18.02.2018.

Очигледно да без искреног и свесрдачног помирења са свом нашом браћом у Христу благодатно пориште светог поста ће за нас проћи бесплодно, макар се и трудили да пост проведемо по правилима црквеног устава. Каква ће нам корист бити од поста ако ми, строго се уздржавајући од телесне хране, гневом и тврдоглавошћу изједамо душе и срца својих ближњих; када, бојећи се да оскврнимо уста неком забрањеном храном, не бојимо се тога да из тих истих уста, као смрдљиви дим из пећи, и даље излазе речи осуде, клевете, клетве, иронична подсмевања пуна заразе и душевне саблазни. „Није ово пост што изабрах“, говори Господ кроз пророка Исаију, „да развежеш свезе безбожности, уклоните злоћу дјела својих, престаните зло чинити. Учите се добро чинити“ (уп. Ис. 58, 6; 1, 16 – 17). Не само да никакав пост, већ и сам мученички подвиг неће заменити истинску љубав према ближњем, ту љубав која „дуго трпи, благотворна је, не завиди, не горди се, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, све воли, све трпи“ (1Кор. 13. 4 – 7).

15.02.2018.

Још много тога нас може бринути, плашити, ужасавати када помишљамо на нашу смрт, али у свему лако можемо задобити спокојство, уколико се само присетимо да имамо Спаситеља, Господа Исуса Христа. Наш Спаситељ нас спасава од сваког страха, успокојава у сваком неспокојству. Да Господе, многи су страхови навалили на мене. Чини ми се да не пролази ни један дан, да се нечега не уплашим – ради себе и ради других, а више од свега и чешће од свега бојим се за себе због мојих грехова. Али када се сетим Тебе – мога Спаситеља, одмах престаје сваки страх; тада се и грехова својих мање бојим јер се надам да ћеш ме и од њих спасити, ма како да су они тешки.

12.02.2018.

Стога, није циљ васпитања просто нахранити, оденути, обући дете, већ најпре мислити све време о његовој души, непрекидно. Да не буде ни једне речи противне души; да не буде ничега са страшћу, већ све са разумом; да све време мислимо хоће ли ово што чинимо бити на корист или на штету душе? Главни циљ васпитања се састоји у томе да се дете научи смирењу и послушању. Ово је веома важно. Ово је та благодатна подлога на којој може израсти хришћанин. А ми радимо скроз другачије. Ми децу упорно пропуштамо напред, дајемо им најбоље парче… а после се чудимо кад израсту у егоисте. Не. Дете треба да добије последње, обавезно. Ово свакако треба чинити с љубављу и без зла, али увек да буде последњи и никада не први.

11.02.2018.

Свакако, на Страшном суду ће се спасити једино они који су имали љубав према ближњима. Подразумева се, истинску, а не лажну љубав. Под лажном, не спасавајућом љубављу треба подразумевати сентименталну и хуманистичку љубав која се у нама појављује само онда када нам је несрећа ближњих пред очима. По учењу св. Теофана Затворника, хуманистичка љубав је егоистична љубав, којом ми, волећи друге, уствари волимо једино сами себе. Она се у нама јавља услед страсти сујете, користољубља и силом страха од мишљења јавности, тога савременог идола. Неће нас таква љубав према ближњима спасити на Страшном Христовом суду, већ хришћанска љубав, односно она која исходи из љубави према Христу. Ето зашто је Господ рекао ученицима: “Ако ме љубите, заповијести моје држите,” (Јн. 14, 15). “Ако ме неко љуби, ријеч моју држаће” (Јн. 14, 23), а љубав према ближњима јесте једна од главних Христових заповести.

10.02.2018.

Многи долазе да питају: шта да радим са сином или ћерком? Питам их: Колико им је година? Петнаест. Али шта да чиниш са петнаестогодишњим човеком? Никаквим више претњама, насиљем, нећеш ништа постићи. Дете треба васпитавати још од када је зачето у утроби. А када напуни петнаест година, зло је у њему већ узрасло, а добра уопште нема, јер се дете није причешћивало, не познаје Јеванђеље, никада није чуо за молитву.

08.02.2018.

Хришћанска породица – то је активна љубав која узраста у служењу једних другима. Сада сваки члан породице жели да би служили њему, и породица постаје невидљивим пољем за постојану борбу за власт и првенство. Горди жели да добије више, од онога што пружа, и вређа се када други не схватају његово умишљено првенство. Зато се тако катастрофално распадају породице, као да се стаклена посуда под ударцима чекића разбија на мале делове, остављајући после себе само остатке.

05.02.2018.

Заправо, оно што светитељ нама даје нису лепе речи и добре мисли – ово може да изрекне било ко. Светитељ, својим говором или својим ћутањем, радом или мировањем, животом својим и смрћу својом, преноси нам срдачност и увереност да га је наш Спаситељ посетио са висине, и да је смрт побеђена.

04.02.2018.

И нама, у тренуцима нашег раскајања због пада, као некада Петру, одзвања Спаситељев глас: „волиш ли Ме“ (Јн. 21, 17)? У тим судбоносним духовним тренуцима Господ од нас више не очекује спољашње испуњавање Закона, већ срце које је способно да се љубављу одазове на несхватљиву и безграничну љубав Божју. Бог је увек близак човеку, али човек није увек тако близак Богу.
Очево срце не суди да ли је онај који се враћа исправан или крив, јер он је син, Њему је драг. Био је мртав и оживео је, био је изгубљен и нађе се. Љубав је изнад закона, изнад правде закона. Љубав привлачи, а не одбацује. Срце, пак и душа човека су осетљиви, ране на души су исто тако болне као и ране на телу. Очево прихватање јесте јелеј на болесној души, он оснажује намеру и одлучност сина на покајање. Дубоки покајнички вапај пале, али жедне опроштаја душе, вапај истинског смирења и синовске преданости Отац чује. „Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим“ (Лк. 15, 21). И очев целив и ликујућа радост били су његов одговор. Моментално Отац уздиже грешника, дајући му сва права сина – наследника.

01.02.2018.

Ми смо, заиста, сарадници Божји у одржању свог живота, у задобијању Царства небеског и помоћи другима да и они одрже живот и да достигну до Царства Божјег, ако хоће. Тај принцип остаје заувек. Али, ту је услов да ми учинимо оно што можемо, значи, не више, а не ни мање. Бог је нас послао у наше време. Он зна задатке нашег времена, које је пред нас поставио. Зна снагу коју нам је дао, зна и потребу, уколико ти задаци превазилазе наше снаге, као сарадника Његових, да онда Он учини Својом свемоћном руком оно што треба, а што ми не можемо да учинимо. Али, услов је тај, каже Христос: „Ако останете у мени и речи моје остану у вама, шта год хоћете, иштите, биће вам.“ То јест, ако будемо имали вере у Њега, али да та вера буде активна, у животу да ми живимо њоме, да на тај начин потврђујемо и Сина Божјег и веру у Њега, онда ће Он бити са нама.