15.02.2019.

сваки пут се збива, наше жалосно, бесмислено раздвајање од Бога при паду у разноразне грехе: блуда, прељубе, злобе, зависти, неуздржања, пијанства, непокорности, својевољности, насиља, клетви, псовки, користољубља и среброљубља и у разне друге грехове и уколико човек умре у гресима без покајања, он ће остати раздвојен од Христа заувек и биће збројан са ђаволом, коме се уподобљавао и коме се на крају уподобио током живота и наследиће његов удео – вечну муку.

12.02.2019.

Радујемо се када видимо да је право богословље испуњено поезијом најузвишеније лепоте. Свети Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти овладали су нарочитим даром речи. Читамо стихове светог Григорија Богослова и схватамо да је то созерцање најузвишеније лепоте – не оне тварне, већ свештене, божанске. Слушамо беседу светог Јована Златоустог на Пасху – заиста натчовечанска беседа. Управо та реч, коју му је Господ дао у, за сваког хришћанина најсветији тренутак, да би се том речју обраћао читавом човечанству, до краја света – када се открива оно најважније што треба знати: Христос Васкрсе! А тајне молитве из Литургије светог Василија Великог, његовим затупништвом нас, на нарочит начин приопштавају несхватљивој благодати Божијој. Сила и лепота ових речи су изнад свега што познаје икоја уметност, икоје ремек дело, ма која достигнућа људског рода у области речи.

10.02.2019.

Љубав види оно што није доступно равнодушном и непријатељском погледу. До самозаборава заволевши лик Месије, Закхеј је истог тренутка могао да у путујућем галилејском Учитељу препозна Господа Христа, а Господ, пун Божанске и човечанске љубави, видео је у овоме Закхеју, који Га је посматрао са смоквине гране, ту дубину душе, која је до тада била непозната и самоме Закхеју: Господ је видео да пламена љубав према Светоме Израиљевом у срцу овога издајника, нимало не затамњена ма каквим користољубљем, може га препородити и обновити.

05.02.2019.

Овај је човек био одлучан да види, уколико се то уопште може рећи о слепоме, Христа, да се сретне лицем у лице са Његовом светлошћу, и ништа га у томе није могло спречити, немогуће га је било задржати. Не постоји ништа тамније од очајања. У њему је тама свих грехова, заједно узетих и вечна погибао човека. Али када из дубине овог очајања, из свести о овој погибли, свим својим бићем завапимо Господу, испуњавајући се одлучности да се пробијемо ка светлости, Господ чује крик наше душе и спашава нас.

16.12.2018.

Тако се и дешава у животу. Када човек, не одбацујући Бога и настављајући да му служи на видљив и спољашњи начин, привеже свој живот за земно, што га надахњује, испуњава и постаје центар његовог живота, тада Бог, премда и није изагнан из ње, али се Његова улога у животу своди на минимум, све Божије замире, сваки духовни напредак се зауставља и сећање на Бога се јавља само ретким случајевима, када се појави нека нарочита потреба. Тада душа постаје бесплодна смоква и заморно се протеже њено формално служење Богу, које души не даје ни успеха ни радости.

16.12.2018.

Бог не тражи од нас благодарење због тога што Му је оно потребно, већ зато што је оно потребно нама. Кроз благодарење ми се истински можемо присајединити Њему и свему што је у Њему. Може бити да је нама данас више од свега потребно да се научимо да као одговор на Христову крсну љубав славимо Бога за све, а пре свега за велике жалости и болести, којима нас сада посећује, јер захваљујући њима ми нисмо у стању да се зауставимо на ма чему земаљском. И благодарећи њима ми почињемо да боље схватамо да једноставно не постоји другачији адекватан одговор на милост Божију осим приношења самих себе Њему у благодарењу.

02.12.2018.

Црква нам даје нове снаге за то, да духовно узрастамо, да усходимо „из силе у силу“, да се све више и више исправљамо, да све мање мислимо о земљи а све се више окрећемо ка небу. Што је човек ближе Богу, то више осећа своју греховност, али истовремено у њему узраста осећање близине Божије. И тада покајање постаје радост, као оздрављење након дуге болести, као исправљање након многогодишње ругобне згрчености.
Идимо заједно са Христом и једни са другима, правим путем, не заустављајући се ни на тренутак. Усходимо ка обитељима Царства Небеског, где има места за сваког од нас, уколико се само покажемо достојни Бога.

25.11.2018.

Уствари, оно ради чега је Христос дошао на земљу, реално никога не потреса и не интересује. Господ је изрекао ову причу да би се човек замислио. Наводи у њој тако очигледан пример, који се тиче свију нас, јер смо сви увучени у круг материјалистичког живота, на сваки начин избегавају размишљање о смрти, као што сам управо рекао, чак се и речи „смрт“ боје. Ипак, она ће доћи, а за некога ће доћи и сутра. И данас ће из Москве преко хиљаду покојника повести на гробље, у крематоријуме…