17.06.2018.

Није тако тешко одредити границу између здраве бриге и сујете. Све што је здраво носи конструктивни карактер. Када човек прорачуна своје снаге, средства, промисли о свим околностима, и не узнемирава се због овога, већ се, напротив осећа још спокојније и сигурније, онда се то може назвати здравом, нормалном, бригом. При томе, уколико је човек верујући, онда он схвата да се његови планови могу и кориговати у сагласности са вољом Божјом. Што значи: нека и буде тако, јер ће се на крају све окренути на корист. Када се, пак, човек непрестано налази у овим мислима, у бригама, када га овај страх мучи и приморава да користи средства за смирење, онда је човек свакако већ преступио границу здравог односа.

03.06.2018.

Сваки је дан у светој Цркви посвећен успомени и поштовању неког од угодника Божјих, али је било потребно и да се одреди један дан за све угоднике (Божје) и де се сви саберу ради слављења у исти дан, како би се показало да су сви они деловали једном силом. Силом Господа нашег, Исуса Христа је све напредовало, премда и разним путевима, али ипак ка једном и истом циљу – истоме томе Јединоме Господу. Другачије није ни могло, јер су се сви они угледали, односно за образац имали Јединог Подвигоположника – истога овога Исуса Христа, те су зато и увенчани од Њега истим венцем славе – сваки по достојању, и сви они чине јединство са Црквом на земљи, са свима верујућим на земљи.

13.05.2018.

Зашто се вера понекад предаје људима у тренутку, са таквом силином, да људска душа прихвата реч Божју са потпуном спремношћу, са свецелом жељом да следи Христу? Зато што је Господ створио људе да верују у Њега, Господ није створио људе да буду слепи већ да виде, да духовно виде, да би иза све лепоте видљивог света сагледавали величину и присуство Божје, не да би просто вреовали да је негде далеко на небу, иза облака, присутан неки далеки и тајанствени Бог, већ да би Бога видели својим очима, као што га је видео слепи од рођења; да би осетили Божје присуство у свом сопственом животу, као што се то догодило са тамничким стражаром; да би им се живот мењао благодарећи деловању Божје благодати.

13.05.2018.

Бог, поставши човек, немилосрдно је узвисио нашу људски природу, говорећи: „Ја и Отац – једно смо“. Међу нама, као међу равнима Себи, Бог стоји на сабору богова и праведно укорева: „Докле ћете судити неправду и гледати на лица безбожника?“ (Пс. 81, 2). „Ја рекох: Богови сте и синови Вишњега сви, а ви као људи умрећете“ (Пс. 81, 6, 7)“. Погледајте само: Он прекорева зато што умиремо, као да прекорева за неки обичан непримерен поступак! Толико нам је смрт туђа по природи, а толико смо је пак присвојили и присаједнили себи, својим гресима!

11.05.2018.

Али уколико човек не пронађе одговоре на своја питања, он може отићи, саблазнивши се оскудношћу мисли људи из Цркве. И, следствено, они који прихватају нове људе који прелазе преко црквеног прага имају одговорност: отварати ризнице Цркве, скривене од „овога света“. Задатак постаје двоструко сложенији због тога што новопридошли не разуме језик Цркве и овај му се језик може учинити туђ и неприхватљив, те га може одбацити. А „језик овога света“ лако може да профанизује све што Црква брижно чува, као драгоценост. Зато увек настају покушаји превода језика Цркве, на језик света, што уствари представља катихезацију, која поставља задатак да не одбаци и да не профанизује, и самим тим да не постане извор саблазни за оне који желе да уђу…

06.05.2018.

Христос се не гнуша грешнице која се налази у незаконитој вези. Он са њом говори о „живој води“, о сили благодати Божје. Говори тако да грешница, дотакавши се те воде – благодати Светога Духа, напушта грешни живот и од грешнице постаје света мученица за Христа – света Фотина, Светлана.

06.05.2018.

Ми смо наизглед са једне стране Христови ученици, а са друге стране је наш отац ђаво. Зато што сви ми желимо да испуњавамо своје жеље, а наше жеље често, услед тога што смо грешни људи, происходе од ђавола. И у сваком човеку се јавља борба између вере, између Христових заповести и старог човека који је у нама. Зато се дешава да ми делимично припадамо Богу, а делимично ђаволу. И шта ће победити у овој борби? Достојевски је говорио да се у људском срцу бори Христос са сатаном. На чију страну се човек приклони, тај ће и победити. Живот хришћана се састоји управо у томе да човек сво време стоји на Христовој страни у своме срцу и да се бори са ђаволом. А човек веома често попушта ђаволу, односно, чини оно што је ђаволу, а не оно што је Богу по вољи. И тада се свакако поново враћа у своје старо, греховно, стање.

29.04.2018.

Парализа, као и свака тешка болест, велика је несрећа и само се у ретким случајевима може излечити природним путем. Али све је то ипак телесна невоља, која може не само да не буде штетна за душу, већ још и корисна, уколико се подноси са хришћанским трпљењем и преданошћу вољи Божјој, уколико је сједињења са делима побожности, љубави према Богу и ближњима. Неупоредиво су опасније и погубније душевне болести, односно греси и греховна стања, која нераскајаном грешнику прете вечном смрћу. У такве болести спада и духовна раслабљеност, која је налик на телесну парализу. Ова последња или човека оставља непокретним или потпуно безосећајним или обоје истовремено. Нешто се слично дешава код многих грешника. Слично парализованима, осуђенима на непокретност, ови се налазе у стању духовне непокретности, духовнe тромости према добру, тако да упркос жељи да испуњавају Божју вољу, да живе богоугодно, схватају да за то немају снаге.