Отац Николај Лудовикос: ГРЕХ И СЛОБОДА (2)

Јер као што давасте уде своје да робују нечистоти и безакоњу за безакоње, тако сада дајте уде своје да служе правди за освећење (Рим. 6: 19).

Слуге нечистоти и безакоњу, јер грех увек годи одређеним центрима палог човека. Грех је лак, али је тешко ослободити се од њега, јер ти он ласка, годи ономе што је у теби пало. Ствара ти насладу, премда притом схваташ да те све јаче прикива за дно.

Јуче сам читао текст једног француског писца који је био познат као „велики“ освајач женских срдаца. Читао сам његов текст усмерен против жена. Ужасан текст. Он их је мрзео, јер су га привлачиле. Мрзео је саму чињеницу да се везао за њих и о њима је писао пуно лоших ствари. А ко? Велики писац свога времена. Видите ли како је ово страшно? Јер ово је ропство. Писао је: „Каква би то само срећа била, када не би постојале жене!“ Уживо је огроман успех код супротног пола, али је парадоксално на ово гледао као на ропство.

С друге стране, нисмо видели да је неко од светитеља рекао: „О колике милости свише! Боже мој, Ти си ме поробио! Ти си ме поробио благодаћу Својом! Поробио ме својим чудесима!“, и говорио би му: „Остави ме, не могу више!“ Чудна ствар: „Желим да свагда будем са вама – и не подносим вас више!“

Бог не поробљује. Апостол овде говори о робовима са иронијом због немоћи ваше. Постоји слобода за коју ви не знате – то је слобода Божије праведности.

Јер када бијасте робови гријеха, слободни бијасте од праведности. Какав, дакле, плод имадосте тада (Рим. 6: 20 – 21).

Какав сте плод имали? Шта памтите од свега тога? Чега се доброг сећате и шта вам је остало? Ништа. Све то подсећа на смрт. Осећате се као да сте окусили смрт и распадање. Када се човек, каже психологија, прекомерно наслађује, почиње да јаче осећа страх од смрти и уништења. Апсолутно наслађивање носи у себи бол и стога у нама настаје велики проблем. Плод, који остаје у нама након читавог тог пута, изгледа потпуно супротно ономе што смо очекивали. Не пуноћа, већ језива празнина. Осећамо се опустошеним. Зашто? Зато што се људска душа истински испуњава само ониме што је далеко узвишеније и лепше од ове духовне развалине.

А сад, ослободивши се од гријеха и поставши слуге Божије, имате плод свој на освећење, а крај живот вјечни (Рим. 6:22).

Освећење је стање када нам све иде добро. Ми говоримо Богу и Он одговара. Ми ово видимо у свом животу: оно што нас је годинама раздраживало, нестаје. Душевне и телесне болести одступају. Ово је стање када можемо лако да опростимо и схватимо друге. Ово је стање миротворства.

Сетите се плодова Духа Светога: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал. 5: 22-23); сав овај унутрашнњи мир и дубина јесу плод Духа Светога. Човек у овим стварима никада не долази до зависности. Када их поседује никада не каже „О, само да их немам! Али им се не назире крај.“ Ово су велики дарови. Нема никога ко је радостан, спокојан, срећан, а да каже: „Не желим више да будем срећан! Не могу више да издржим ово стање спокојства!“, него стално говори: „Како је ово лепо! Какав дар! Како да га задржим?“ Ово је освећење.

Освећење је стање када човек почиње да улази у симфонију (сазвучје) са Богом. Један говори, други одговара, попут песме коју поју у дуету. Док певамо први и други глас – двоје поју једно. Ово је освећење, и ово се стање не завршава овде, него насгавља и у вечном животу. Теби је и овде добро, а још те очекује и вечни живот. Као и у супротном случају: И овде ти је лоше и будућност нејасна, као будућност данашње Грчке.

У првом случају видите како Бог све предивно устројава, а у другом случају, како је говорио један старац, људима је ионако кожа већ тесна, а уз то још бивају и кажњавани.

Бог ти оставља слободу да чиниш шта хоћеш, јер само тако можеш схватити истину о спасењу.

Бог ти оставља слободу да чиниш шта хоћеш, јер само тако можеш схватити ове велике истине, док их у супротном – насилно – никада не можеш схватити. Нико ти не може расећи главу и у њу ставити спасење, како је то хтео да учини Троцки. Тако о Троцком пише Казанцакис. Ово је немогуће. Можеш другоме расећи главу, али у њу више неће ући ништа спасоносно и важно.

Амин.

Објавио Манастир Подмаине уз благослов игумана Рафаила (Бољевића) 29. јун 2020.

Оставите коментар

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Слични чланци