предлажу себе; и муке гоне човека да их усваја.

Што већа мука, све већег бога тражи. Ситне муке траже ситне богове. Но постоји једна мука, већа и од највећих, мука која синтезира све остале муке. Који бог њу осмисли и у радост претвори – уистину је Бог, и нема другог. Та највећа мука јесте – смрт. А сњом и страдање добро и зло, истина и лаж. Сви скупа сачињавају мученичке проблеме, јер је мученик сваки човек кога муче ти проклети проблеми.

Мучен тим проблемима, човек мора тражити човека или бога који ће их решити, и то потпуно и завршно решити. Ко их потпуно и завршно реши, то је истинити Бог, а остали су лажни. Нема ниједног међу фојербаховским човекобоговима који није банкротирао пред тим проблемима. Хоћеш ли да пробаш људе, стави их пред ове проблеме. Хоћеш ли да пробаш богове, учини то исто. Највећу муку своју пренеси на њих; ко је осмисли и оправда – заслужује да буде Бог твој.

Је ли те зспопало страдање, и вија те, пренеси га на бога свог. Ако га учини својим, ако га осмисли, ако га оправда – истинит је Бог твој, и нема лажи и немоћи у њему. Још је истинит Бог твој, ако је живео у телу твом и осмислио иловачу твоју; ако је живео душом твојом и засладио горку тајну живота твог; ако је био зеница уплаканог ока твог, и сагледао и пронашао смисао кобне тајне живота људског над којом плачеш ти.

Мученички проблеми доводе човека до најстрашније раскрнице, до раскрснице религиозне, на којој се проба и бира Бог.

Ko није достигао религиозну раскрсницу, знак је да га мученички проблеми посетили нису. Стојећи на религиозној раскрсници, човек стоји на жеравици. Невероватно je тешко бирати бога, још теже је изабрати најбољег бога. Маховину васионе човек зна, y маховини гнездо свија, док не позна најбољег и једино истинитог Бога. Без тога, све је његово знање кожно и трошно, плитко и површно. Ништа не зна као што треба знати. Не зна одгонетку страшне загонетке добра и зла, која неизмерно премаша све што се човек зове. Зато је не може не приписати божанствима, ,

Када би овај свет био само илузија, — могао би се поднети; али је он кошмарна илузија, зато га човек тешко може поднети без бунта. Спиритуалисту – материја изгледа илузија; материјалисту — дух изгледа илузија. Зато је скепса неизбежни резултат човекове мисли. Чиме се завршава моја мисао о свету ако не скепсом? Не завршава ли се скепсом, значи да нисам до краја домислио своју мисао, нити до краја довео своје осећање. Нека човек пошље једну своју мисао y свет. Каква му се враћа? Зар се не враћа са пута много сложенија, много загонетнија но што је пошла на пут.

Да би се ослободио мука свога бића, човек је делио себе, слао себе на многе путеве. Стварао је религије, стварао културе, да би себи олакшао страшно бреме егзистенције. Тражећи трајније вредности, човек је неминовно долазио до костоломне раскрснице. Ту се пут рачва, расипа у многорукавну делту. Чиме се завршава један рукав, чиме хиљадити? Не океаном ли бес– коначности?

Кроз многе ствари ишао сам ка смислу живота, – говорио је један очајни младић, – кроз многе ствари и кроз многе људе, али, авај! И ствари и људи доводили су ме до проклете раскрснице, до жеравичне раскрснице, и оставили ме на њој сама, зачуђена, запањена и исмејана. Да, исмејана. И кроз ствари и кроз људе неко ми се пакосно смејао, неко — моћнији и од ствари и од људи. И ја нисам могао без анатеме да поднесем ту тиранију, јер је то тиранија најгоре врсте. Исмејан, ја сам трчао твојим путевима, философијо, и твојим, науко, и твојим, културо, и сви се они завршавају беспућем и прашумом. Од тога је подивљала душа моја y тесном телу мом. И ја сам је слао кроз многе теорије и хипотезе по вредност непролазну, и она ми се враћала сва изгрувана и изранављена. Слao сам је измучену, и она ми се враћала још натоваренија мукама, још бременитија ужасима; и y осами својој рађала стоглаву аждају очајања. И ја сам морао мислити страшну мисао новорођенчета свог: глиста љигава, дуга – предуга глиста је осовина васионе. И y безумном очајању свом ја сам савио и слепио душу своју око тела свог многонапаћеног, и ax, савио сам је и слепио око крста и рас-крста. Зар тело моје не символизује крст? глава моја и ноге моје и раширене руке моје –– нису ли крст и раскрст, на коме поноћ борави и привиђења коло воде? Психофизичком структуром свога бића човек је стављен на најсвирепију раскрсницу: између духа и материје, добра и зла, видљивог и невидљивог, чујног и нечујног, овог и оног, ја и ти… Човек је пут ка новим ужасима и новим страдањима. Кроз човека путује неко чудовиште, ко зна куда? Тело човечије му је превозно средство, чија је последња станица — смрт. Смрт је – непробојни зид; смрт је: не моћи напред — Nicht–Vorwarts– Können. Када човек изабере (а мора изабрати) нешто за смисао живота, онда? – нека то нешто пресече путем смрти, и обрешће сe на жеравичној раскрсници, на којој човек не може издржати Без бога, без ма каквог бога. Веле: култура је смисао живота. Пресеците је путем смрти, — шта је остало од тога смисла? Пресеците путем смрти све што је човек створио и што хуманизам ствара, – може ли ишта од свега тога бити смисао живота?

Човек је мера свих ствари видљивих и невидљивих, — то је основни принцип хуманизма, и критеријум. Али, пошто човек не поседује ни апсолутни смисао живота, ни апсолутну истину, онда то значи: све што је људско — релативно је. Релативизам је душа хуманизма. Ајнштајнова теорија релативитета је завршна, збирна последица хуманизма и свих његових философских, научних, религијских, културних огранака.

Но не само то: у последњој линији својој, хуманизам је – нихилизам. Зар може човек не бити нихилист, ако не признаје никакву апсолутну вредност? Идући логиком до краја, долази се до неминовног закључка: релативизам је отац анархизма. Тошто су све вредности релативне, онда какво право има ма која од њих да наметне себе за врховну, и највећу, и најглавнију? Све остале имају право на анархични устанак против ње. Нема сумње да су нихилизам и анархизам неминовна завршна форма, апокалиптична форма хуманизма и његовог релативизма.

Хуманизам је сасвим доследан својој специфичној логици када одриче Бога, јер је човека прогласио за Бога. Али, доведена до краја, та логика одриче и свет и човека. Акосмизам је нај— природнија и најлогичнија последица атеизма. Јер човек који свесно Одриче Бога, не може не завршити одрицањем света и човека. А да је то за њега немогућно, човек је на разне начине непобитно показао И доказао.

Човек воли да богује. То показује хуманизам. Али се нико од богова није тако страшно компромитовао као човекобог. Није могао осмислити ни смрт, ни страдање, ни живот. Може ли онда човек бити спокојан и задовољан са таквим богом? Не осећа ли човек како пијавица смрти пожудно пије зеницу душе његове, и свачије? И још се хвале човеком!

Ko је обзидао себе човеком, неће наћи покој свој, ни мир метежном уму свом: није упловио y најтише пристаниште. Сви путеви човекови стичу се y гроб: у њему се састају, y њему остају, у њему се завршавају; у њему све раскрснице остају нераскршћене. Ту тек човек осећа немоћ свога разума, и своје воље, и свога срца. Немоћ и банкротство. И то га банкротство гони да иде иза човека, изнад човека, ка вишем и јачем бићу од човека: ка Свебићу, Свесмислу и Свеосмислитељу. Тада он болно и снажно осећа како је човек нешто што треба довршити, допунити. Човек је започет, али није довршен. Све човекове чежње за прогресом, за знањем; све његово тражење нечег што је изнад човека, показује да је човек остајући собом и само при својој природи, — недовољан себи, и незадовољан собом. Он је »стрела чезнућа» за оном обалом, за оним човеком, пунијим и потпунијим: за Богочовеком.

Како да се доврши човек? Није ли он Скадар на Бојани бесконачности? Што он обдан сазида, то неко обноћ одзида. Нехтење да се човек доврши, дозида — значи оставку на прогрес, на излаз из очајања, из скепсе, из солипсистичког пакла. То нехтење долази од пораженог хуманизма.

Хуманизам је тешко заморио и очајно разочарао човека. Уморан је европски човек од идолопоклонства. Мучећи човека до ужаса, хуманизам је издахнуо кроз небивали делиријум: кроз Европски рат. И оставио европског човека на гробљу, на европском гробљу. И он – уморан од несреће, натоварен тешким бременом егзистенције, потиштен европским гробљем jeцa и чека да га неко одмори и ослободи тешког бремена. И док он скрхан јеца и чека над европским се гробљем носи кротки и благи призив Богочовека: ‘«Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене, јер сам ja кротак и смирен срцем, и наћи ћете мир душама својим, Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако» (Матеј 11, 28—30)„ ·— Тако благи и једини прави Човекољубац призива себи несрећног европског човека. Хоће ли га он чути? хоће ли? хоће ли?…

Објавио Манастир Подмаине уз благослов игумана Рафаила (Бољевића) 6. децембар 2017.

Оставите коментар

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Слични чланци