О ПОСЛУШАЊУ

СТАРАЦ ЈЕФРЕМ (ФИЛОТЕЈСКИ И АРИЗОНСКИ)
ОЧИНСКЕ ПОУКЕ
(ИЗБОР ИЗ ПИСАМА И БЕСЕДА)

О ПОСЛУШАЊУ…

[dropcap letter=“В“][/dropcap]ама сам ово већ приповедао, али због млађих, који то још нису чули, желим да ово изложим и предам, како бисте на неки начин схватили шта је послушање.

У Катунакији, на Светој Гори, живео је старац, отац Кирило, који је имао ученика (послушника), оца Јована. Ученик је често жалостио старца својом непослушношћу. Како је време протицало, послушник је почео да осећа телесну слабост. Пре него што га је демон сасвим обузео, понашао се као безумна особа. Одлазио би са нашим оцима Атанасијем и Јосифом да бере лешнике, али није био у стању да то учини. Тај човек је смрдео на сумпор, и ово знам на основу личног искуства. Мучиле су га немирне помисли и његово лице је одражавало његово стање. Повремено би долазио код нашег старца Јосифа да би му открио своје помисли и затражио савет, али ни у чему није био послушан.

Пре него што се упокојио, његов старац Кирило му је рекао:

Чедо моје, када умрем, сахрани ме на том и том месту.“ Међутим, кад је старац умро, отац Јован га је сахранио на другом месту. Остали оци су му саветовали да не буде непослушан и да испуни последњу жељу свог старца, али је он одговорио: „Не, желим да га сахраним баш овде!“

Кад га је сахранио, ђаво се појавио пред њим и рекао: „Безумниче, ја сам био тај који је то учинио уместо тебе! Ја сам те подстицао да жалостиш старца својом непослушношћу!“

Чим је отворио уста, ђаво је ушао у њега. Отада је чинио безумне ствари…

Кад су појали херувимску песму, исмевао их је и завијао као вук, као дивља звер. Узео је секиру и засекао икону светог Јована Богослова. Лутао би унаоколо по читавом том месту, али је повремено долазио себи.

Једног дана, у подне, зачули смо завијање лисице. Отац Јосиф Киприот ми је рекао: „Види како је храбра ова лисица! Зар се не плаши да завија при дневној светлости?“

Одговорио сам му: „Ово није лисица. То је онај ђавоимани човек, отац Јован.“

Не верујем у то“, рекао је.

Онда сачекај и видећеш“, одговорио сам. Убрзо након тога, отац Јован је прошао испред наше куће!

Све вам ово говорим да бисте схватили важност послушања а такође и као упозорење, јер ће вам у будућности бити од велике користи.

Другом приликом, отац Јован је био при чистој свести и дошао је да посети мог старца. Према типику којег смо се тамо придржавали и према старчевом правилу, ја сам морао да одем. Чим сам угледао посетиоца, нестао сам. Кад је дошао, ја сам отишао у оближњу келију и сео.

Старац Јосиф је седео на хоклици, а отац Јован је дошао и сео пред њега. Од мог старца сам дознао да је овај човек ђавоиман, јер ми је старац због поуке и опита често говорио о њему. Док сам седео у оближњој келији, могао сам да чујем оца Јована како говори и мог старца како га саветује.

Старче“, започео је отац Јован, „кад ме демон обузме, подиже ме, баца, говорим неповезано, чиним неразумне ствари, и примећујем да сам ја само посматрач онога што чини моје тело и шта изговарају моја уста! Ја сам посматрач и ништа не могу да учиним, јер су сви моји удови потчињени демону!“

Након упокојења старца Јосифа, док смо још увек боравили у Новом Скиту, имали смо много посла и невоља да уредимо нашу келију. Кушач је учинио да ме један од отаца нечим узнемирује. Често сам му говорио: „Немој то радити, то није на твоју корист!“ Најзад, Бог му је дао прилику да се и личним искуством увери да не треба то да чини. Једног дана, током Велике вечерње, док је у току био Велики пост, он је читао на налоњу (аналогиону). У једном тренутку престао је да чита, пришао ми и рекао: „Старче, ја сам ђавоиман!“

Зашто то говориш“, упитао сам га.

Погледај“, одговорио је. „Сваки од мојих прстију добија величину моје руке. Моја шака отиче и демонским дејством постаје троструко и четвороструко већа! Пропадам, старче, прекрсти ме пре него што будем опседнут!“

Прекрстио сам га и рекао: „У реду је, а сада иди и настави да читаш вечерњу. Други пут се побрини да не одговараш и да немаш мишљење другачије од старчевог, јер то није на твоју корист!“

Након што сам га прекрстио, он се ослободио тога, дошао себи и дрхтећи отишао да поново чита.

Достигнућа доброг послушника су уистину велика. Они који су послушни и не ражалошћују свог старца постижу равноангелске подвиге. Посредством послушања, ученик (послушник) прима мноштво благодати.

Чак је и апостол Павле, који је поучавао хришћане, наглашавао основну врлину – послушање, говорећи да својим духовним напретком обрадујемо своје старешине, јер они бдију над душама вашим (Јевр. 13;18). Није нам од користи да ражалошћујемо оне који се боре за добробит наших душа.

Кад у послушању не налазимо корист или починак, нешто није у реду и нешто нам недостаје.

Када старац саветује послушника о овоме или ономе, то не треба сматрати само за савет. То је у суштини заповест, чак и ако није јасно изречена као таква. На пример, старац саветује следеће: „Чедо моје, буди послушан, изговарај молитву, одагнај рђаве помисли чим се појаве, јер уколико дуже остану и укорене се, утолико ће више оскрнавити нашу душу.

Међутим, чак и ако нас након дужег периода напусте, иза себе ће оставити мрље и флеке.“ Осим тога, он каже : „чим се зачује талантон, одмах сиђи у цркву“ или „када сте у цркви, немојте необавезно шетати унаоколо, и крећите се само кад постоји велика потреба за тим!“

Кад монах није послушан сваком савету и опомени свог старца, он је непослушан. Да ли старац јасно мора да каже „заповедам ти да учиниш то и то“, тако да се монах уплаши и да га послуша? Наравно да не. Заповести се дају само у посебним околностима.

Кад неко дође у манастир да би био послушник, јасно је да он ту није дошао због игумана или због манастира. Јасно је, кристално јасно, да је дошао љубави Христове ради и ради спасења своје душе. Он, међутим, не види Христа којем би био послушан, због чега је Христос оставио Свог представника (игумана манастира), тако да ученик (послушник) може њему да покаже послушање које жели да покаже Христу.

Сваки духовни отац је икона Христова. Према томе, колико је неко послушан свом духовном оцу, толико је послушан и Христу.

Безбожничко понашање према икони Христа, Богородице или светитеља представља страшан грех. Сматра се да ништа није горе од тога. Икона изображава божанствену личност, и ми јој се клањамо и целивамо је, тако да се поклоњење и целивање преносе на саму ту личност.

Духовни отац носи живу икону Христову, и послушнику се заповеда да му се потчини и да га поштује једино љубави Христове ради. Не, дакле, због старчеве личности јер и он може бити грешан! И он се може наћи на путу за пакао, као што је случај са мном. Међутим, послушање има другачије значење: оно се непосредно преноси на Христа. Будући да нас је љубав Христова призвала да дођемо овде и да се подвизавамо, морамо користити сваки начин да задобијемо ову основну врлину послушања која, осим тога, има и општи карактер. Када видите доброг послушника, знате да он не поседује само послушање, већ и многе друге врлине и достигнућа. Следи још један од многих примера које нам је казивао мој старац да би укрепио наше послушање, веру и љубав према старцу. Догађај се збио у Катунакији.

Ту је живео један ученик који је много волео свог старца и био му веома послушан. Једном приликом су пошли у Кареју. Његов старац се озбиљно разболео и пожелео је да се врати у своју келију. Послушник га је узео на своја рамена и, након што је сатима ходао уз планински гребен, вратио га је у Катунакију, где су и живели.

Касније се овај монах придружио братству Светог Василија, где су се оци причешћивали без поста. Иако је био монахвеликосхимник, пожелео је да напусти свог старца и да оде тамо.

Старац му је рекао: „Нећеш ићи.“

Монах је рекао: „Да, хоћу!“

Чедо моје“, наставио је старац, „немој да одеш. Долази Пасха. Остани овде да заједно прославимо Васкрс!“ „Не, ја одлазим“, рекао је монах.

Једног дана, старац је изгубио стрпљење и рекао: „Можда те гони зли ангео!“ Сутрадан се на монаховом носу појавила велика бубуљица која је почела да отиче. Најзад је одлучио да оде код оца Артемија, самоуког лекара који је лечио и старца Јосифа и мене. Показао му је бубуљицу, али овај није могао да га излечи.

После тричетири дана, оток је још више нарастао. Бубуљица се упалила и загнојила, и монах је био на самрти. Оци су му говорили: „За љубав Христову, помири се са својом старцем да би ти опростио и да би са собом понео његов благослов!“ „Не“, био је упоран монах. Био је напрасит као да је опседнут! Међутим, на самом крају, кад се очекивало да испусти душу, ударао се по грудима и рекао: „Изгубио сам! Изгубио сам! Изгубио сам своје спасење!“

Мој старац нам је казивао мноштво прича, јер је познавао многе монахе прошлих времена.

У патристичким (светоотачким) текстовима записана је прича о послушнику којега је старац саветовао сваке вечери након вечерње службе. Саветовао га је у погледу послушања и онога што треба да учини да би се спасао.

Једне вечери, старац је причајући задремао. Ђаво је тада почео да узнемирује послушника помислима и да му говори:

Иди, јер је твој старац заспао. Зашто да и даље седиш овде? Треба и ти да се одмориш, уморан си.“

Како могу да одем, помислио је послушник, најпре морам добити старчев благослов за то!“

Али он сада спава“, говориле су му помисли. „Није важно. Бићу стрпљив.“

Помисли о одласку нападале су га седам пута, али он није отишао. Неколико часова касније, кад је већ било време за јутрење, старац се пробудио и рекао му:

Зар се још ниси одморио?“

Нисам могао без твог благослова, старче.“

Зашто ме онда ниси пробудио?“

Није важно, старче. Хтео сам да будем послушан и трпељив.“

Добро. Одслужимо сада јутрење, а онда ћемо се добро одморити.“ Тако се и догодило.

Када је након јутрења старац поново отишао на починак, видео је да се налази у одаји препуној светлости. У њој се налазио величанствен престо, на чијем је седишту било седам блиставих венаца. Старац се задивио и рекао: „Ко зна ком преподобном и светом човеку припада овај престо, и колико је подвига морао да изврши да би се удостојио ових венаца!“ Док је стајао на том месту, приближио му се један прекрасан човек и рекао:

Чему се дивиш, старче?“

Дивим се блиставости престола и мислим да мора припадати неком великом светитељу.“

Не“, одговорио је он, „престо не припада неком великом светитељу него твом ученику!“

То је немогуће“, одговорио је старац, „он је још увек врло млад! Тек је недавно дошао, а већ се удостојио престола и венаца?“

Сигурно! Престо му је дат од тренутка кад је начинио метанију послушања, док је седам венаца задобио прошле ноћи, супротстављајући се помислима.“

Старац је потом дошао себи. Позвао је ученика (послушника) и упитао га:

Чедо моје, какве си помисли имао јуче?“ „Никакве посебне, старче. Не сећам се чак ни да сам имао неке рђаве помисли!“

Размисли мало боље: прегледај дан корак по корак.“

Кад је детаљно испитао самога себе, послушник је рекао:

Да, да, старче, синоћ, после вечерње, након што си заспао, седам пута ме напала помисао да те напустим и да пођем на починак. Ја сам то одбио и, као што си видео, чекао сам те.“

Добро, чедо моје, иди.“

Старац је схватио да је његов послушник прошле ноћи задобио седам венаца супротстављајући се помислима.

Објавио Манастир Подмаине уз благослов игумана Рафаила (Бољевића) 7. јул 2015.

Оставите коментар

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Слични чланци