21.11.2016.

Сећам се да сам негде прочитао да је човек незахвално двоного створење. Када кажеш Слава Богу за Све, тада све постаје свето, освећено. Тако, у Божанственој Литургији имамо Божанствену Евхаристију (благодарење). Док, када приговарамо, ми гунђамо, ми ропћемо – тада се све мења. Неко ко живи у Христу и дише Христом – чак и да га у ад поставиш, он ће се радовати. Онај, који се жали, и никада не каже хвала – чак и у рај да га поставиш, сматраће га адом.

20.11.2016.

Већина људи не бира свог животног сапутника већ им он бива „наметнут“ осећањима, заљубљеношћу! Међутим, када заљубљеност овлада срцем, онда разум изветри из главе. А када заљубљеност престане, тада разум долази на њено место. „Када сам се венчао, знао сам да сам се заљубио у њене предивне зелене очи. Није много прошло кад сам схватио да сам добио читаву жену!“, говорио је један разведен човек. Због тога, брате, покушај да изабереш своју будућу супругу на основу свог разума, а не на основу својих осећања која имају „датум истека“. „Пре него што се ожениш отвори четворо очију. Када се будеш оженио, очи држи полузатворене“ (грчка народна пословица). А не обрнуто, да ти пре брака очи буду полузатворене, а после широм отворене!

13.11.2016.

…Ова прозба Да буде воља Tвоја јесте наше драговољно приношење себе, Ономе, Јединоме, Који је Љубав. Када истински кажеш Да буде воља Твоја тада проналазиш мир: сви проблеми су решени. То захтева смелост вере и жртвену љубав.

12.11.2016.

„Када живиш са неким треба да будеш као точак, да се окрећеш, да попушташ, а не као четвороугаоник који се не окреће“ (Старечник, Ава Матој, 13.) У овоме се сви слажемо осим што желимо да онај други буде као точак а ми дa будемо као четвороугаоник који се не окреће. Међутим, то исто жели и други: да он буде четвороугаоник, а други да буде точак, тако да сви постајемо непокретни четвороугаоници, а то значи да нема заједнице међу нама.

27.10.2016.

Ако је неки опит оставио трага на теби; ако је нешто овакво, и најмање, било ти дато; ако си нашао утеху после великих искушења; ако си неко ко је „примио опит Васкрсења“; ако си прошао, макар само једном у животу, кроз (истинску) смрт у живот; тада си у стању да имаш наду. У стању си да идеш напред. Али, док си још увек у овом свету, подложног промени и пропадању, неопходно је да идеш напред са великим трепетом и пажњом, ослањајући се на љубав (а то значи жртвовање свега), и понизност (а то значи љубав до уништења), како би Други, који је утеха свих, могао да се пројави.

16.10.2016.

Искушења, изазови, која су покушала да те разоре, показују се као твоји помоћници. Они чине оно што си сам морао да урадиш, али ниси био у стању. Доживео си опит истине исказане у Изрекама Отаца „ Отклони искушења, и нико неће бити спасен“. Она су разорила оно што је требало да буде разорено.

15.10.2016.

Више не пита шта ради ближњи, него непрестано живи у безмолвију. Труди се умним делањем. Из њених очију непрестано истичу сузе. Језик је медоточив. Разговор одмерен. Тело непорочно. Ум чист и без маштања. Нерасејана молитва. Дубоки мир. Савршено послушање. Пламена љубав према Спаситељу Христу која све време гори и не гаси се, никада се не гаси. Да при самом помену имена Исусовог скаче душа, ослађују се уста и све умно у човеку устаје. Обичај је љубави и њено божанствено преимућство да срце скаче када зачује љубљено име, било ушима телесним, било пак ушима духовним. Из таквог срца излива се сладост љубави.

10.10.2016.

Из села Закливери у епархији Једренској; осамнаестогодишња девојка. Отац јој се потурчи, па примораваше и ћерку да се потурчи. Но мајка је подржаваше у вери Христовој. После многих мучења, сва рањава и искрвављена, издахну на крилу своје мајке, и прими венац мучеништва 27. септембра 1764. године.

10.10.2016.

Ако је могуће, људима треба бити од помоћи, дајући им прилику да излију своје сузе пред Њим Који нас воли – да плачу као свети апостол Петар. Зато што дубоко у себи знамо да смо сви рањена деца, без обзира да ли имамо седу косу, без обзира на то што се трудимо да изгледамо снажни. И ако икада пронађемо светитеља, тада ћемо разумети да је дубоко у нама сакривено повређено дете. Оно је као корен који изгледа увео све док права количина кише не падне и сунце не засија, и тада не схватимо да је живот сакривен у нама. То је оно што светитељи чине. Они су ти који љубе – понизни. И тако они буде могућности у нама које су биле умртвљене. Сила светитеља у слабости постаје савршена (2. Кор. 12, 19).