15.05.2017.

Једном сам видео свештеника који је крстио све нас у отаџбини. Био је то свети човек. Чувао је девственост. Творио је многа милосрдна дела. У сну ми је рекао: „У овоземаљском животу, каже, ја сам мислио да само литургије изводе душе из ада али сада, када сам мртав, уистину видим да и молитве које ви вршите спасавају намучене душе.“ И зато, не престајте да се молите за душе, јер милосрдни Бог тражи разлог и могућност да би спасао душу.

11.05.2017.

Родитељи треба да размисле о томе да ли су и они показивали непоштовање и били дрски према својим родитељима тако да, по неписаном правилу, то исто и њима раде њихова деца. Исто тако је важно да ли су сами родитељи постали убице деце преко абуртусâ, што у човековој души и његовој генетици ствара комплекс убице. То се даље преноси у виду негативног односа будуће деце према родитељима. Тај грех се може ублажити дубоким и искреним покајањем.

11.05.2017.

Познајем људе, који никада нису били на Светој Гори, јер су непокретни. Знам и жене, које никада нису путовале у Јерусалим, јер су сиромашне и са много деце, али им је у души увек радост Васкрсења и Гроб Господњи. Не причам ово да бисте мислили да не треба да обилазите света места, путујте слободно. Али ако будете путовали и враћали се исти какви сте и пошли, то неће бити довољно. То је оно што ја имам у виду.

30.04.2017.

Светлост Васкрсења засијала је у пећини. Јудејци су се од ње оградили земаљским каменом. Тако и у души, камен земаљског смета продирању Светлости Божије. И велики земаљски камен наваљен је на душу, камен забава, страсти и свакојаке неправде. Камен, као глува стена, заградио је душу и заклонио од ње све узвишено и свето. Али земаљско је немоћно пред небеском Руком. Божанска сила ће одвалити земаљски камен са твоје душе и пашће све оно што је на њу нагомилао свет, те ће у душу да проникне Божанска Светлост Васкрсења.

15.03.2017.

Када на почетку спознамо Бога као Творца сваког добра, као Оца који промишља о нама и који нас штити, тада у Њега морамо поверовати свом душом и свим срцем. И све своје наде полагати на Њега. Тада ћемо га заволети, јер ћемо на себи осетити Његова многа доброчинства, Када будемо од свег срца љубили Бога као Створитеља, тада ћемо и ближњега љубити као самога себе, знајући да смо браћа, у Адаму по природи, а у Христу по благодати.

13.03.2017.

Јер, људска је душа у овоме свету туђинка, самотна избеглица.
Она ту не наилази на разумевање чак ни међу најближима. Један велики писац је рекао: „Ма шта се мислило, ма шта се говорило, у овоме свету нико не разуме никога.“ Не разумеју се чак ни родитељи и деца, не разумеју се браћа и сестре, не разумеју се пријатељи, не разумеју супружници…
Тај свет који не задовољава ни најневиније тежње човекове душе, тај свет у коме она скоро на сваком кораку наилази на отпор, на неузвраћену љубав, тај свет у коме она не наилази чак ни на разумевање своје најближе околине, није њен прави свет.
Отуда су се људи и повлачили из света у самоћу. Ту, у преданој и дубокој молитви понирали су у један шири свет, у коме се – по речима једног од њих – „размичу границе природе, отварају тајанствени извори познања и пред душом простиру бескрајни хоризонти“. Ту су се духовно сједињавали с Бескрајним, ту је срце наилазило на умирење и душа узајамност и пуноћу.

16.02.2017.

Претерана спољашња побожност, лажно смирење, заокупљеност оговарањима и „горућим питањима“ живота Цркве, осуђивање људи због њихове побожности или става у погледу ових питања, потпуна убеђеност у то да „ми једини знамо како би ствари требало да се раде“, и, што је можда најопасније од свега, идолатризовање одређене личности или места као крајњег критеријума Православља, јесу све симптоми ове духовне оболелости. Све су то аспекти духовне незрелости. Оно што у свему овоме недостаје јесте Христос и стварна духовна борба против своје огреховљености.

28.01.2017.

еузвраћена љубав је једно од најтежих искушења и патњи које човек може да доживи. Но човек треба себи признати да је то страсна љубав која га одводи у свет илузијâ, идеализовања онога кога волимо, често упркос очигледним чињеницама. То је душевна љубав која човека поробљава и изазива патњу, страх и сумњу. Таква љубав може се угасити исто онако неочекивано како се и појавила. Ма како звучало чудно, обично се испостави да су бракови склопљени због страсне љубави веома крхки. Илузије пролазе, а разочарења долазе. Кад од човека не очекујеш много и прихватиш га онаквим какав он јесте, дакле са свим његовим манама, много је мање разочарења и брак је стабилнији.

27.01.2017.

Каква тмина! Каква помрчина! Где су Срби? Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало! Омладина! Ко? Ко је води? Нема Светога Саве на Универзитету, нема духа његовог, нема Христа његовог. А кога има, ако Христа Бога нема, ако Светог Саве нема? Крст и на њему распет Свети Сава, и бруји његов тужан