27.10.2014.

Непријатељ се често лукаво прикрада твојим помислима и речима, твом слуху и погледу, а да ти тога ниси ни свестан. Касније, када то схватиш, мораш да водиш велику борбу да би се очистио. Апи не повлачи се из битке са злим духовима. Благодаћу Божијом, из ње ћеш изаћи као победник и радоваћеш се исто онолико колико си пре тога патио.
Додаћу још и следеће. Као прво, буди опрезан – а реци то и осталима – да не хвалиш сабраћу у њиховом присуству. Похвала шкоди и савршенима, а камоли вама који сте још слаби.
Једном је неком светом монаху дошао посетилац. Он му је три пута рекао да изврсно плете своје рукоделање. Када је трећи пут рекао, светитељ је на то одговорио: „Човече, од тренутка када си ти дошао овамо, отерао си Бога од мене.”

24.10.2014.

Ко је победио ђавола? Онај, ко је спознао сопствену немоћ, страсти и недостатке. Онај ко се плаши да спозна самога себе остаје далеко од знања. Он не воли ништа друго осим да види погрешке других и да их осуди. Такав човек у другима не види дарове него недостатке док, напротив, у себи не види недостатке и види само дарове. То је истински недостатак од којега страдамо ми, људи осмог еона. Ми више нисмо у стању да једни у другима препознамо дарове, Једном човеку могу недостајати многе ствари, али зато мноштво људи заједно поседује све. Оно што недостаје једном, то поседује други. Ако то признамо, стећи ћемо велико смирење јер тиме поштујемо и прослављамо Бога који је људе украсио на разне начине и указао на неједнакост међу свим Својим створењима, насупрот безбожницима који се усиљено труде да уведу једнакост и да изопаче Божију творевину. Господ је све у премудрости створио (в.Пс 104,24).

19.10.2014.

 име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, данас је празник светог апостола Томе. Он је после распећа и погребења Христа Спаситеља запао у тешко униније. Чинило му се да су све наде и дефинитивно срушене и да Царство, које је Христос обећао, никад неће ни доћи. Кад је чуо вест о Христовом

15.10.2014.

А горе од свега је униније (клонулосш), када се од свега дижу руке. У њему су сви греси заједно узети. Његов спољашњи израз је „пливање низ реку догађаја“, тј. непротивљење ничему што се дешава данас око нас. Наш грех је пре свега у томе што мислимо да је смрт јача од живота, оног живота којег Бог предлаже човеку од почетка света. Веровати у смрт – значи одрицати се од наше способности за живот и истовремено одбацивати љубав у којој су садржане све заповести Божије.

13.10.2014.

У технолошкој цивилизацији, која се назива веком “еманципације и ослобођења” човек се у ствари еманципује и ослобађа од моралних принципа, моралних норми и гласа сопствене савести. Ако се срећа садржи у човековом унутарњем духовном свету, онда можемо рећи да је тај свет код данашњег човека осиромашен и максимално сужен, посебно у технолошки напредним земљама где људи чак и личе једни на друге. Има се утисак као да их је све програмирао некакав невидљиви хипнотизер. Људи добијају мноштво информација, али све су оне у суштини истог типа и веома су примитивне. Оне личе на понављање једног те истог сценарија у различитим варијантама међу којима скоро да и нема разлике. Алтернатива томе је свет фантастике са уобичајеним филмовима ужаса, али то је у суштини замагљен и шифрован свет демона. Кажу да огромни водопади привлаче психички лабилне људе. Код њих се појављује необјашњива жеља да се баце у водопад, да се на неки начин предају тим кобним таласима. Кажу да исто тако и змија опчини и привуче себи своју жртву. Ми исто тако пред телевизијским екранима видимо нешто слично, видимо бег у болест, у хаос, у бездушност и немилосрдност. Најтипичнији садржја филмова је: ванземаљци који освајају земљу, гомила лешева, експлозије, зграде које од њих лете у ваздух. Ту се инстиктивно осећање душе на неки начин облачи у символе и слике и као да се визионарски показује да су земљу освојили демони, дошљаци из оног непознатог света, из оних мрачних дубина које ми иначе називамо паклом и преисподњом. То је осећај да човек нема где да побегне, да су градови, обасјани треперавим светиљкама, у ствари замке у које су људи сатерани и да представљају огромно гробље духа. У томе и јесте трагедија апокалиптичког доба.
из књиге ТАЈНА СПАСЕЊА

11.10.2014.

Пре четрдесет и пет година говорио је са овога места наш велики богослов — владика Николај. Поред многих књига које је написао, владика Николај је уочи другог светског рата саставио и једну молитву у којој су биле и речи:
„Гооподе, спаси нас од нас самих!”
Те ми његове речи често падају на памет.
Те су ми речи пале на памет кад сам ту скоро прочитао статистику о рађању и умирању у иашем крају. На овој територији од Смедерева па доле до Параћина и од Параћина горе до Голулца и од Голупца Дунавом до Смедерева једва да има неколико села у којима је годишње више рођених него умрлих. Наша и тимочка епархија у том погледу стоје најгоре од свих осталих. Док се свет у јужној Србији, на Кооову и Метохији множи и полако досељава у наше крајеве, ми староседеоци постепено изумиремо…

09.10.2014.

Ми верници покушавамо да наше ближње и наше пријатеље обратимо ка Господу. Но ти покушаји веома често су неуспешни. Обично се испостави да је наша реч немоћна и она пре делује раздражујуће на човека и бива му одбојна но што га привуче вери. То се може објаснити тиме што наше речи нису прожете љубављу. Да бисмо с неким причали о вери, морамо се прво помолити Богу за спасење тог човека. Осим тога, браћо и сестре, никад се не смемо уздати у своју снагу. Треба да кажемо: “Господе, Ти Сâм живи у мени, говори кроз мене и Ти Сâм ме спасавај!” Након тога треба да проверимо своју душу, да видимо да ли је мирна. Уколико смо раздражени, у нашој речи ће се налазити отров гнева. Након тога треба да се преиспитамо да ли волимо тог човека. Уколико у нашем срцу нема љубави за њега, његово срце ће за нас бити затворено. Један богослов је рекао да се срце са срцем спаја само кроз љубав.

17.09.2014.

Питање назначења нашега живота од највеће је важности, јер се тиче најбитнијега питања за човека: питања смисла његовога битовања на земљи. Тек када заузме правилан став о овоме питању, тек када схвати своје истинско назначење, човек постаје кадар да се на правилан начин суочи са свакодневним бригама свога живота, као што су односи са ближњима, студије, посао, брак, рађање и подизање деце. Ако, пак, не заузме правилан став о овом основном питању, човек ће промашити и у другим аспектима свога живота. Какав онда смисао могу они имати, ако је живот човеков у целини бесмислен?

17.09.2014.

Човеков циљ од рођења је да нађе Бога. Он, међутим, не може наћи Бога уколико Бог најпре не пронађе њега. У Њему живимо и крећемо се (Дап 17,28).Али страсти су затвориле наше душевне очи и ми не видимо. Када, ме ђутим, љубљени наш Господ окрене Своје очи ка нама, ми као да се будимо из дубоког сна и почињемо да трагамо за спасењем.