04.07.2015.

О ЗЕМЉИ ГАДАРИНСКОЈ – 6 беседа

Оставимо Гадарињане суду оног Слова, Које они нису хтјели да слушају, али Чију су Славу они и те како добро видјели. Да бисмо се сами научили како да боље слиједимо за Господом и да Га никада не бисмо одбацили, проникнимо у разлоге њиховог осљепљења. Зашто човјек не прима Господа? Зар Господ није Помоћник у свему благом и свијетлом, чему незадрживо стреми, на крају крајева, свако, па чак и помрачено, срце човјечије? Јер Господ је – „Да“ и „Амин“ сваком живом и добром осјећању, сваком идеалном стремљењу, које (мада и у изопаченом виду) живи у сваком човјеку. Зашто човјек не прима своју небеску радост? Гадарињани су се, ево, растужили због погибије својих свиња. Гадарињани су пожалили сами себе и за себе се препали. Лажно су себе пожалили и неистински су се за себе препали. Другачије су требали себе да пожале, другачије да се за себе препадну. Гадарињани су у Господу увидјели свог Опустошитеља. Божанствени Опустошитељ зла, лажи и неправде, истребљивач демонске власти над свијетом, Господ, јавио се Гадарињанима као материјални разарач њихове имовине. Све друго је мркнуло у гадаринским очима. Те очи, раширене од испрепаданости, видјеле су само, за себе ужасну, истину: видјеле су свиње, ишчезле у свијетлој дубини Галилејског језера. Требало је очекивати понављање сличних догађаја и у унутрашњости земље, ако би Галилејски Чудотворац прошао туда. И мисао о таквој својој пропасти учинила им се неиздрживом. „Мамон“ – страшни и мрски бог материјалних вриједности и земаљских имања – више, него Бог Живи, царује у срцима човјечијим. Похлепно се грчи човјек за своју прашину, за своју прљавштину. Он схвата да је све материјално, не изузимајући ни његово тијело – прах, и да се све врло брзо претвара у прах. Ипак – таква је снага гријеха – човјек је „омађијан“ земаљским вриједностима. Ради њих су – сви ратови, све револуције, сви злочини. Од богатства потиче сва бесчовјечност богатих, и сво звјерство сиромашних… „Не можете служити Богу и мамону!“ – „Не, можемо!“ А други, искренији, као Гадарињани, говоре: „Удаљи се од нас, Боже, Којем треба одати своје срце!“ Господ је немилосрдан – блажено немилосрдан, исцјелитељно немилосрдан према нама, људима! Не би нам било спаса, да нас је Господ пожалио онако како би се многим хтјело да Он пожали њих. Потребна је посебна молитва, од лица цијелог човјечанства, да нас Господ не би жалио! Него – да нас исцјелитељним жарењем мучи, спаљујући смрдљиве чиреве нашег духа. Гадарињани су „пожалили“ себе!… Да су они били немилосрдни према себи, до њих би дошло Царство Божије… Неправедно, плотско, „душевно“ сажаљење човјека према себи самом – један је од извора свих наших падова и свих наших одрицања од Христа. Гадарињани, авај, не узеше, не понијеше Крста својега… Како често ми бивамо слични Гадарињанима! Легиони грешних навика и пристрасности држе нас далеко од Сладчајшега Господа… Чак и некакав смотуљак дувана људе неријетко одлучује од Светих Тајни! Ми Њега молимо, у многим животним ситуацијама, да нам Он „не прилази“; или – да нам не прилази баш увијек… Понекад, ми Га принуђујемо да оде од нас – тиме што Га не молимо да остане са нама. Онај који Господа не зове – гони Га! Гадарињани су се лишили блага, о безмјерности којих само анђели на небесима говорити могу. Како се раскринкао „свијет овај“ на земљи гадаринској, озарен сунцем видљивим и – још више – Сунцем невидљивим! „И мољаше Га сав народ из околине Гадаринске да иде од њих; јер се бијаху врло уплашили“. Страх, који је владао бјесовима, влада и људима. Боје се људи да изгубе јадну своју имовину – од кога се то они боје? – од Свијетле Руке Васкрситеља живота?! Не знају да ће их, можда већ данас, узети смрт… Спаситеља су принијели у жртву. Само да свиње остану читаве. Том цијеном се купује сва материјалистичка култура и сва њена философија. Биједни, слијепи људи!… Како је плакао Господ, када се враћао из њихове земље. Ми знамо, из древног свједочанства, да се Господ наш никада није смијао, али су Га често видјели како плаче. Наравно, Он је плакао и о Гадарињанима. Када би они, из загробног живота, могли да виде наш живот, они би, несумњиво, хтјели – као јеванђеоски богаташ који је изненада умро – да пошаљу к нама некога, било кога, да нас упозори, да нам посвједочи о пролазности земаљског богатства и о реалности духовних страдања иза граница овог свијета. Али умјесто њиховог загробног преклињања нас да схватимо несталност овог свијета, ми имамо веће свједочанство те истине: Слово Христово у свијету.

архиепископ Јован Шаховској

2 Коментара

vilma

пре 4 године

Pomaze Bog !!! Divna i predivna besjeda. Citam je uvijek iznova. I uvijek je sve divnija. Blagodarimo, braco i oci. Pomenite.

Манастир Подмаине

пре 4 године

Драго нам је да је на корист Вашој души! Господ с Вама!

Оставите Коментар