14.12.2017.

Тамо где постоји послушање, смиреноумље и подвиг, демони не могу да поробе човека. Озлојеђеност, непослушност и гордост рађају униније [чамотињу] и немар, и тада приступају сви демони. У души таквог човека праве сметлиште и шталу. Не смирују се све дотле док га не учине одговорним и за старе и за нове грехове и док га сасвим не поробе.
Не могу ти описати колико су пред Пресветом Богородицом угодне целомудреност и чистота. Будући да је она једина пречиста Дјева, хоће и жели да и сви ми будемо такви. Чим ми завапимо, она нам жури у помоћ. Не успеш ни да изговориш: „Пресвета Богородице, помози ми“, а она одмах, као муња, озарује ум и испуњава срце светлошћу привлачећи ум ка молитви а срце ка љубави.

09.12.2017.

Највећа опасност за Цркву је, како каже свети Теофан Затворник, када остане само спољашњост, односно очување система, на пример, очување поста или ма чега другог, свега спољашњег, у сваком случају драгоценог и нужног, ако се при том губи оно најважније. Ова спољашњост јесте, по речима светог Теофана, тајна безакоња унутар Цркве. Управо у таквој атмосфери унутар Цркве, у храму Божјем, јавиће се „човек безакоња“ и зацариће се у њему, издајући себе за Бога. И шта ће храмови, који су бесконачно драгоцени, значити, ако се одузме „Онај који задржава“, односно благодат Светога Духа?

07.12.2017.

– Да ли осећаш забринутост? Ово питање сам постављао великом броју људи и већина ме је гледала, осмехујући се и питајући ме: – Оче, да ли је то реторичко питање? Наравно да сви осећамо забринутост. Можда се једино ти не бринеш? Тада бих се нашао у тешкој ситуацији: када сам себи постављао ово питање, схватао

06.12.2017.

Је ли те зспопало страдање, и вија те, пренеси га на бога свог. Ако га учини својим, ако га осмисли, ако га оправда – истинит је Бог твој, и нема лажи и немоћи у њему. Још је истинит Бог твој, ако је живео у телу твом и осмислио иловачу твоју; ако је живео душом твојом и засладио горку тајну живота твог; ако је био зеница уплаканог ока твог, и сагледао и пронашао смисао кобне тајне живота људског над којом плачеш ти.

03.12.2017.

При помену уласка у храм Пресвете Богородице, помислио сам на наш улазак у храм Божји. Како се само, мора бити, свети Анђели чуде, када виде неке хришћане како улазе у храм Божји. Ах, неки од нас долазе овде понекад са таквом љутином и злобом у души, да чак и ми недостојни не можемо, а да се не зачудимо, како они у таквом стању улазе, стоје и остају исто тако зли и пргави. Са нама у храму присуствује Бог, својом благодаћу, Свеблаги и Свемогући Бог и стога је у њему толико свега свештеног, освештаног, што нас радује, теши, да нам се чини да је не могуће да љутити и злобни не нађе покој и не напусти своју злобу и љутину.

02.12.2017.

О несретни људи! Ми не само да не знамо када ћемо умрети, већ не знамо ни на који ће се начин то десити… Хоће ли ми смрт доћи кротко и смирено, или сурово и зверски? Хоћу ли видети њене знаке пре него дође или ће ме затећи као лопов у ноћи? Хоће ли ми оставити макар мало времена, да оплачем своје грехе, или ће ме муњевито ухватити нераскајаног? О зашто таква тама? Зашто такво непознавање смртног часа и начина смрти, тога од чега зависи спасење душе? Тако је, драги моји, установио најчовекољубивији Бог, ради нашег спасења. Незнање о смртном часу производи страх, страх – уздржање, уздржање пресеца порив к греху и пад. Незнање о смртном часу рађа пажњу, пажња – жељу, жеља бива узрочник успеха у врлини. Ради тога је остала непознаница, хоће ли наша смрт бити добра или љута, да би се ми, уплашивши се, чували од греха, да би, чувајући опрезност, успевали у врлини. Колико смо се често, бојећи се смрти, уздржавали од греха? Колико често, бојећи се да ћемо сутра умрети, богатили смо се врлинама? И ради чега се жалостимо? Зар би хтели да знамо када ћемо умрети да би смо трговали спасењем, односно, да би смо грешили свакаквим гнусним греховима све до последњег часа, а тада, приступивши покајању, постали наследници небеског царства? Али Бог се не да поругати (Гал. 6, 7), већ као Свевидећи и Праведни види наше помисли и суди праведно свој земљи.

29.11.2017.

У Господа свога се уздај (Пс. 54,23), и у сваком искушењу осуђуј самог себе као онога ко је за све крив. Ничим се не саблажњуј и не укоревај никога од оних који те љуте; јер и ти си окусио са забрањеног дрвета, и ти си стекао различите страсти. С радошћу примај тугу, нека те мало и узбуди: зато ће ти после бити слатко. Тешко теби и смрдљивој слави твојој! Јер душу која је испуњена свакојаким грехом оставио си као неосуђену, а другима си судио речју и мишљу.

26.11.2017.

Дакле, човјек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон. Јерусалим је рај, а Јерихон овај свет. Човек који је ишао из Јерусалима у Јерихон јесте првостворени Адам; након изагнања из раја, ишао је у Јерихон, односно у овај свет. И западе међу разбојнике, односно међу сурове и зле демоне. Они су са њега свукли одећу бесмртности, коју је имао на себи до греха и обукли га у смоквино лишће. Зашто у смоквино? Јер су ови листови чврсти и горки. Пошто је након греха запао у суровост дела и мноштво горчине, зато је био оденут у смоквино лишће. Зададоше му ране, што су уствари страдања у овом животу. Заправо „с муком ћеш се од ње хранити до свог века; Трње и коров ће ти рађати; с мукама ћеш децу рађати (Пост. 3, 16 – 19) – ово су ране за душу. Одоше, а њега полумртва оставише: Преступивши Божју заповест, Адам није био ни међу живима, ни потпуно мртав, јер се није у потпуности одрекао Бога.