05.08.2018.

Божји призив куца на нашу душу од самог нашег рођења. Призив на веру, на спасење… И нас и нашу децу мучи дух зла који и њих и нас баца у све стихије земље (болесни се баца у „огањ и у воду“) (Мк. 9, 22). Дух зла парализује слух душе и чини је неспособном да пројављује добро и правду („дух неми“ – Мк. 9, 17).
Када смо сатерани у ћорсокак и мучимо се тражећи помоћ, тада се сећамо Бога и снажно желимо да му приступимо.
Ово обраћење, браћо и сестре, још увек није вера. Ово је обраћење из невоље, из потребе да негде одемо, да нешто учинимо. И у нама се понављају речи оца из Јеванђелске приче: „Ако си ти Бог, помози нам!“.
Ово је жалосно обраћање ропске душе, која у свовој ништавности, још и прекорева Бога: „Зашто ћутиш и не помажеш? Ја верујем, оправдај моју веру – помози!“

04.08.2018.

Попустљивост греховима грешника доводи до помрачења здравог разума у њему. Он постаје духовно слеп, не види погубне последице свога греховног стања, заборавља на разликовање добра и зла и ма како да је грех тежак, он га и не сматра за грех и не боји се одговорности за њега. Његово се духовно стање сликовито описује у Христовој причи о блудном Сину. Бежећи из очевог дома у далеку земљу, он ни у ком случају није замишљао то жалосно и срамно стање до кога ће га довести његово безумно расипништво и распусност. Ако је за њега речено да је на крају „дошао себи“, освестио се, онда шта то значи, ако не то да је до тада он био „ван себе“, у заносу. Вртећи се у вихору светске сујете, безумно трошећи своје имање на пијанчење и распусност, он је заиста био као сишао са ума, ваљајући се у бездни греховној, уопште не схватајући воју срамоту и понижење. Могло се очекивати да ће он на крају пострадати и умрети без покајања. Ипак, то се није догодило.

02.08.2018.

Као што свака биљка вене уколико остане вез воде, на сувом земљишту, тако вене и људска душа уколико се не храни молитвом. Њој су исто тако потребни храна и вода, али нарочита вода, жива вода, коју је Христос обећао да да жени Самарјанки у разговору са њом. Та вода, која тече у живот вечни, о којој је Он говорио у јерусалимском храму, на дан Преполовљења.
Управо ова вода, вода благодати Божје, потребна је и најнеопходнија свакоме од нас. Ову Воду Живу, овај извор благодати добијамо у молитви.

15.07.2018.

Сва наша страдања, појединачна и заједничка, сва мука у животу је увек због тога што смо ми поробљени страстима. Оне нас приморавају да служимо греху, односно злу и одузимају нам истинску радост. Оне гасе огањ који души даје истинску светлост и топлоту. У почетку као да испуњавају живот, али га у самој свари опустошују. И тада наступају разочарења, душа хладни и отврдњава. Страсти нас, неприметно за нас саме, претварају у хладне и празне и лењиве и прорачунате себељупце. Предавајући им се, обогаљујемо и наш живот и живот у свом окружењу. А предајемо им се често, тешко нама, и сувише лако и тако сами у себи затамњујемо светлост образа и подобија Божјег, по којима нас је Бог створио.

08.07.2018.

Апостол Павле нам излаже читави програм, али нам он не говори: чините хиљаде поклона дневно или: не једите ову или ону храну, постите недељама. А шта се захтева од нас? Да будемо нормални људи. У данашње време има јако мало поузданих и верних људи, на које се можемо ослонити, којима кажеш нешто и они то и учине, како си их и замолио, не размиљајући због чега, не склањајући се никуд, не чинећи ма шта по своме. И ево у датом тренутку, у овим годинама двадесетог века, у којима нам је по промислу Божјем допало да живимо, треба да се више од свега потрудимо да будемо нормални људи, и то ће, на фону свеопштег раслабљења и свеопште немоћи да се учини ма шта добро, већ бити подвиг.

07.07.2018.

Пророче и претечо доласка Христовог, неумемо те достојно похвалити, ми који те са љубављу поштујемо. Па како дакле и не бити збуњен, како достојно похвалити онога о коме је сам Господ Исус Христос рекао да међу рођеним од жена нема већег од Јована Крститеља. Како да похвалимо онога који је после Пресвете Богородице, узвишенији од

03.07.2018.

Хришћанине! Ти си ученик Исуса Христа, стога свагда чини добро свима: једноме саветом, другоме заузимањем за њега, једноме својим именом, другоме својим покровитељством; овога усаветуј, другоме послужи, и ономе помози, колико можеш. Доброчинство је велика врлина, јер је она плод и испуњење љубави. Њиме Бог постаје човеку дужник, а човек њиме постаје човеку као Бог. Али када чиниш добро, пази да не изгубиш благодат свога доброчинства, очекујући награду или се саблажњавајући против неблагодарних, јер што више неблагодарни одбацују дуг благодарности, тим више Бог умножава венце твоје награде. Не предпостављај људску награду, која је привремена, награди од Бога, која је вечна. Имај увек пред својим очима лик свога Доброчинитеља и Спаситеља. Колико само пута ти биваш неблагодаран за Његова доброчинства, а Он, међутим никада не престаје да ти чини добро. Покори се Његовој свештеној заповести: „дајите у зајам не надајући се ничему“ и веруј Његовом божанском обећању: „и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега“ (Лк. 6, 35).

24.06.2018.

Ми на исповест долазимо са истим настројењем какво имамо и у животу: Када човек у нечему погреши, нешто не учини, каже нешто што не треба, одмах почиње да га мучи савест. И он се извињава, раскајава се за учињену погрешку. И на душевном плану он преживљава ово раскајање. Када се извињава, он чак постаје задовољан собом. Сам себи почиње да се допада: „О види какав сам ја!“ Готово на исти начин човек долази и на исповест, прилази тајни покајања: “Ја, Господе, извини, ја то нисам добро учинио, погрешио сам. Извини!“ И у њему се одмах јавља самозадовољство: „О какав сам ја! Ја признајем свој грех, ја га видим, ја га осуђујем.“ И у овим доживљајима, у овим емоцијама он и остаје. Мења ли га овај доживљај? Уопште не! Онакакв какав је био пре исповести, такав остаје и након ње. У њему се ништа није изменило. Нема никакве промене. Стога овај мрак у коме живи, имајући „землевесни“ ум, остаје у души. Стога је у њему тако мало радости. Али закон, као да је испунио… Закон…